Kristina Pota Radulović

Klinički psiholog i geštalt psihoterapeut

Meni

Autor: Kristina (strana 1 od 2)

Poređenje sa drugim ljudima – realna slika ili iskrivljeno ogledalo?

Poređenje sa drugima za mnoge od nas je bilo sastavni deo odrastanja. Poredili su nas najčešće na našu štetu, u formi kritike i odbacivanja. Na taj način su nam konstantno slali poruku da nismo dovoljno dobri i da nas zbog toga ne prihvataju.

Teorija socijalnog poređenja

Teorija socijalnog poređenja zasniva se na pretpostavci da ljudi imaju poriv da procenjuju svoje mišljenje i sposobnosti. U nedostatku objektivnih načina merenja, ljudi procenjuju svoje mišljenje i sposobnosti poređenjem sa mišljenjem i sposobnostima drugih. Autor ove teorije je socijalni psiholog Leon Festinger (1954). Prema ovoj teoriji, poredeći se sa drugima u različitim oblastima (intelekt, fizički izgled i sposobnosti, uspeh u sticanju prijatelja i pronalaženje emotivnog partnera, uspeh u materiji kojom se bavimo) pokušavamo da saznamo kakvi smo, gde smo u odnosu na druge i koliko vredimo.

Kako postignuće jedne osobe govori o bilo kom drugom osim o osobi koja je to postigla? Šta tuđi uspeh ili neuspeh govori o nama? Kada radimo iste stvari, da li ih radimo na isti način?

Da li ćemo uopšte da se poredimo, i ako da – sa kim, zavisi od naših potreba, našeg pogleda na svet i našeg stava prema poređenju. Dok jedni nemaju potrebu da se porede sa bilo kim, drugi to rade svakodnevno i ulažu mnogo energije u to. Porede sebe sa drugima ili sa sobom iz prethodnih životnih perioda ili situacija. Isto tako, međusobno porede i druge ljude i na osnovu toga formiraju mišljenje i donose zaključke.

Sa kim se poredimo i šta je merilo uspeha

Kada sebe poredimo sa nekim, polazimo od pretpostavke da smo u nečemu slični, bilo da se bavimo istim poslom ili da smo imali istu početnu poziciju. Na taj način druge ljude pretvaramo u naše merilo uspeha ili neuspeha: ako je taj neko prema našim kriterijumima postigao više od nas u disciplini u kojoj se poredimo, onda mi nismo uspeli, a ako je postigao manje, onda smo uspešni.

Kako postignuće jedne osobe govori o bilo kom drugom osim o osobi koja je to postigla? Šta tuđi uspeh ili neuspeh govori o nama? Kada radimo iste stvari, da li ih radimo na isti način? Ovo su neka od pitanja koja mogu da nam pomognu da sagledamo fenomen poređenja sa drugim ljudima u širem kontekstu.

Poredimo se sa ljudima sa kojima smo ista generacija; sa kojima idemo u isti razred, zajedno studiramo ili radimo; sa kojima pripadamo istoj struci, branši ili određenoj grupi koja deli zajednička interesovanja. Jedni se porede sa članovima svoje uže ili šire porodice, drugi sa prijateljima i poznanicima, treći sa javnim ličnostima koje čak i ne poznaju. Neki biraju da se porede samo sa najuspešnijima u branši kojoj pripadaju i sve ostalo smatraju za neuspeh.

„Nisi dovoljno dobar takav kakav si“ i „Ne budi onaj koji jesi, budi neko drugi“ su poruke koje u detinjstvu dobijamo kada nas porede sa drugima. One su izuzetno štetne jer smo kao mali nezaštićeni i izloženi, a one nas lišavaju pripadnosti i sigurnosti i uče da ne zaslužujemo ljubav iz razloga što nam nešto fali.

Čest okidač za poređenje su okupljanja sa povodom, poput proslava i obeležavanja raznih godišnjica (godišnjica mature, diplomiranja, zajedničkog rada). Predmet poređenja može da bude pozicija u društvu i moć koju posedujemo, uspeh u materiji kojom se bavimo, zarađeni novac i materijalizacija istog, porodični status i fizički izgled. Zato se neki od nas i vrate sa tih proslava zamišljeni i neraspoloženi, sa pomešanim osećanjima: „Da, lepo je to što smo se ponovo videli i okupili, ali… “.

Osnovna mana ovakvog poređenja je nedostatak pravih informacija, a često i zanemarivanje konteksta. Sa drugim ljudima se poredimo na osnovu veoma malog broja informacija, koje se uglavnom svode na naš utisak da je neko nešto postigao. Ostatak nadgrađujemo svojim projekcijama kojih uglavnom nismo svesni i pretpostavkama koje najčešće ne proveravamo. Na taj način se poredimo sa sopstvenim kreacijama koje postoje samo u našoj glavi, ali ne i u realnosti. Ono što previđamo je da je uspeh kombinacija više faktora u različitom međusobnom odnosu – lične karakteristike, početna pozicija, društveno okruženje, vreme i okolnosti. Jedna od ključnih činjenica koju zanemarujemo kada se poredimo sa drugima, je da na neke faktore ne možemo da utičemo.

Poređenje tokom odrastanja i poruke koje smo dobili

Poređenje sa drugim ljudima za mnoge od nas je bilo sastavni deo odrastanja. Članovi porodice, vaspitači, učitelji i nastavnici poredili su nas sa drugima najčešće na našu štetu, u formi kritike i odbacivanja. Na taj način su nam konstantno slali poruku da nismo dovoljno dobri i da nas zbog toga ne prihvataju. Osim, ako ne postanemo kao oni sa kojima su nas poredili – u tom slučaju bismo bili prihvaćeni ili bismo bar imali šansu da se kvalifikujemo za njihovo prihvatanje, pošto se trudimo da zadovoljimo njihove zahteve.

Deca koja su odrastala u atmosferi poređenja sa drugim ljudima, mogu da prihvate poređenje kao odnos prema sebi i drugima; da sada, kao odrasli ljudi, i sebe i druge tretiraju na isti način kako su njih tretirali dok su bili mali.

„Nisi dovoljno dobar takav kakav si“ i „Ne budi onaj koji jesi, budi neko drugi“ su poruke koje dobijamo kada nas porede sa drugima. Ove poruke najčešće dobijamo u detinjstvu, a to je period kada nemamo dovoljno razvijenu svest i veštine da se odbranimo od njih. Zato su i izuzetno štetne jer smo nezaštićeni i izloženi, a one nas lišavaju pripadnosti i sigurnosti i uče da ne zaslužujemo ljubav iz razloga što nam nešto fali. Ono što je naročito štetno u vezi ovih poruka je to što ih najčešće dobijamo od odraslih pored kojih odrastamo i koji su zaduženi da brinu o nama. Dobijamo ih na mestima i u kontekstima koji bi trebalo da budu naša sigurna baza za odrastanje.

Svako dete različito reaguje na poruke koje dobija u detinjstvu. Neka deca, koja su odrastala u atmosferi poređenja sa drugim ljudima, mogu da prihvate poređenje kao odnos prema sebi i drugima; da sada, kao odrasli ljudi, i sebe i druge tretiraju na isti način kako su njih tretirali dok su bili mali. Druga deca, koja su zadržala svoje zdrave mehanizme odbacivanja – gađenje i otpor i koristila ih kao reakciju na poređenje, mogu da odbiju poređenje kao način komunikacije sa drugima.

 

Promena se neće desiti putem prisilnih pokušaja da se neko promeni i bude ono što nije, već naprotiv – kada neko dozvoli sebi da bude ono što jeste, potpuno investiran u svoju aktuelnu poziciju.

Paradoksalna teorija promene

Poređenje često predstavlja pokušaj prisilne promene koji ne daje rezultate. O tome govori i paradoksalna teorija promene Arnolda Beisera (1970). Prema ovoj teoriji, promena se neće desiti putem prisilnih pokušaja da se neko promeni i bude ono što nije, već naprotiv – kada neko dozvoli sebi da bude ono što jeste, potpuno investiran u svoju aktuelnu poziciju. Paradoksalna teorija promene obeležila je veliki deo rada Frica Perlsa, osnivača Geštalt terapije, i sastavni je deo prakse Geštalt terapije.

Ukoliko dozvolimo da budemo ono što jesmo, dajemo sebi priliku da „živimo“ svoju prirodu i da budemo u miru sa sobom. Jedino prihvatanjem sebe možemo da budemo ono što jesmo i da istinski prihvatimo i druge ljude. U atmosferi prihvatanja, podrške i ljubavi, potreba za poređenjem sa drugima nestaje.

„Ti si preosetljiv/a“ – briga o nama ili agresija i etiketiranje?

Etiketiranje je agresivna i često impulsivna reakcija, koja u sebi sadrži kritiku, neprihvatanje i nerazumevanje druge osobe, njenih osećanja i potreba­. Njegovo pogonsko gorivo je agresija koja je usmerena prema osobi kojoj pokušavamo da zalepimo „etiketu“ preosetljivosti.

Osetljivost

Osetljivost možemo da opišemo kao naš kapacitet da osetimo i reagujemo na podražaje koje dolaze iz naše okoline. U te podražaje spadaju najrazličitiji događaji u našoj neposrednoj i daljoj okolini i ponašanje, potrebe i osećanja ljudi koji nas okružuju. Ponašanje i postupci drugih ljudi mogu da se odnose direktno ili indirektno na nas, ili da nemaju veze sa nama, a da smo ih mi ipak registrovali i odreagovali na njih.

Mi se međusobno razlikujemo u tome šta primećujemo, a šta ne, na šta reagujemo, a na šta ne, i kojim intenzitetom. Kako ćemo reagovati na nečije ponašanje, osećanja ili potrebe zavisi od toga ko je ta osoba, u kakvoj je relaciji sa nama, kako mi doživljavamo njeno ponašanje i kakav je kontekst u kome se nalazimo. Iskustva koja nosimo iz detinjstva su takođe jedan od faktora koji mogu da utiču na način na koji reagujemo na podražaje. Zato nas neke stvari dotiču, neke pogađaju, a neke ne primećujemo.

Visoko osetljiva osoba

Visoko osetljiva osoba je termin koji opisuje ljude koji su naglašeno osetljivi (hiper-senzitivni) na spoljašnje stimuluse, udubljuju se više od ostalih pri obradi informacija i imaju jake emocionalne reakcije. Ovaj termin su skovali psiholozi Elaine i Arthur Aron sredinom 1990-tih godina. Prema autorima, u praksi to znači da visoko osetljivi ljudi reaguju češće, intenzivnije i emotivnije od ostalih na podražaje iz okoline, obraćaju veliku pažnju na detalje i treba im duže vremena pri donošenju odluka, jer vagaju svaki od mogućih ishoda. Oni su osetljiviji na iritantne zvuke od ostalih, izuzetno su savesni i pažljivi prema drugima i saosećaju sa drugim ljudima.

Preosetljivost je uglavnom u očima onog koji je samoinicijativno konstatuje kod nekog drugog i time sebe postavlja u poziciju arbitra.

Preosetljivost

U svakodnevnom govoru, preosetljivost je pridev koji ljudi često koriste da opišu ili označe nekoga za koga smatraju da se lako uznemiri i da ga pogađaju i povređuju stvari koje ne dotiču većinu ljudi. Preosetljivost je uglavnom u očima onog koji je samoinicijativno konstatuje kod nekog drugog i time sebe postavlja u poziciju arbitra. Neki od nas sebi daju slobodu i pravo da komentarišu i procenjuju tuđa osećanja, doživljaje i reakcije na određena ponašanja i postupke. Pritom, od strane osobe koja je predmet njihove procene ili „etiketiranja“ nisu pitani za mišljenje. „Ti si preosetljiv/a“, „Mnogo si svilen/a“, ili „Koja si ti mimoza!“ su neke od izjava koje se najčešće koriste na ovim prostorima kada neko samoinicijativno konstatuje da je onaj drugi „preosetljiv“.

Briga o nama ili etiketiranje?

Jedna stvar je kada nekome sa puno takta, pažljivo i saosećajno ukažemo da situacija koja ga pogađa možda i nije toliko strašna, kako se njemu u tom trenutku čini. To je odraz brige, poštovanja i razumevanja za tu osobu i ima za cilj da je ušuška i da joj ublaži patnju koju oseća. Da joj pokaže i drugu perspektivu iste situacije, koju ona možda u tom trenutku i ne vidi.
Sasvim druga stvar je kada nekome „zalepimo“ pridev koji ga opisuje u negativnom kontekstu samo zato što mi ne razumemo ili ne prihvatamo njegov senzibilitet.

Kada ljude svrstavamo u preosetljive ili svilene, šaljemo im poruku da nemaju pravo da osećaju to što osećaju i da je nešto veoma pogrešno u vezi njih. Da nisu dovoljno dobri takvi kakvi su, da im nešto fali i da ih mi zbog toga ne prihvatamo, već kritikujemo, osuđujemo i odbacujemo.

Etiketiranje

Etiketiranje je samoinicijativno „lepljenje“ opisnih prideva drugoj osobi. Ti pridevi najčešće imaju negativan prizvuk, poput već pomenutog „Ti si preosetljiv/a!“ ili „Mnogo si svilen/a!“. Etiketiranje je agresivna i često impulsivna reakcija, koja u sebi sadrži kritiku, neprihvatanje i nerazumevanje druge osobe, njenih osećanja i potreba. Njegovo pogonsko gorivo je agresija koja je usmerena prema osobi kojoj pokušavamo da zalepimo „etiketu“ preosetljivosti. Kao da ona nema pravo da postoji kao takva i da oseća to što oseća, već ćemo mi svojom agresijom da je rasklopimo i ponovo sklopimo po našoj želji. Da sklopimo osobu koja je prihvatljivija za nas, ustrojena prema našim kriterijumima, između kojih je i kriterijum za osetljivost – po našim merilima šta može da je dotiče i pogađa, a šta ne.

Kada ljude svrstavamo u preosetljive ili svilene, šaljemo im poruku da nemaju pravo da osećaju to što osećaju i da je nešto veoma pogrešno u vezi njih. Da nisu dovoljno dobri takvi kakvi su, da im nešto fali i da ih mi zbog toga ne prihvatamo, već kritikujemo, osuđujemo i odbacujemo.

Isto važi i kada neko pokušava da etiketira nas. Ono što gubimo iz vida je da ako mi neku osobu ne razumemo i ne prihvatamo, to ne znači da je i drugi ne razumeju i ne prihvataju. To samo znači da mi nemamo kapaciteta za to, pa koristimo etiketiranje da bi „svarili“ ono što ne razumemo, pa makar i pogrešno. Ono što je važno da osvestimo je da mi nismo mera svih stvari, već neko ko nepozvan, u napadačkom maniru i neprijateljski nastrojen ulazi u nečiji lični prostor sa idejom da ga menja ili kažnjava.

Mi imamo pravo na svoja osećanja i na način na koji vidimo i procenjujemo događaje u našoj okolini. Ne možemo da utičemo na tuđe komentare, ali možemo na svoje odluke i izbore u vezi ljudi koji daju sebi za pravo da nas komentarišu – da li su nam uopšte potrebni, ili nam sa svojim sadržajima samo troše dragoceno vreme i energiju.

Kako izaći na kraj sa etiketiranjem?

Kada nas neko etiketira da smo preosetljivi, imamo odgovornost da zaštitimo sebe. Etiketiranje u sebi nosi poruke o neprihvatanju i odbacivanju. Ko je osoba koja nas ne prihvata i odbacuje? U kakvoj smo relaciji? Šta možemo da uradimo da bi se zaštitili?

Svako od nas reaguje drugačije. Jedni se brane i pravdaju, drugi prasnu i prekinu komunikaciju, a treći se povuku u sebe i zaćute. Neki biraju da ignorišu i ne upuštaju se u interakciju sa onim ko pokušava da ih etiketira. Mi imamo pravo na svoja osećanja i na način na koji vidimo i procenjujemo događaje u našoj okolini. Ne možemo da utičemo na tuđe komentare, ali možemo na svoje odluke i izbore u vezi ljudi koji daju sebi za pravo da nas komentarišu – da li su nam uopšte potrebni, ili nam sa svojim sadržajima samo troše dragoceno vreme i energiju.

Agresija, kritika i odbacivanje rađaju agresiju, kritiku i odbacivanje.

Ako smo skloni da druge ljude označavamo epitetima preosetljivosti ili „svilenosti“, treba da budemo spremni i na njihovu burnu reakciju, prekid komunikacije pa i same relacije.

Agresija, kritika i odbacivanje rađaju agresiju, kritiku i odbacivanje. S druge strane, ako kod sebe prepoznajemo sklonost ka etiketiranju drugih ljudi, možemo da izaberemo da radimo na sebi. Da istražimo kako kvarimo relacije sa ljudima umesto da ih gradimo. Kako biramo da povređujemo ljude i nemamo obzira prema njihovim osećanjima, čak i da ih prozivamo zbog onoga što osećaju. Cilj je da postanemo svesni šta radimo i kako to radimo. Na taj način učimo da preuzimamo odgovornost za svoje postupke i umesto da zavisimo od sopstvenih impulsivnih reakcija, počinjemo da se oslanjamo na naše svesne izbore u relacijama sa drugim ljudima.

„Nemoj pogrešno da me shvatiš“ – briga za sagovornika ili manipulativni manevar?

„Nemoj pogrešno da me shvatiš“ u osnovi predstavlja zahtev i pokušaj modifikacije ponašanja, osećanja i rasuđivanja onoga kome je upućena i često ima manipulativnu funkciju.

„Nemoj pogrešno da me shvatiš“ je rečenica koju izgovaramo kao uvertiru za neprijatnost koju očekujemo da će nastati nakon onog što planiramo da kažemo drugoj osobi. U situacijama kada pretpostavljamo da naš sagovornik možda neće razumeti ono što kažemo ili da će ga to uznemiriti. Onda kada iznosimo svoj stav ili mišljenje, naročito ako je negativno i ako je velika verovatnoća da se našem sagovorniku neće svideti. Koristimo je kada kritikujemo, a ne želimo da nam sude zbog toga, ili kada se zavaravamo da nećemo da povredimo ili uvredimo sagovornika.

Da li potencijalna neprijatnost nestaje ili se bar umanji ukoliko je najavimo? Koji je cilj koji postiže „Nemoj pogrešno da me shvatiš“? Kakav efekat ima na onoga kome je upućena, a koja je pozicija onoga koji je upućuje? Da li njena upotreba govori nešto o onome koji je izgovara?

Nemoj pogrešno da me shvatiš“ je rečenica koja može da bude primljena sa izuzetno burnom reakcijom. Implicitni zahtevi u sklopu ove poruke mogu da budu: „Nemoj da reaguješ onako kako bi reagovao“ ili „Ako reaguješ burno, onda si pogrešno shvatio“.

Pozicija primaoca poruke

„Nemoj pogrešno da me shvatiš“ je rečenica koja može da bude primljena sa izuzetno burnom reakcijom. U osnovi predstavlja zahtev i pokušaj modifikacije ponašanja, osećanja i rasuđivanja onoga kome je upućena i često ima manipulativnu funkciju. Implicitni zahtevi u sklopu ove poruke mogu da budu: „Nemoj da reaguješ onako kako bi reagovao“ ili „Ako reaguješ burno, onda si pogrešno shvatio“.

Kritika, neprihvatanje i odbacivanje često mogu biti zaodenuti u „Nemoj pogrešno da me shvatiš“. Kao da je to dovoljno da neutrališe ili ublaži sadržaj i efekat poruke koja sledi. U tom slučaju implicitni zahtevi mogu da budu „Nemoj da se osećaš loše zato što te kritikujem, ne razumem, ne primećujem, ne podržavam, ili odbacujem“.

Osim što nas možda boli poruka koju dobijamo, dodatnu bol nam stvara i svesnost o pokušaju sagovornika da modifikuje našu reakciju. Neki od nas vide i pročitaju ovaj pokušaj i odmah reaguju na isti. Protest i ljutnja su usmereni na pokušaj modifikacije našeg ponašanja, a sadržaj ide u drugi plan.

Kada nam neko govori nešto što nas povređuje, i pri tom pokušava još i da utiče na našu reakciju, šta možemo da osetimo? Velika većina nas oseti bol, protest, ljutnju i bes. To su najčešće, a ujedno i prirodne, zdrave i logične reakcije koje imaju odbrambenu i zaštitnu funkciju kada neko probija naše granice.

Kritika i odbacivanje umotani u celofan ostaju kritika i odbacivanje, a omot, koji ima funkciju da ih zamaskira, za mnoge od nas ih samo pojača i učini uočljivijima. Osim što nas možda boli poruka koju dobijamo, dodatnu bol nam stvara i svesnost o pokušaju sagovornika da modifikuje našu reakciju. Neki od nas vide i pročitaju ovaj pokušaj i odmah reaguju na isti. Protest i ljutnja su usmereni na pokušaj modifikacije našeg ponašanja, a sadržaj ide u drugi plan.

Kada nismo svesni ovog manevra od strane sagovornika ne znači da se on nije desio i da mi to ne osećamo. Ono što u tom slučaju osećamo je težina, tištanje i pritisak za koji nemamo racionalno objašnjenje. Navodno sve je u redu, a ništa nije u redu.

Manipulacija nas često zaboli mnogo više od kritike, neprihvatanja i odbacivanja jer je doživljavamo kao nepoštovanje i potcenjivanje.

Pozicija pošiljaoca poruke

Kada od ljudi tražimo da nas ne shvate pogrešno, rizikujemo da prasnu i da se naljute na nas. Kako uopšte možemo unapred da znamo kako će neko da nas shvati, i još da će pogrešno da nas shvati? Time sebe stavljamo u dominantnu poziciju u odnosu na sagovornika i naša relacija više nije horizontalna, već postaje vertikalna.

Kada nismo svesni ovog manevra od strane sagovornika ne znači da se on nije desio i da mi to ne osećamo. Ono što u tom slučaju osećamo je težina, tištanje i pritisak za koji nemamo racionalno objašnjenje. Navodno sve je u redu, a ništa nije u redu.

Ako postoji pogrešno shvatanje, koje bi bilo pravilno shvatanje? Šta mi tražimo od sagovornika sa „Nemoj pogrešno da me shvatiš“? Na šta pokušavamo da utičemo – na to šta će sagovornik da shvati ili na to kako će da reaguje? Da li je tzv. pogrešno shvatanje u stvari ispravno shvatanje cele situacije? Da mi zapravo pokušavamo da preveniramo njegovu reakciju koja nam iz nekog razloga ne odgovara, koju anticipiramo i upravo zato i tražimo „da nas ne shvati pogrešno“?

Ovo su neka od pitanja koja je korisno da postavimo sebi svaki put kada imamo ideju da od nekoga tražimo „da nas ne shvati pogrešno“. Ovaj zahtev u osnovi može da bude izuzetno manipulativan jer imamo za cilj da menjamo ponašanje i percepciju druge osobe na jedan prikriven način. Želimo nešto da kažemo ili uradimo, sa velikom sigurnošću pretpostavljamo da to sagovorniku neće prijati, pa zato potencijalnu zdravu reakciju protesta proglašavamo pogrešnom, i tražimo od njega da reaguje drugačije. Kao da mi ne radimo to što radimo i šta on prepoznaje, već radimo nešto drugo, a on pogrešno vidi, shvata i reaguje. Ovo se zove manipulacija i obmanjivanje ili pokušaj manipulacije i obmanjivanja kada sagovornik prozre naše namere i ne pristane na igru koju mu namećemo.

Zahtev da nas neko „ne shvati pogrešno“ može da bude izuzetno manipulativan jer imamo za cilj da menjamo ponašanje i percepciju druge osobe na jedan prikriven način.

Kada postoje prikrivene namere i tajna agenda ne možemo da govorimo o otvorenoj i iskrenoj komunikaciji i to je ono što sagovornici prepoznaju i na šta reaguju. Mi ne možemo da znamo kako će neko da nas shvati osim kada znamo da radimo nešto što mu se neće svideti. Mentalno zdravlje i manipulacija s drugim ljudima ne idu zajedno, odatle i burna reakcija sagovornika na „nemoj pogrešno da me shvatiš“.

 

Objašnjavanje, pravdanje i ubeđivanje kao stil komunikacije

Da li uvek moramo da prostiremo „tepih objašnjavanja“ pre nego što kročimo sa onim što želimo da kažemo? Kakvu ulogu ima objašnjavanje u situacijama kada ga sagovornik nije tražio? Postoji više razloga zašto neki od nas usvoje nezatraženo objašnjavanje kao sastavni deo komunikacije.

U komunikaciji sa drugim ljudima, funkcija objašnjavanja je da približi određenu materiju i da razjasni eventualne nejasnoće, pod uslovom da postoji nešto nepoznato ili nejasno. Šta se dešava kada potreba za objašnjavanjem nije obostrana? Kada je to potreba samo onog koji inicira objašnjavanje.

Objašnjavanje kao stil komunikacije može da bude deo naše svakodnevice ili da se s tim fenomenom susrećemo ponekad. Možda je to naš stil komunikacije, ili ga prepoznajemo u načinu na koji neki ljudi komuniciraju. Nezatraženo objašnjavanje može da ima funkciju pravdanja ili ubeđivanja. To su one situacije kada umesto da postavimo konkretno pitanje ili damo konkretan odgovor, prvo krenemo da nešto objašnjavamo sagovorniku, pa ga tek onda pitamo ili mu odgovorimo na pitanje. Ili umesto informacije koju smo tražili, prvo slušamo određeno objašnjavanje kao uvod, a u međuvremenu čekamo informaciju.

Deca koja rastu pored odraslih koji nemaju dovoljno sluha za njihove želje i potrebe, moraju da ulažu dodatan napor kako bi bila primećena. Taj dodatan napor često ima oblik objašnjavanja, pravdanja ili ubeđivanja. Pošto je objašnjavanje ritual koji se često ponavlja, a pogotovu u situacijama koje dete procenjuje kao veoma značajne, postoji velika verovatnoća da će se ovo ponašanje ustaliti i postati prepoznatljivi aspekt ponašanja te osobe.

Kakvu ulogu ima objašnjavanje u situacijama kada ga sagovornik nije tražio? Postoji više razloga zašto neki od nas usvoje nezatraženo objašnjavanje kao sastavni deo komunikacije.

Privlačenje pažnje i primećivanje

Deca koja rastu pored odraslih koji nemaju dovoljno sluha za njihove želje i potrebe, moraju da ulažu dodatan napor kako bi bila primećena. Taj dodatan napor često ima oblik objašnjavanja, pravdanja ili ubeđivanja. Neka deca konstantno moraju da ulažu ovaj dodatni napor, jer sledeća alternativa je da odustanu od svojih želja i potreba.

Deca koja su često bila kažnjavana od odraslih koji su imali funkciju da brinu o njima, mogu da usvoje objašnjavanje (pravdanje, ubeđivanje) kao način da izbegnu kaznu. Istovremeno mogu da razviju i bazično nepoverenje u druge ljude – da a priori očekuju negativan ishod kontakta sa drugom osobom.

Dete se upinje da zadobije pažnju i odobrenje odrasle osobe tako što se pravda ili objašnjava. Za neku decu to je jedini način da zadovolje svoje potrebe, kao da samo njihovo postojanje nije dovoljno da budu primećena. Pošto je objašnjavanje ritual koji se često ponavlja, a pogotovu u situacijama koje dete procenjuje kao veoma značajne, postoji velika verovatnoća da će se ovo ponašanje ustaliti i postati prepoznatljivi aspekt ponašanja te osobe.

Strah od kazne i bazično nepoverenje

Deca koja su često bila kažnjavana od odraslih koji su imali funkciju da brinu o njima, mogu da usvoje objašnjavanje (pravdanje, ubeđivanje) kao način da izbegnu kaznu. Istovremeno mogu da razviju i bazično nepoverenje u druge ljude – da a priori očekuju negativan ishod kontakta sa drugom osobom. Taj negativni ishod može da ima nekoliko formi: da ih drugi ne primete; da ih primete ali ignorišu; da ih primete ali pogrešno shvate i tumače. Isto ono što su iskusili sa značajnim odraslim ljudima tokom svog odrastanja. I kada ta deca postanu odrasli ljudi, objašnjavanje koriste kao način prevencije kazne ili odbacivanja. Ne veruju da neko može da ih vidi i prihvati upravo takvima kakvi su i da to bude jednostavno. Da ih istinski vidi, čuje i prihvati. Naučili su da se do prihvatanja dolazi uz mnogo truda i napora, pa čak i onda nema garancije da će biti prihvaćeni.

Korisno je da se zapitamo kako smo naučili da jasno pitanje i jednostavna informacija nisu dovoljni da nas ljudi pravilno razumeju? Kako unapred znamo da nas sagovornik neće razumeti pravilno ako mu prethodno ne objasnimo?

Manipulacija i kontrola

Objašnjavanje može da ima i funkciju uspostavljanja kontrole nad situacijom i sagovornikom. Često je to potreba za sigurnošću u kombinaciji sa bazičnim nepoverenjem – „da obezbedim sve uslove da me sagovornik pravilno razume“. Korisno je da se zapitamo kako smo naučili da jasno pitanje i jednostavna informacija nisu dovoljni da nas ljudi pravilno razumeju? Kako unapred znamo da nas sagovornik neće razumeti pravilno ako mu prethodno ne objasnimo? I da li još uvek moramo da prostiremo „tepih objašnjavanja“ pre nego što kročimo sa onim što želimo da kažemo?

U nekim situacijama objašnjavanje ima funkciju dimne zavese da bi se umanjila vidljivost namere ili informacije. Da se manje vidi ono što jeste, po mogućstvu da ne bude očigledno. U ovim situacijama se najčešće radi o manipulaciji.

Nezatraženo objašnjavanje može da bude i oblik pasivne agresije prema sagovorniku. Sagovornika tretiramo kao nesposobnog da nešto shvati ukoliko mu se prethodno ne objasni, što može da bude i uvredljivo jer se time postavljamo u nadređenu poziciju u odnosu na njega.

Efekti nezatraženog objašnjavanja

Objašnjavanje oduzima vreme i energiju svim učesnicima u komunikaciji. Produžava trajanje verbalne razmene i otežava praćenje sadržaja. Sagovornik je prinuđen da čeka relevantnu informaciju i da pritom sluša objašnjenja koja nije tražio. Kada ljude zatrpavamo sadržajima koje nisu tražili, rizikujemo da kao odgovor dobijemo njihovu agresivnu reakciju kao način da prekinu tretman koji im ne prija. Mogu da postanu nestrpljivi, da cupkaju i da se vrpolje, ili da prasnu na nas.  „Skrati“, „Nemoj da gnjaviš“, i „Pređi na stvar“ su izrazi kojima nam ljudi daju do znanja da ih zatrpavamo sa nepotrebnim sadržajima.

Pasivna agresija

Nezatraženo objašnjavanje može da bude i oblik pasivne agresije prema sagovorniku. Tretiramo ga kao nesposobnog da nešto shvati ukoliko mu se prethodno ne objasni. Ovo može da bude i uvredljivo jer se time postavljamo u nadređenu poziciju u odnosu na njega. Objašnjavanjem zadovoljavamo svoje potrebe i ne vodimo računa o potrebama sagovornika. Zatrpavamo ga sadržajima za koje prethodno nismo proverili da li su mu potrebni. A najverovatnije i najčešće nisu. Istovremeno ga stavljamo u poziciju da čeka na informaciju koja mu je potrebna.

Na taj način ljudi gube strpljenje i energiju, a na kraju i želju da komuniciraju sa nama.

U nekim situacijama objašnjavanje ima funkciju dimne zavese da bi se umanjila vidljivost namere ili informacije. Da se manje vidi ono što jeste, po mogućstvu da ne bude očigledno. U ovim situacijama se najčešće radi o manipulaciji.

Objašnjavanje, pravdanje i ubeđivanje

Objašnjavanje može da bude u formi pojašnjavanja, pravdanja ili ubeđivanja. Svaka od ovih formi ima za cilj da utiče na sagovornika i da modelira njegovo ponašanje, mišljenje i osećanja. Objašnjavanje samo po sebi ne mora da bude dobro ili loše, već njegov predznak uglavnom zavisi od namere i konteksta. Reakcije na objašnjavanje mogu da nam daju korisne povratne informacije.

Ukoliko želimo dobre relacije sa drugim ljudima, pogotovu sa ljudima do kojih nam je stalo, važno je da budemo svesni kako komuniciramo sa njima. Koje su njihove, a koje su naše potrebe u toj komunikaciji.

Da li je „nikada ne odustajte“ uvek prava poruka?

Upornost nam je neophodna za preživljavanje i podrazumeva toleranciju na frustraciju. Izdržati dovoljno dugo, do pobede. Nastaviti ka cilju i pored toga što ga nema na vidiku i pored poteškoća, zastoja i nezadovoljstva.

„Nikada, nikada, nikada ne odustajte!“ je rečenica koju je Vinston Čerčil izgovorio u govoru koji je održao u školi koju je pohađao kao dečak. Ona je deo njegove poruke o neustrašivosti i neodustajanju čak i onda kada svima ostalima izgleda da je kraj, o nepredavanju strahu i bolu i beskompromisnom verovanju u ono što za ostale izgleda kao čudo.

Često je citirana u različitim kontekstima, a koristi se i kao jedna od metafora u realitetnoj terapiji.

Koje su poruke sadržane u ovoj rečenici i šta je ono što je čini privlačnom onima koji je koriste? U kojim situacijama je upućujemo sebi ili drugima? Da li je poruka o neodustajanju univerzalna i da li treba da je koristimo uvek, u svim situacijama i za sve ciljeve, ili samo u određenim kontekstima? Koja je uloga konteksta?

Frustracija je nezadovoljstvo i nesigurnost koje osećamo kada smo neuspešni u rešavanju problema. Često je neodvojiva od učenja i imamo priliku da je osetimo nakon svakog neuspešnog pokušaja. Zato je i jedan od glavnih razloga zbog kojih odustajemo.

Upornost i frustracija

Neodustajanje u afirmativnoj formi znači upornost. Upornost nam je neophodna za preživljavanje i podrazumeva toleranciju na frustraciju. Izdržati dovoljno dugo, do pobede. Nastaviti ka cilju i pored toga što ga nema na vidiku i pored poteškoća, zastoja i nezadovoljstva.

Učenje i usvajanje novih veština je proces. Postizanje svesnosti i uvida takođe. Učimo da hodamo, da držimo olovku, da pišemo, da procenjujemo i da pravimo izbore. Taj proces nije uvek prijatan, ponekad zahteva dosta vremena i stpljenja da ovladamo nekom veštinom, usvojimo određeno znanje i postignemo cilj. Isto važi i za sazrevanje. Uspeh i sazrevanje se ne događaju preko noći, već kroz protok vremena i posvećeno bavljenje materijom.

Frustracija je nezadovoljstvo i nesigurnost koje osećamo kada smo neuspešni u rešavanju problema. Često je neodvojiva od učenja i imamo priliku da je osetimo nakon svakog neuspešnog pokušaja. Zato je i jedan od glavnih razloga zbog kojih odustajemo. Tražimo zadovoljstvo i sigurnost na drugoj strani. Frustracija može da bude jaka i na granici izdržljivosti, i zato je u pomenutom citatu upornost naglašena tri puta jednom istom rečju koja je apsolutna i isključiva – nikada.

Ni pod kojim uslovima, ni zbog kakvih razloga

Nikada je reč koja je isključiva i koja podrazumeva – ni pod kojim uslovima, ni zbog kakvih razloga. Nikada. Ne ostavlja nimalo prostora za odustajanje, ne vidi opravdanja i razloge. Dela koja su doživljena kao herojska opevana su porukama o upornosti i neodustajanju.

Nadljudski napori su ipak ljudski, jer ih čine ljudi koji uspeju da urade i postignu nešto neočekivano i neverovatno. To je mnogo više od teškog. Borba stvara heroje.

Herojstvo često podrazumeva nadljudske napore koji se završavaju uspehom. Herojstva čine ljudi koji se svojim karakteristikama upadljivo izdvajaju od ostalih, u toj meri da se njihovi napori doživljavaju kao nadljudski. A nadljudski napori su ipak ljudski, jer ih čine ljudi koji uspeju da urade i postignu nešto neočekivano i neverovatno. To je mnogo više od teškog. Borba stvara heroje, jedna je od poruka koju možemo da iščitamo iz ovog citata.

Neodustajanje i odustajanje – apsolutne ili relativne vrednosti?

U različitim kontekstima neodustajanje je naglašeno kao način i put da ostvarimo svoje ciljeve. U skladu sa tim, na odustajanje se gleda kao na slabost i unapred priznati poraz. Da li je to baš tako? Šta se dešava kada uporno ne odustajemo od loše veze, lošeg posla, loših ljudi i loših navika? Da li možda postoje situacije kada je odustajanje mudrost, čuvar našeg zdravlja i put ka cilju? Da li su možda neodustajanje i odustajanje relativne kategorije i zavise od konteksta?

Poruka, njen kontekst i geštalt terapija

Prema teoriji polja koja je jedan od osnovnih koncepata geštalt terapije, ljudi i događaji su neodvojiv deo polja u kome postoje i zajedno formiraju jednu celinu. Polje je celina u kome su svi njegovi delovi međusobno povezani i utiču jedni na druge.

Šta se dešava kada uporno ne odustajemo od loše veze, lošeg posla, loših ljudi i loših navika? Da li možda postoje situacije kada je odustajanje mudrost, čuvar našeg zdravlja i put ka cilju?

Tako je i koncept neodustajanja, iskazan u rečenici „Nikada, nikada, nikada ne odustajte“ neodvojiv od konteksta u kojem je izgovoren. Kontekst u kome ga upotrebljavamo je veoma važan. Jednako važan kao i sama poruka. Poruka i kontekst u kome se nalazi formiraju jedinstvenu celinu koja je mnogo više od prostog zbira njenih delova. Prema teoriji geštalt terapije ta celina ima svoj kvalitet – vlastiti, novi, jedinstveni kvalitet i nije prosti zbir „poruka plus kontekst“.

Ukoliko ne vodimo računa o kontekstu i na neodustajanju insistiramo po svaku cenu, rizikujemo da dobitak bude nesrazmeran u odnosu na gubitak. Rizikujemo da pobedu pretvorimo u poraz. Zato je kontekst važan.

U našem rečniku postoji i izraz „izvađeno iz konteksta“ ili „istrgnuto iz konteksta“, kada želimo da naglasimo značajnu promenu značenja i najčešće pogrešno tumačenje nečega kada se upotrebljava odvojeno od konteksta kome pripada.

Ukoliko ne vodimo računa o kontekstu i na neodustajanju insistiramo po svaku cenu, rizikujemo da dobitak bude nesrazmeran u odnosu na gubitak. Rizikujemo da pobedu pretvorimo u poraz. Zato je kontekst važan.

U pomenutoj poruci, upornost i neodustajanje su naglašeni ponavljanjem jedne od najisključivijih reči – nikada. Ni po koju cenu. Da li? Od kojih ciljeva ne odustajemo ni po koju cenu, a kada je vreme za promenu cilja? Kako prepoznati taj trenutak? Ko šalje ovu poruku i kome? U kakvoj su relaciji? Kakav je ton poruke – podržavajući ili zapovedan? Ovo su neka od pitanja koja mogu da nam pomognu da postanemo svesni konteksta.

Poruke o neodustajanju, kao što je „Nikada, nikada, nikada ne odustajte“ za neke od nas mogu da zvuče nadahnjujuće, a neki od nas mogu da ih dožive kao gubitak slobode izbora. One mogu da budu moćan huk podrške kojom napinjemo svoja jedra kada zakaže podrška okoline ili da budu poruke sa kojima se opterećujemo da istrajemo u nečemu što ne želimo. To je individualno je za svakog od nas i povezano sa kontekstom kome pripadamo. Naše je da budemo svesni. Sebe, svojih potreba i svoje okoline. Za početak.

Kako izaći na kraj sa toksičnim ljudima

Izraz toksični ljudi koristimo kada opisujemo osobe koje doživljavamo kao izrazito štetne i za nas neprihvatljive.

Neprijatnih i napornih osoba ima svuda oko nas. Na koji način možemo da ih prepoznamo i kako da se postavimo prema njima, za Bazar objašnjava specijalista kliničke psihologije i geštalt terapeut mr Kristina Pota Radulović.

Oni su svakodnevno u našoj okolini – na poslu, u porodici, restoranu, na stadionu i ne postoji osoba koja s njima nije imala bliski kontakt. To može biti prijatelj koji vas stalno uvlači u dramu svog života, kolega koji ne može da sakrije svoje frustracije, rođak koji vas svaki put ignoriše na porodičnim proslavama… Ono što im je svima zajedničko jeste to da su toksični – neprijatni, iscrpljujući i naporni. Ne čine ništa da obogate naš život ili karijeru ili da ih učine lakšim, uspešnijim. Pa kako onda da se izborimo s njima?

Odgovor smo potražili u razgovoru sa mr Kristinom Pota Radulović, specijalistom kliničke psihologije i geštalt terapeutom.

“U žargonu, reč toksično (ili otrovno) označava nešto jako neprijatno ili neprihvatljivo, nešto što izaziva mnogo štete i unesrećenosti tokom dugog vremenskog perioda. U tom smislu, izraz toksični ljudi koristimo kada opisujemo osobe koje doživljavamo kao izrazito štetne i za nas neprihvatljive. Mišljenje o ljudima najčešće formiramo na osnovu njihovog ponašanja i naše reakcije na to ponašanje – šta osećamo kada neko radi to što radi.

Za naše mentalno zdravlje izuzetno je važno da čuvamo svoje granice – i kada se suočimo s nečijim ponašanjem koje je za nas neprihvatljivo, da nađemo načina da ne učestvujemo u takvoj interakciji.

Zgražavanje nad nečijim ponašanjem, jedna je od naših dominantnih reakcija na jako neprijatne i za nas neprihvatljive sadržaje. Kada je reč o našem iskustvu i direktnom kontaktu, vrlo je verovatno da ćemo kao toksične opisati ljude za koje smatramo da ne poštuju nas i naše granice, čime nas na ovaj ili onaj način direktno ugrožavaju. Tu svrstavamo i osobe za koje procenjujemo da osujećuju naš lični rast i razvoj i koje opisujemo kao podmukle, licemerne, manipulativne, neiskrene, amoralne, pasivno-agresivne, zavidljive, pakosne i zle”, objašnjava Kristina.

POSTAVITI GRANICE

Kristina smatra da naša svesnost može da bude jedan od načina uz pomoć kojeg možemo da postavimo granice u odnosu s takvim ljudima: “Treba da koristimo svoja čula i da istinski gledamo ljude s kojima smo u interakciji. Da vidimo šta rade i kako se ponašaju. Da slušamo i čujemo šta govore i kako pričaju. Da budemo svesni ko smo mi, a ko su osobe koje nas okružuju.”

Ona kaže da mi svoje granice postavljamo u zavisnosti od našeg referentnog sistema vrednosti i naših osećanja i potreba. A na osnovu naših granica, znamo šta je za nas prihvatljivo, a šta neprihvatljivo ponašanje u interakciji s drugim ljudima. “Za naše mentalno zdravlje izuzetno je važno da čuvamo svoje granice – i kada se suočimo s nečijim ponašanjem koje je za nas neprihvatljivo, da nađemo načina da ne učestvujemo u takvoj interakciji”, tvrdi Kristina.

Važno je da budemo odgovorni prema sebi i da biramo ljude pored kojih se osećamo prihvaćeno, voljeno i poštovano.

LAK PLEN

Neki od nas definitivno su podložniji tome da postanu lak plen toksičnih ljudi. Pitali smo našu sagovornicu kako da postanemo svesni razloga koji nas čine slabima da im se odupremo, a ona kaže: “Lak plen postajemo onda kada negiramo realnost i umesto onoga što je očigledno, vidimo i čujemo ono što nama odgovara. Kada umesto da budemo svesni šta se dešava, biramo da budemo zbunjeni, smeteni i nesnađeni. Kada ne koristimo svoja čula i ne živimo u sadašnjosti. Jedan od načina da postanemo svesni sebe i svog okruženja mogu da budu i naši odgovori na sledeća pitanja: ko sam ja, šta radim ovde, ko su ljudi oko mene, kako se osećam, šta želim.”

Ona veruje da upravo psihoterapija i rad na sebi mogu da budu jedan od načina da postanemo svesni sebe, svojih osećanja i potreba.

PRAVA REAKCIJA

Nije lako naučiti da odreagujemo na pravi način u društvu toksičnih osoba, bez obzira na to da li je u pitanju posao, prijateljstvo ili ljubavna veza. “Sa aspekta mentalnog zdravlja, najzdravija opcija za nas je ona da ne budemo u društvu ljudi koji su toksični za nas. Ili, ukoliko se silom prilika nalazimo u toksičnom okruženju, da budemo toga svesni i da tražimo i pronađemo način da iz njega izađemo. Umesto da tražimo i otkrivamo načine kako da trpimo toksične osobe i da provodimo svoje vreme u nezdravom okruženju, svoju energiju možemo da usmerimo na stvaranje i pronalaženje zdravog i stimulativnog okruženja”, savetuje naša sagovornica.

Umesto da tražimo i otkrivamo načine kako da trpimo toksične osobe i da provodimo svoje vreme u nezdravom okruženju, svoju energiju možemo da usmerimo na stvaranje i pronalaženje zdravog i stimulativnog okruženja.

Ako je kolektiv na poslu već formirana grupa ljudi na čiji sastav često nemamo mnogo uticaja, Kristina kaže da ono na šta imamo uticaja jesu naše odluke i izbori u vezi s tim. S druge strane, prijatelji i emotivni partneri, naš su lični izbor i zato je važno da budemo odgovorni prema sebi i da biramo ljude pored kojih se osećamo prihvaćeno, voljeno i poštovano.

toksični ljudi – KAKO IH PREPOZNATI?

Na sajtu Power of positivity pronašli smo 10 pokazatelja koji nam pomažu da prepoznamo toksične osobe u svom okruženju:

  1. Ne slušaju vas

    Nedostatak aktivne pažnje ili jednostavno nezainteresovanost, signali su da vas sagovornik ne sluša. U velikom broju slučajeva, takve osobe nastavljaju da pričaju svoju priču ili govore samo o sebi, bez obzira na to šta im vi govorite.

  2. Oni su uvek žrtve

    Po njima, svaka neugodna situacija rezultat je ponašanja nekoga drugog, a ne njih samih. Raskinuli su vezu? Krivje njihov zli, sada već bivši, partner. Zakasnili su na posao? Kriva je gužva u saobraćaju. Pali su na ispitu? Pa, ta pntanja nisu uopšte postojala u udžbeniku. I nema veze ako je nešto njihova krivica – oni to nikada neće priznati.

  3. Uvek osuđuju druge

    Sigurno ste se nekad našli u društvu u kojem toksična osoba na ružan način komentariše nekoga koga je prvi put u životu videla. Toksični ljudi gledaju s visine na sve oko sebe – svi drugi su ružni, prljavi, loše obučeni ili na bilo koji drugi način nedostojni njihovog priznanja.

  4. Traže pažnju

    Najlakše ih možete otkriti tokom konverzacije: toksični ljudi prekidaju razgovor, dominantni su i kontrolišu smer razgovora. Srećni su jedino kada se sva pažnja usmerava na njih.

  5. Nikoga ne poštuju

    Nikada neće prestati da nas čudi kako su neki ljudi u stanju da se ponašaju. Bacaju smeće gde im padne na pamet, seku druge vozače u saobraćaju, nikada ne kažu hvala…

  6. Konstantno prekidaju druge

    Prekidaju druge u razgovoru, u saobraćaju, izlaze iz prostorije jer baš moraju da se neodložno jave na telefonski poziv… Toksični ljudi su konstantno u “JA” fazonu i imaju pametnija posla u životu nego da pokažu malo empatije ili strpljenja. Svet se vrti samo oko njih.

  7. Hrane svoj ego

    Majkl Džordan nikada nije morao da ističe daje sjajan košarkaš. Ali, kad čujete nekog da ističe svoje kvalitete i dostignuća a da ga niko nije ni pitao za to, jasno vam je da se radi o toksičnoj osobi.

  8. Fizički ili emocionalno maltretiraju druge

    U oba slučaja, onaj ko je žrtva maltretiranja treba što pre da se obrati za pomoć nadležnim institucijama i na svaki način pokuša da se odvoji od toksične osobe.

  9. Ne mogu da priznaju da nisu u pravu

    Drugim rečima, oni su uvek u pravu. Ne postoji dovoljna količina dokaza u prilog suprotnom koja ih može u to ubediti.

  10. Ne preuzimaju odgovornost

    Nažalost, nisu svesni da takvo ponašanje može da dovede do neželjenih situacija i rezultata. Takvi su, na primer, oni ljudi koji se stalno svađaju sa figurama od autoriteta – bilo da je to policajac, učitelj, sudija i potpuno iracionalno se bore za nešto za šta nemaju nikakvih logičkih osnova.

Izvor: Bazar, Piše: Nataša Atanacković

——-

Tekst u izvornom obliku možete pročitati OVDE.

Kako sebi zabranjujemo da osećamo?

Kako neko ko se očajnički trudi da “eliminiše sebe” u tome i uspe? Da li i sami rizikujemo da se nađemo u sličnoj situaciji ukoliko potiskujemo svoja osećanja?

“Drhtajem usana, koji pre osetiš nego ga primetiš, a koji traje kraće od trena” Eleonora Duse “te dodirne pravo u srce”, napisao je Džordž Bernard Šo 1895. godine, opisujući slavnu glumicu.

Italijanska glumica, kasnije nazivana “Gretom Garbo svog vremena”, bila je poznata po maestralnom otelotvorenju najintimnijih osećanja likova koje je igrala. Šo je cenio glumce koji učine da “razmišljamo čistije i osećamo dublje”, za razliku od onih poput Sare Bernar – koji su se po njegovim rečima, na sceni bavili “obmanjivanjem”. Čarli Čaplin je Duse opisivao kao “najveću umetnicu koju je ikada video”, a postala je i prva žena čija fotografija se našla na naslovnici Tajm magazina.

Ipak, kada nije bila uronjena u lik, Eleonora je bila osoba koja je retko pokazivala osećanja. Od pitanja nasrtljivih njujorških novinara, branila se rečima: “Osim na bini, ja ne postojim”.

Kako neko ko se očajnički trudi da “eliminiše sebe” u tome i uspe? Da li i sami rizikujemo da se nađemo u sličnoj situaciji ukoliko potiskujemo svoja osećanja? Odluka da sebi “zabranimo” da osećamo je naša svesna ili nesvesna odluka, na koju je uticao niz činilaca čija istorija seže daleko u prošlost, sve do našeg najranijeg detinjstva.

Osećanja, mišljenje i ponašanje – nerazdvojna trijada

Osećanja, mišljenje i ponašanje su nerazdvojna trijada i deo su jedne velike celine – nas. Kako vidimo i doživljavamo svet oko sebe, kako donosimo odluke i kakve izbore pravimo, zavisi od funkcionisanja ove trijade. Ona može funkcionisati skladno ili neskladno, a time i mi sami

Odluka da sebi “zabranimo” da osećamo je naša svesna ili nesvesna odluka, na koju je uticao niz činilaca čija istorija seže daleko u prošlost, sve do našeg najranijeg detinjstva.

Sklad se ogleda u našem osećaju celovitosti. Ono što osećamo je u skladu sa onim što mislimo, a svojim ponašanjem to i potvrđujemo. Osećamo i znamo da smo u miru sa sobom i taj mir živimo.

Nesklad se vidi u podeljenosti. Najčešće je to podeljenost između naših osećanja s jedne, i mišljenja i ponašanja s druge strane –  prisiljavamo sebe da radimo nešto što ne želimo i za čime nemamo potrebu. Radimo nešto zato što mislimo da tako treba ili mora, a ne zato što to želimo ili imamo potrebu za tim. Nesklad se vidi i kada se ne pokrećemo da postignemo ono što želimo i o čemu maštamo, već ostajemo u onome što nam ne prija. Želja bez inicijative i pokreta. Celina kojoj jedan deo uvek nedostaje.

Kako biramo da razdvojimo celinu sa kojom se rađamo? Kako u sebi pravimo rascep i odvajamo naša osećanja od mišljenja i ponašanja?

Uticaj okruženja tokom odrastanja

Svi mi se rađamo u nekom užem i širem okruženju koje nismo u poziciji da biramo. U uže okruženje spadaju ljudi koji nas donose na svet i oni kojima smo okruženi tokom našeg odrastanja. U šire okruženje spada društvo u kome živimo.

Idealno okruženje

U idealnim uslovima naše prvo okruženje su osvešćeni roditelji koji nas vole i kojima je glavni cilj da nam omoguće da nesmetano razvijamo svoje potencijale, da otkrivamo svoje talente i da budemo ono što jesmo. Ponašanje preostalog dela uže i šire porodice je sinhronizovano sa misijom naših roditelja. U praksi to znači da odrastamo slobodno, da imamo dozvolu i podsticaj da otkrivamo svet oko sebe i da reagujemo na njega. Možemo slobodno da se krećemo u prostoru u kome živimo, da nazivamo stvari pravim imenom, da osećamo i da pokazujemo svoja osećanja. Dovoljno smo dobri upravo takvi kakvi smo – prihvaćeni smo, voljeni i poštovani. Mi smo centar sveta i naš osećaj je da se svet vrti oko nas.

Realno okruženje i uslovi odrastanja

U stvarnosti, neke od prvih reči koje u najranijem detinjstvu čujemo kao odgovor na naše potrebe počinju sa ne i nemoj. Njih prate frustracije i kazne koje dobijemo od okoline kada se ponašamo u skladu sa svojim osećanjima. Ljudi pored kojih odrastamo često umeju da budu neprijateljski nastrojeni prema našim pokušajima da zadovoljimo svoje potrebe. U toj nejednakoj borbi između odraslih koji su jači i nas koji smo slabiji, mi smo predodređeni da izgubimo. Odrasli pobeđuju i nameću svoje potrebe nauštrb naših.

Ovo je trenutak kada mnoga deca odustanu od daljih pokušaja da zadovolje svoje potrebe. Odustajanje se događa kao posledica kazni i frustracija, a sve u cilju izbegavanja ponavljanja bolnih iskustava.

Ako smo kao deca doneli odluku da isključujemo svoja osećanja, kao odrasli imamo utisak da ne znamo šta osećamo ili kako se osećamo. Biramo i odlučujemo na osnovu toga kako mislimo da treba ili mora.

Kada je odgovor na naše potrebe odbijanje ili kazna, stavljeni smo u poziciju da reagujemo i da odlučimo šta ćemo sa svojim potrebama, sa saznanjem da okolina nije spremna da nam udovolji i sa našim osećanjima u vezi toga.

Svako dete različito doživljava i reaguje na negativne emocije, ignorisanje i odbacivanje. Neko odluči da isključi svoja osećanja i da ih ne oseća, neko da ne oseća samo određena osećanja, a neko da svojim osećanjima uopšte ne veruje. Ove odluke donosimo nesvesno, a njihova funkcija je zaštitna. Cilj je da izdržimo bol tako što ga „nećemo“ osećati i da zadržimo ljubav, naklonost i prihvatanje onih pored kojih odrastamo; da izbegnemo kaznu ili odbacivanje. U dečijem uzrastu, ove odluke su u funkciji preživljavanja, jer kada smo mali i bespomoćni zavisimo isključivo od naklonosti i nege koju dobijamo od okoline.

Šta može dete da uradi u ovoj situaciji? Nije u poziciji da se naljuti na one pored kojih odrasta i da ih napusti. Nema gde da ode niti može samo da brine o sebi i opstane. Zato mnoga deca intuitivno biraju da isključe svoja osećanja –  kako bi ih odvojila od svog mišljenja i ponašanja.

Kako izgleda kada odlučimo da ne osećamo i kada odvojimo osećanja od mišljenja i ponašanja

Ako smo kao deca doneli odluku da isključujemo svoja osećanja, kao odrasli imamo utisak da ne znamo šta osećamo ili kako se osećamo. Biramo i odlučujemo na osnovu toga kako mislimo da treba ili mora. I kada se osećamo loše u vezi naših izbora i odluka, smatramo da je to neizbežno, da tako mora i čekamo da prođe.

Ponašanje koje je nekad imalo za cilj da nam omogući da preživimo u sredini u kojoj smo odrastali, sada je ometajući faktor i značajna je prepreka u zadovoljavanju naših potreba.

Isto važi i za naše emocije koje su od strane odraslih bile proglašavane za neprihvatljive ili nedozvoljene. Tako smo naučili da blokiramo i ne pokazujemo ljutnju, mržnju, bes, prezir, ogorčenost, strah ili bol. Naučili smo da ne plačemo pred drugima i da ne pokazujemo da nam je stalo, da volimo, da smo ljuti i povređeni.

Nove odluke i novi početak

Jedna od stvari iz detinjstva koje ponesemo sa sobom u odraslo doba su i naše odluke u vezi odbacivanja koja smo doživeli. Ukoliko ih ne osvestimo i ne odlučimo drugačije, možemo doživotno da budemo taoci odluka iz detinjstva. One su sada utkane u naše funkcionisanje i postale su naše automatske, refleksne reakcije.

Ponašanje koje je nekad imalo za cilj da nam omogući da preživimo u sredini u kojoj smo odrastali, sada je ometajući faktor i značajna je prepreka u zadovoljavanju naših potreba.

Ukoliko smo u detinjstvu nesvesno odlučili da ne budemo svesni svojih osećanja i da ih isključujemo da bi izdržali odrastanje, sada smo u poziciji da svesno odlučimo drugačije. Nismo više mali i u potpunosti zavisni od okoline. Porasli smo, stekli smo određena životna iskustva, veštine i znanja. Sada imamo izbor. Možemo da izaberemo sebe, i da radimo na tome da budemo srećni, zadovoljni i ispunjeni. Da osećamo i da delimo svoja osećanja sa ljudima koje volimo, i sa kojima smo odabrali da budemo zajedno.

Zaglavljenost – kako ostajemo zaglavljeni u iscrpljujućim relacijama?

Zaglavljenost

Zaglavljenost možemo opisati kao pritisak usled stajanja u mestu. Istovremeno osećamo potrebu da nešto uradimo ali i ne preduzimamo nikakvu akciju. U stanju zaglavljenosti osećamo pritisak zato što se istovremeno i spremamo na akciju i u njoj sprečavamo. Na taj način sami sebi blokiramo energiju i ostajemo u mestu.

Iscrpljujuće relacije

Iscrpljujuće relacije su one u kojima naše potrebe za kontaktom i međusobnom razmenom nisu zadovoljene i u kojima se osećamo frustrirano. To su relacije u kojima osećamo nelagodu, neprijatnost, netrpeljivost, dosadu ili konstantni oprez u odnosu na ono šta govorimo i kako se ponašamo. To su relacije sa ljudima sa kojima ne bismo voleli da odemo na letovanje ili zimovanje, da istražujemo tvrđave i otkrivamo stare gradove i nove kontinente. U iscrpljujućim relacijama nema opuštanja i uživanja u zajedničkom vremenu. Zajedničko vreme je najčešće samo klinč vremena dvoje ljudi. Vreme života koje je nepovratno izgubljeno.

U stanju zaglavljenosti osećamo pritisak zato što se istovremeno i spremamo na akciju i u njoj sprečavamo. Na taj način sami sebi blokiramo energiju i ostajemo u mestu.

Iscrpljujuće mogu da budu sve relacije koje ljudi međusobno uspostavljaju – porodične relacije, prijateljstva, poznanstva, emotivne veze, relacije u školi, na fakultetu i na poslu. Neke relacije mogu da postanu iscrpljujuće u određenom trenutku, a neke su iscrpljujuće od samog početka.

U iscrpljujućim relacijama nema opuštanja i uživanja u zajedničkom vremenu. Zajedničko vreme je najčešće samo klinč vremena dvoje ljudi. Vreme života koje je nepovratno izgubljeno.

Sama reč iscrpljivanje upućuje na trošenje do krajnjih granica – dok ne ostane ništa. Trošenje bez obnavljanja. U praksi to znači da ulažemo svoje vreme i energiju u relaciju u kojoj za nas nema ništa hranljivo i podsticajno. To je relacija koja nema razvojnosti, koja stagnira ili od koje je ostala samo manje ili više uglancana fasada. To su relacije u kojima nema uzajamnog poštovanja i prihvatanja. Činjenica, koja bi sa aspekta mentalnog zdravlja, bila dovoljna da se jedna iscrpljujuća relacija prekine.

Katastrofična očekivanja i čekanje Deda Mraza

Kako uspostavljamo i održavamo iscrpljujuće relacije? Kako se ponašamo u korist svoje štete? Tako što umesto da gledamo i vidimo očigledno, mi vidimo svoja očekivanja. Najčešće to činimo na dva načina – tako što zastrašujemo sebe katastrofičnim očekivanjima ili tako što čekamo Deda Mraza.

Kako uspostavljamo i održavamo iscrpljujuće relacije? Kako se ponašamo u korist svoje štete? Tako što umesto da gledamo i vidimo očigledno, mi vidimo svoja očekivanja.

Katastrofična očekivanja možemo da opišemo kao našu strepnju da će nam se dogoditi nešto strašno, nešto čega se mnogo plašimo, ukoliko izađemo iz određene iscrpljujuće relacije. Da ćemo biti odgovorni za nesreću i katastrofu koja će uslediti kao posledica našeg ponašanja. Ostajanjem i trpljenjem, odustajanjem od promene, stvaramo sebi iluziju da kontrolišemo situaciju i da preveniramo katastrofu.

Čekajući Deda Mraza rizikujemo da dugo ostanemo u ulozi dobrog deteta, čekajući da neko drugi uradi za nas ono što možemo i sami, ukoliko odlučimo da koristimo svoja čula i vidimo, čujemo i iskusimo ono što je očigledno. Zato geštalt terapija naglašava ulogu svesnosti. Svesnost je otrežnjavajuća i donosi nam slobodu izbora.

Čekanje Deda Mraza je naše naivno verovanje da će se nešto promeniti u željenom smeru za nas. Da će neko videti i ceniti naše kvalitete i adekvatno uslišiti naše potrebe. A taj neko u našoj kulturi je najčešće Deda Mraz, koji dobroj deci ispunjava želje i donosi poklone u određeno doba godine. Ovakvo verovanje je naivno, jer je bazirano na našim željama, a ne na našem iskustvu i realnoj proceni druge osobe i prirodi relacije sa njom. A želja je najčešće jedna – da druga osoba i relacija budu ono što nisu i da imaju kvalitete koje ne poseduju.

Čekajući Deda Mraza rizikujemo da dugo ostanemo u ulozi dobrog deteta, čekajući da neko drugi uradi za nas ono što možemo i sami, ukoliko odlučimo da koristimo svoja čula i vidimo, čujemo i iskusimo ono što je očigledno. Zato geštalt terapija naglašava ulogu svesnosti. Svesnost je otrežnjavajuća i donosi nam slobodu izbora.

U geštalt terapiji, odgovornost podrazumeva mogućnost, sposobnost da biramo i da napravimo izbor. Preuzimajući odgovornost za sebe, preuzimamo i odgovornost za to kako biramo ljude oko sebe i kakve relacije uspostavljamo sa njima.

Psihoterapija i istraživanje očiglednog

Svaki veliki napredak postignut je putem istraživanja očiglednog, smatra Fritz Perls, osnivač Geštalt terapije. Psihoterapija je jedan od konteksta u kome imamo priliku da istražujemo očigledno i da postanemo svesni kako ostajemo u iscrpljujućim relacijama. Tako sebi dajemo šansu da preuzmemo odgovornost za sebe. U geštalt terapiji, odgovornost podrazumeva mogućnost, sposobnost da biramo i da napravimo izbor. Preuzimajući odgovornost za sebe, preuzimamo i odgovornost za to kako biramo ljude oko sebe i kakve relacije uspostavljamo sa njima.

Bolna iskustva i pobedničke odluke – kako postajemo pobednici?

Povreda i posledice

Svakome od nas može da se dogodi da bude povređen i da mu nakon toga ostane ožiljak. Vidljiv ili nevidljiv za druge, sa posledicama koje mogu značajno da utiču na njegov život. Neki od nas postanu osetljivi na određene ljude i situacije i skloni ponovnim istim povredama. Drugi odluče da ne osećaju i da izbegavaju bliskost i pripadnost sa drugim ljudima. Treći odaberu da ne razmišljaju, prihvate da budu beznačajni i da ne preduzimaju ništa.

Ove odluke donosimo svesno ili nesvesno, sa ciljem da nikad više ne budemo povređeni. Odlučujemo da odbacimo, isključimo ili potisnemo one delove sebe zbog kojih verujemo da smo bili povređeni. To je i zajednička mana ovih odluka – kada odbacujemo delove sebe postajemo ranjivi i podložni povređivanju. Kada odustajemo od delova sebe, na tim mestima ostaju rupe i više nismo celina. Prema teoriji geštalt terapije, rešenje je u ponovnoj integraciji, a ne u rascepu.

Kada odbacujemo delove sebe postajemo ranjivi i podložni povređivanju. Kada odustajemo od delova sebe, na tim mestima ostaju rupe i više nismo celina. Prema teoriji geštalt terapije, rešenje je u ponovnoj integraciji, a ne u rascepu.

Kintsugi, ožiljak od zlata – šansa da nastavimo dalje

Različite kulture prema ožiljcima se odnose različito. U zapadnim kulturama, među koje ubrajamo i našu, nesavršenosti se ne prihvataju. One se prikrivaju, a neretko i otklanjaju hirurškim intervencijama. Teži se estetskom savršenstvu. U kulturama Dalekog istoka na ove stvari gleda se drugačije. U Japanu se smatra da je veoma važno da razumemo duhovnu prošlost ili priču nekoga ili nečega, bio on čovek, biljka ili predmet. Iz tog razloga na ožiljke se gleda sa posebnim interesovanjem kao na nešto što je deo nas i što nas čini autentičnima i drugačijima od drugih. U njima se pronalazi lepota i novi kvalitet.

Kada slomimo vazu, čajnik ili keramičku posudu najčešće ih bacamo, osećajući bes i žaljenje zbog saznanja da nakon lepljenja nikada neće izgledati kao pre. Najradije bismo sakrili sve pukotine i nesavršenosti i pokušali da polomljenu stvar popravimo na način da izgleda kao nova. Drevna japanska veština Kintsugi[1] , s druge strane, umesto da pukotine i ožiljke prikrije, teži da ih učini vidljivim i integriše u novi predmet, sa novim kvalitetima. Delovi polomljenog predmeta majstorski se spajaju zlatom ili drugim plemenitim metalom, a rezultat je nešto što je vrednije od nekadašnjeg predmeta.

Kintsugi može da bude i jedan od naših izbora. Da prihvatimo sebe i da se pažljivo bavimo sobom, koristeći plemenite materijale. Da integrišemo svoje delove nakon loma i da nastavimo svojim putem. U domenu mentalnog zdravlja, psihoterapija ima isti cilj.

U Japanu se smatra da je veoma važno da razumemo duhovnu prošlost ili priču nekoga ili nečega, bio on čovek, biljka ili predmet. Iz tog razloga na ožiljke se gleda sa posebnim interesovanjem kao na nešto što je deo nas i što nas čini autentičnima i drugačijima od drugih. U njima se pronalazi lepota i novi kvalitet. Drevna japanska veština Kintsugi, umesto da pukotine i ožiljke prikrije, teži da ih učini vidljivim i integriše u novi predmet, sa novim kvalitetima. Delovi polomljenog predmeta majstorski se spajaju zlatom ili drugim plemenitim metalom, a rezultat je nešto što je vrednije od nekadašnjeg predmeta.

Lom, šteta i odrastanje

Mnogi od nas iskuse lom i štetu kada su jako mali, ranjivi i nezaštićeni. To se dešava u razvojnom periodu kada još uvek nemamo razvijene kapacitete da se odupremo i odbranimo, da selektujemo sadržaje kojima smo izloženi. Kapacitete za selekciju i odbranu razvijamo tokom života, a sa osećanjima se rađamo. Zato i nepogrešivo urlamo od bola, i onda kada mu ne znamo ime. Jer kada je detetu loše – loše mu je, i to se vidi. To su situacije kada smo iznevereni, ostavljeni i nevoljeni; kada smo neprimećeni i zanemareni.

Kada smo mali, apsolutno smo zavisni od ljudi pored kojih odrastamo. Zavisni smo od njihovog primećivanja, posvećenosti i zadovoljavanja naših potreba. Neophodan nam je prostor za sebe, ali i dobar kontakt sa njima. Ljubav koju dobijemo ili ne dobijemo od njih može nas umnogome odrediti.

Voljena deca i njihova okolina

Voljena deca odrastaju u ljude koji prihvataju sebe, koji su ono što jesu i koji nemaju potrebu da manipulišu drugim ljudima i da ulaze u „kao da“ relacije – relacije koje samo izgledaju kao ono što bi trebalo da jesu (prijateljstvo, emotivna veza, briga, ljubav). Voljena deca su autentična jer odrastaju u autentičnom svetu – ljubav je ljubav, prijateljstvo je prijateljstvo, zagrljaj je zagrljaj, a granice su granice. Toplinu koju dobiju, ponesu sa sobom kao olimpijsku vatru, i dele je sa drugim ljudima. U njihovom prisustvu je toplo i ugodno. Tako autentična deca postaju svoji ljudi koji umeju da vole, dele i prepoznaju granice.

Nevoljena deca i njihova okolina

Nevoljena deca su gladna i neprimećena. Urlaju i vrište da bi privukla pažnju, ali umesto pažnje dobiju kaznu i bol – zato što su tražili da zadovolje svoje potrebe. Ovo je jedna od prvih surovih lekcija koju dobiju – ako tražiš ono što ti treba, nećeš ga dobiti – dobićeš upravo ono što je najgore za tebe. Ono što je jako važno da znamo u vezi ove poruke, a čega nevoljena deca većinom nisu svesna – ovo važi samo za one koji nam šalju takve poruke. Ne odnosi se na ostatak sveta. I to je ono što je čini traumatskom – mogućnost da nevoljeno dete poveruje da se odnosi na ceo svet, na sve ljude koje može da sretne i koje će sretati tokom života. Na taj način nevoljena deca mogu postati ljudi koji su unapred odustali od sebe i od zadovoljavanja svojih potreba. Veruju da će ih manje boleti ukoliko trpe i žive u nezadovoljstvu, umesto da energiju koju ulažu u trpljenje pretvore u borbu za sebe. Oni ne veruju da njihove potrebe mogu da budu zadovoljene, još manje da sada, kada su odrasli ljudi, mogu sami da ih zadovolje. Bežeći od bola kojim su ih žigosali, beže od sebe i od svojih potreba. Tako postaju manipulativni ljudi koji uspostavljaju „kao da“ relacije i žive „kao da“ živote.

Ono što je jako važno da znamo u vezi ove poruke, a čega nevoljena deca većinom nisu svesna – ovo važi samo za one koji nam šalju takve poruke. Ne odnosi se na ostatak sveta. I to je ono što ovu poruku čini traumatskom – mogućnost da nevoljeno dete poveruje da se odnosi na ceo svet, na sve ljude koje može da sretne i koje će sretati tokom života. Na taj način nevoljena deca mogu postati ljudi koji su unapred odustali od sebe i od zadovoljavanja svojih potreba.

Psihoterapija i rad na sebi

Bol i patnja koju smo doživeli ne moraju da budu naš epilog, već prolog. Psihoterapija može da bude jedan od načina da preispitamo stare odluke i verovanja i da donesemo nove. Da postanemo svesni šta radimo i kako to radimo, i da naučimo da prihvatimo i cenimo sebe. Ovo su ujedno i ciljevi Geštalt terapije. Kada postanemo svesni zaključaka i odluka koje smo doneli na osnovu naših bolnih iskustava, dajemo sebi šansu da donesemo nove. Da prihvatimo i integrišemo sve svoje delove. Da ponovo postanemo skladna celina, kakva smo i bili kada smo se rodili.

Kada postanemo svesni zaključaka i odluka koje smo doneli na osnovu naših bolnih iskustava, dajemo sebi šansu da donesemo nove. Da prihvatimo i integrišemo sve svoje delove. Da ponovo postanemo skladna celina, kakva smo i bili kada smo se rodili.

Poseban lak i plemeniti metali u našem životnom kintsugiju su pažnja, prihvatanje i podrška. Jedino tako možemo ponovo da rastemo, da primamo i dajemo toplinu i ljubav. Ožiljak nevoljenosti ne govori o nama, već o onima pored kojih smo odrastali. O nama govori ono što mi kao odrasli ljudi radimo i uradimo za sebe, a onda i za druge ljude. O nama govori olimpijska vatra, za koju se izborimo da je ponesemo, da bi je delili sa drugim ljudima.

Ožiljak nevoljenosti ne govori o nama, već o onima pored kojih smo odrastali. O nama govori ono što mi kao odrasli ljudi radimo i uradimo za sebe, a onda i za druge ljude. O nama govori olimpijska vatra, za koju se izborimo da je ponesemo, da bi je delili sa drugim ljudima.

—————

[1] Kintsugi (kintsukuroi), jap. – “spajanje ili popravljanje zlatom”, je drevna japanska umetnost popravljanja polomljene keramike sa lakom napravljenim od zlata, srebra ili platine u prahu. Filozofija Kintsugija lomljenje i popravku tretira kao deo istorije predmeta, umesto kao nešto što bi trebalo sakrivati.

Intervju za 42 magazin: Kristina Pota Radulović: Budite svesni sebe i svojih potreba!

Umetnost življenja po geštalt principima

Idem na geštalt terapiju… da saznam ko sam! Geštalt šta?! Ništa vam nije jasno? Pronašla sam sjajnu sagovornicu koja mi je pojasnila značenje ove čudne reči i raščlanila geštalt terapiju na najsitnije delove, tako da mi je postalo sve g-e-š-t-a-l-t-n-o jasno.Od geštalt terapeutkinje Kristine Pota Radulović (članice Evropske asocijacije za Geštalt terapiju – EAGT, i Evropske asocijacije za psihoterapiju – EAP, i osnivača Centra za psihoterapiju i edukaciju u Beogradu) saznala sam da jedno od načela ove terapije jeste da nam je dužnost da budemo srećni i da je to u praksi jednostavno izvodljivo, samo je potrebno da budemo svesni – sebe.

Kako biste opisali geštalt terapiju?

Geštalt terapija je zasnovana na uverenju da se rađamo slobodni, sa resursima i sposobnošću da budemo u dobrom kontaktu sa drugim ljudima i da živimo kreativno i zadovoljno. Ipak, tokom odrastanja, određeni događaji mogu da prekinu ovaj proces kreativnog i zadovoljnog življenja i dobrog kontakta sa sobom i sa drugim ljudima. Može da se dogodi da se zaglavimo u fiksiranim obrascima ponašanja i verovanjima u vezi sa sobom i svetom oko nas, i na taj način da kočimo naš dalji razvoj. Geštalt terapija ima za cilj da istraži i otkrije ove fiksirane obrasce ponašanja i verovanja, kao i načine na koji ih držimo aktivnima i održavamo njihov uticaj na naš život.

Ljudi ponašanjem utiču jedni na druge i zato nije svejedno kako se sami ponašamo prema sebi i koje su posledice tog ponašanja. Kada se ponašamo odgovorno prema sebi, značajno povećavamo svoje šanse da budemo srećni i da živimo ispunjen i kreativan život. Radost koju osećamo podstiče radost i kod ljudi koji nas vole – samo srećni bližnji stvaraju srećne bližnje

Prema geštalt terapiji, mi potencijalno imamo sve potrebne sposobnosti da rešimo svoje probleme ili da se suočimo sa poteškoćama. Svima nama može da se dogodi da se zaglavimo u određenim situacijama i da nam je potrebna pomoć i podrška da izađemo iz njih.

Geštalt terapija je primarno fokusirana na proces (šta se dešava sada i ovde) umesto na sadržaj (tema razgovora, ono o čemu se razgovara). Umesto na događajima iz prošlosti, na trebati i morati, akcenat je na tome šta radimo, osećamo i mislimo u ovom trenutku, sada i ovde. Cilj je da postanemo svesni šta radimo i kako to radimo.

Jedno od načela geštalt terapije, po Sergeu Gingeru, jeste da nam je dužnost da budemo srećni. Kako to funkcioniše u praksi?

Dužnost da budemo srećni proizlazi iz altruističkih pobuda i odnosi se na uticaj koji imamo na nama bliske ljude. Ljudi ponašanjem utiču jedni na druge i zato nije svejedno kako se mi ponašamo prema sebi i koje su posledice tog ponašanja. Kada se ponašamo odgovorno prema sebi, značajno povećavamo svoje šanse da budemo srećni i da živimo ispunjen i kreativan život. Radost koju osećamo podstiče radost i kod ljudi koji nas vole – samo srećni bližnji stvaraju srećne bližnje.

Fritz Perls je naglašavao da samo ljudski rod pokušava da bude ono što nije i da postavlja sebi nerealne zahteve i ciljeve. Za razliku od životinja, mi pokušavamo da ne živimo svoju prirodu. Jedan od ciljeva geštalt terapije je upravo taj – da otkrijemo svoju prirodu i živimo svoje potencijale i talente

Ko je začetnik geštalt terapije?

Geštalt terapiju su osnovali psihoanalitičari Frederick Saloman (Fritz) Perls i njegova supruga Laura Posner Perls 40-ih godina prošlog veka. Fritz Perls je bio doktor medicine i psihoanalitičar, a Laura Perls psiholog i psihoterapeut. Neposredno nakon Hitlerovog dolaska na vlast oni emigriraju u Holandiju, a odatle u Južnu Afriku, gde ostaju deset godina. U tom periodu postavljaju temelje geštalt terapije. Zajednički pišu knjigu Ego, glad i agresija 1942. godine i ova knjiga sadrži početne ideje geštalt terapije. Kada je u Južnoj Africi počeo da se uspostavlja aparthejd, sele se u Sjedinjene Američke Države i postaju deo intelektualne zajednice Njujorka. Geštalt terapija je prva knjiga koja sadrži osnove geštalt terapije. Zajednički su je napisali Perls, Paul Goodman i Ralph Hefferline 1951. godine. Hefferline, univerzitetski profesor psihologije, napisao je deo knjige koji se sastoji od iskustvenih vežbi, a Paul Goodman, pisac, učitelj i društveni komentator, dao je značajan doprinos u finalnim formulacijama teorije geštalt terapije.

Fritz Perls je naglašavao da samo ljudski rod pokušava da bude ono što nije i da postavlja sebi nerealne zahteve i ciljeve. Za razliku od životinja, mi pokušavamo da ne živimo svoju prirodu. Jedan od ciljeva geštalt terapije je upravo taj – da otkrijemo svoju prirodu i živimo svoje potencijale i talente

Šta zapravo znači termin geštalt?

Geštalt (Gestalt) je nemačka reč koja označava celinu, konfiguraciju ili obrazac. Celinu sa određenom strukturom koja za nas ima neki smisao. Ova celina je mnogo više od prostog zbira njenih sastavnih delova, kao što slika nije prost zbir različitih likovnih elemenata, već predstavlja celinu i novi kvalitet. Neki deo, kada je u sklopu jedne celine, nije isti taj deo kada je izdvojen iz nje, ili kada je uključen u drugu celinu. Svaki deo poprima određene osobine koje proizlaze iz njegovog mesta i njegove uloge u toj celini. Kao što crvena boja kao deo slike nije isto što i crvena boja na paleti. Termin geštalt označava složenije odnose i relacije, i ne može precizno da se prevede samo jednom rečju na bilo koji jezik. Iz tih razloga, u većini zemalja gde postoji geštalt terapija zadržan je izvorni nemački termin Gestalt.

Kreativnost je jedna od osnovnih karakteristika procesa geštalt terapije. Mogućnost da isprobavamo nove načine ponašanja daje nam slobodu da istražujemo ko smo

Po čemu se ova metoda razlikuje od drugih?

U geštalt terapiji naglasak je na istraživanju, eksperimentisanju i svesnosti. Geštalt terapija nas uči fenomenološkom metodu svesnosti, prema kome se naša opažanja, osećanja i ponašanje razlikuju od interpretacije i rekonstrukcije događaja. U geštalt terapiji, objašnjenja i interpretacije smatraju se manje validnim u odnosu na ono što smo neposredno doživeli i osetili. Geštalt terapija je više istraživanje negoli direktna modifikacija ponašanja. Geštalt terapeut nije distancirani interpretator klijentovog života, već uspostavlja kontakt sa klijentom i podstiče ga da postane svestan sebe, šta radi i kako to radi.

Da li je ovaj vid terapije nova psihoterapija 21. veka?

Psihoterapija kao profesija i praksa obuhvata različite psihoterapijske pravce koji se međusobno nadopunjuju, razlikuju i utiču jedan na drugi. Svaki vid psihoterapije baziran je na određenoj teoriji ličnosti koja objašnjava kako nastaju psihički poremećaji i kako se prevazilaze. Ne postoji psihoterapijski pravac koji apsolutno svima odgovara i koji bismo mogli da proglasimo za univerzalno rešenje za lični rast i razvoj svakog od nas. Svi smo mi unikati, u nečemu smo slični, po nečemu se razlikujemo, i logično je i očekivano da nam odgovaraju različiti psihoterapijski pristupi. Imamo pravo i odgovornost prema sebi da odaberemo psihoterapijski modalitet koji najviše odgovara našim potrebama.

Koja je uloga kreativnosti i mašte u geštalt radu?

Kreativnost je jedna od osnovnih karakteristika procesa geštalt terapije. Mogućnost da isprobavamo nove načine ponašanja daje nam slobodu da istražujemo ko smo. Kreativnost i mašta se odnose na slobodu svakoga od nas da istražuje, da otkriva ko je, bude ono što jeste i da živi svoju prirodu.

Geštalt terapeut Joseph Zinker kaže da je kreativnost istovremeno i probijanje granica i čin hrabrosti jer smo spremni da rizikujemo i podsmeh i neuspeh kako bismo probali nešto novo.

Živimo u dehumanizovanom svetu gde individualnost nije poželjna. Kako se odupreti pritisku stereotipnih očekivanja okoline?

Za mnoge od nas relacija sa terapeutom može da bude naše prvo iskustvo da nas neko istinski vidi, čuje i razume kao jedinstvene individue. Ovo iskustvo je umirujuće i lekovito samo po sebi. Oni koji nisu imali ovo iskustvo sa ljudima pored kojih su odrastali imaju priliku da ga dožive kroz proces terapije. Iskustvo da nas neko istinski prihvata pomaže nam da učimo da prihvatimo sebe. Da istinski osluškujemo svoje autentične potrebe i da damo sebi podršku da postupamo u skladu sa njima.

Svesnost je kao snop svetlosti u mraku. Vidimo jedino ono što je osvetljeno. Svesni smo samo onoga čega smo postali svesni. Kada nešto osvestimo, smer delanja se sam pokazuje

Kako izgleda umetnost življenja po geštalt principima?

Fritz Perls je naglašavao da samo ljudski rod pokušava da bude ono što nije i da postavlja sebi nerealne zahteve i ciljeve. Za razliku od životinja, mi pokušavamo da ne živimo svoju prirodu. Jedan od ciljeva geštalt terapije je upravo taj – da otkrijemo svoju prirodu i živimo svoje potencijale i talente. Kada bi svako od nas živeo svoju prirodu i postupao u skladu sa svojim osećanjima, nestalo bi mnogo bespotrebne patnje. Ili, kako to kaže Fritz Perls: „Nijedan orao ne želi da bude slon, nijedan slon ne želi da bude orao. Oni su ono što jesu i uzimaju sebe zdravo za gotovo. Samo ljudi pokušavaju da budu ono što nisu.“

Kako možemo da pomognemo sami sebi?

Jedan od načina da pomognemo sami sebi jeste da budemo svesni. Svesni sebe i svojih potreba. Ko sam ja? Šta radim? Gde se nalazim? Šta osećam sada i ovde? Šta mogu da uradim za sebe?

Svesnost je kao snop svetlosti u mraku. Vidimo jedino ono što je osvetljeno. Svesni smo samo onoga čega smo postali svesni. Kada nešto osvestimo, smer delanja se sam pokazuje.

Izvor: 42 magazin
Tekst: Gabriela Vinković
Foto: Dalibor Stanković

Lične granice – zašto je zdravo reći “ne”

Granice nas štite i odvajaju. Zadržavaju nas unutra ili nas drže van. Lične granice nam pružaju osećaj sigurnosti kojim štitimo sebe, a time i druge.

Granice definišu određenu celinu i imaju zaštitnu funkciju. Istovremeno su tačke odvajanja i spajanja celine sa njenom okolinom. Isto važi i za lične granice.

Šta su lične granice?

Lične granice su ograničenja koja postavljamo sebi u vezi našeg ponašanja, mišljenja i naših osećanja kako bi zaštitili sebe od povređivanja. Na taj način kreiramo sebi prostor i okvir u kome se osećamo dobro i bezbedno, i u kojem možemo nesmetano da funkcionišemo. Pomoću ličnih granica definišemo ko smo (šta jesmo i šta nismo), šta volimo i prihvatamo, a šta ne volimo i ne prihvatamo.

Granica je jedan od važnih pojmova u Geštalt terapiji. Ona ima dve funkcije – da pomoću nje razlikujemo sebe od drugog i da se povezujemo sa drugim ljudima. Zato je važno da granica istovremeno bude i čvrsta i propustljiva – čvrsta da bismo zadržali svoju autonomiju, a propustljiva da bi imali razmenu sa okolinom. [1]

Lične granice su nam neophodne da bi zaštitili sebe. Ukoliko ne postavimo zdrave lične granice, imaćemo doživljaj da nemamo kontrolu nad sopstvenim životom i da zavisimo od postupaka drugih ljudi i spoljašnih okolnosti.

Lične granice i relacije sa drugim ljudima

Lične granice su osnovni koncept za zdrav razvoj. Mnogi naši postupci vezani su za zaštitu naših ličnih granica, ili ukazuju da ne vodimo računa o svojim granicama, bilo da smo toga svesni ili ne. Izbegavanje određenih ljudi i mesta ima funkciju zaštite naših ličnih granica. Kada prihvatamo nešto što ne želimo i što bismo radije odbili mi ne brinemo o svojim granicama.

Pomenuta ponašanja povezana su sa ličnim granicama. Menjamo svoje ponašanje i sužavamo svoj svet u nastojanju da se osetimo bezbedno, sigurno, voljeno ili prihvaćeno. Bez dobro definisanih ličnih granica imamo veoma malo dozvole da kažemo „ne“ i „ne želim“ u našim životima. Kada smatramo da ne možemo da kažemo „ne“ stavljamo sebe u poziciju da se prećutno saglasimo, da se krijemo ili reagujemo samodestruktivnim ponašanjem.

Samozaštita

Lične granice su nam neophodne da bi zaštitili sebe. Ukoliko ne postavimo zdrave lične granice, imaćemo doživljaj da nemamo kontrolu nad sopstvenim životom i da zavisimo od postupaka drugih ljudi i spoljašnih okolnosti.

Bol i njena uloga

Bol nam ukazuje da nešto nije u redu. Imamo izbora kako ćemo da reagujemo. Možemo da odaberemo da se na nju fokusiramo, i da postanemo svesni šta nas boli. Kada osvestimo šta nas boli i šta nije u redu, u poziciji smo da tražimo i pronađemo rešenje situacije koja u nama izaziva bol. Ukoliko odaberemo da je ignorišemo, bol nastavlja da raste. Bol ima funkciju privlačenja naše pažnje kao alarm koji se pojačava. Kada previše naraste i više ne možemo da je ignorišemo, tražimo načina da je isključimo. Ovo je tačka kada najčešće nastupa samodestruktivno ponašanje, uglavnom u formi kompulsivnih ili zavisničkih ponašanja koja umrtvljuju bol. Ovde spadaju poremećaji u vezi ishrane, samo-povređivanje, zloupotreba psihoaktivnih supstanci uključujući i alkohol, kockanje.

Bez dobro definisanih ličnih granica imamo veoma malo dozvole da kažemo „ne“ i „ne želim“ u našim životima. Kada smatramo da ne možemo da kažemo „ne“ stavljamo sebe u poziciju da se prećutno saglasimo, da se krijemo ili reagujemo samodestruktivnim ponašanjem.

Bol i lične granice

Uspostavljanje ličnih granica zahteva od nas da budemo svesni boli. Ako možemo da osećamo, možemo da postavimo i limite određenom iskustvu. Na taj način preuzimamo odgovornost za sebe i štitimo se na vreme. Bol se javlja kada su nam povređene lične granice. U našem jeziku postoje i jezički izrazi koji govore u prilog ovoj tvrdnji – „prešao je granicu dobrog ukusa/vaspitanja/ponašanja“, „prevazilazi sve granice tolerancije“ itd.

Psihoterapija i lične granice

Psihoterapeut može da nam pomogne da refokusiramo našu pažnju, da postanemo svesni različitih alternativa i da dobijemo nove informacije. Jer bez novih informacija ostajemo zaglavljeni u starim odlukama. Psihoterapija može da bude prilika da otkrijemo svoje lične granice i da naučimo da ih čuvamo. Na taj način čuvamo i štitimo sebe, a time i druge. Jer samo onda kada naučimo da prepoznajemo i poštujemo svetinju svojih i tuđih granica, možemo iskreno da delimo i sarađujemo sa drugima. Svako svoj, a srećni zajedno.

[1] Yontef, G. Gestalt Therapy: An introduction, str. 11-12.

 

Usamljenost i novogodišnji praznici – šta možemo da uradimo za sebe?

 

U svakodnevici, izloženi smo audio-vizuelnim porukama kako treba da se osećamo, šta treba da radimo i kako treba da provedemo novogodišnje praznike. Sadržaj poruka nam sugeriše da treba da budemo nasmejani, veseli, i u radosnom iščekivanju. Da izgledamo lepo i da budemo u društvu lepih ljudi koji su naši prijatelji, sa kojima se dobro provodimo. Te poruke ponekad ne korespondiraju sa životnom situacijom u kojoj se nalazimo.

Na novogodišnjim čestitkama praznici su predstavljeni kao ušuškano mesto. Sneg, pahulje, zvezdano nebo, dragi ljudi, nasmejana deca na sankama, tragovi u snegu, kočije, zvona, praporci, snežni pejsaž, kućice sa lepim fasadama, osvetljeni prozori, vatra u kaminu. Trenuci intime i tihe sreće. Iščekivanje lepog. Skromnost bogata bojama i osećajima. Atmosfera ljubavi, pripadnosti i prihvatanja. Dovoljno smo dobri takvi kakvi jesmo, prihvaćeni smo i voljeni.

U svakodnevici, izloženi smo audio-vizuelnim porukama kako treba da se osećamo, šta treba da radimo i kako treba da provedemo novogodišnje praznike. Sadržaj poruka nam sugeriše da treba da budemo nasmejani, veseli, i u radosnom iščekivanju. Da izgledamo lepo i da budemo u društvu lepih ljudi koji su naši prijatelji, sa kojima se dobro provodimo. Te poruke ponekad ne korespondiraju sa životnom situacijom u kojoj se nalazimo. Ako se osećamo usamljeno, velika je verovatnoća da ćemo imati osećaj da nešto nije u redu sa nama, jer se ne uklapamo u propisani model raspoloženja i ponašanja.

Mi imamo kapacitet da određujemo i biramo svoje ponašanje. Na taj način preuzimamo odgovornost za sebe, za to kako se ponašamo i kako se osećamo.

Usamljenost

Usamljenost može da bude teskobno iskustvo. Ljudi je najčešće opisuju kao osećaj da su potpuno sami na ovom svetu, da nemaju svoje mesto u njemu i ljude kojima pripadaju. Kao da žive u balonu za hodanje na vodi, izolovani u nekom vlastitom vakuumu. Ljudi su tu, svet je oko njih, ono što im je potrebno postoji, ali oni ga nemaju. Kao i u balonu za hodanje na vodi, kontakt sa okolinom je izuzetno ograničen i sveden je na minimum podražaja.

Prema geštalt terapiji, svoje potrebe možemo da zadovoljimo jedino u kontaktu sa okolinom. Zato je usamljenost teskobno iskustvo. To je stanje kontinuirano nezadovoljene potrebe za kontaktom. Kontaktom sa sobom i kontaktom sa drugim ljudima.

Usamljenost je naš osećaj koji drugima nije uvek vidljiv na prvi pogled. Mi ne moramo da budemo sami u datom prostoru i vremenu da bi se osećali usamljeno. Mnogi usamljeni ljudi su često okruženi drugim ljudima. Možemo da budemo deo različitih okupljanja i da imamo široka poznanstva. Možemo da budemo i organizatori raznovrsnih aktivnosti koje za cilj imaju saradnju i druženje, a da naš osećaj usamljenosti ostane nepromenjen. Ponekad, sama okupljanja mogu da izazovu ili pojačaju osećaj usamljenosti, jer šalju poruku zajedništva, zabave i dobrog osećaja okupljenih, a to je upravo ono što nedostaje ljudima koji se osećaju usamljeno. Zato je usamljenost česta tema za vreme novogodišnjih praznika, kada se naglašava okupljanje, druženje i dobar provod.

Usamljenost i novogodišnji praznici

Ako smo usamljeni, u vreme novogodišnjih praznika možemo se osećati još usamljenije. Jer svi ti naglašeni pozivi na okupljanje i radost podsećaju nas upravo na ono čega nemamo – pripadnost, okupljanje i radost zbog okupljanja. Nemamo svoje ljude i mesto kome pripadamo, gde smo voljeni, prihvaćeni i ušuškani. Ukoliko studiramo ili radimo, gubimo čak i rutinu svakodnevice koja nam je često jedina prilika da negde pripadamo. Tokom neradnih dana ostajemo uskraćeni i za konktakte sa kolegama. Na taj način novogodišnji praznici postaju prinudni odmor koji moramo da trpimo, na koji nikada ne bi išli i koji bi najradije proslavljali radno.

Za početak, možemo da krenemo od sebe. Ko smo mi, gde se nalazimo i šta radimo. Kako izgleda naše okruženje i ko su ljudi oko nas. Kako provodimo svoje vreme, kako nam izgleda dan, čime ga ispunjavamo. Kako ti sadržaji utiču na nas, da li nas čine srećnima? Da li bismo nešto promenili u našoj svakodnevici? Da li bismo probali nešto novo? Šta bi to moglo da bude?

Nova godina i novi početak

S druge strane, mi imamo kapacitet da određujemo i biramo svoje ponašanje. Na taj način preuzimamo odgovornost za sebe, za to kako se ponašamo i kako se osećamo. Preuzimanje odgovornosti za vlastiti osećaj usamljenosti ili usamljenosti za vreme novogodišnjih praznika, može da bude naš prvi korak ka postizanju neke nove svesnosti o sebi i svojim potrebama. Ta svesnost bi mogla da nam pokaže put ka nekim novim odlukama i promenama koje su nam potrebne.

Za početak, možemo da krenemo od sebe. Ko smo mi, gde se nalazimo i šta radimo. Kako izgleda naše okruženje i ko su ljudi oko nas. Kako provodimo svoje vreme, kako nam izgleda dan, čime ga ispunjavamo. Kako ti sadržaji utiču na nas, da li nas čine srećnima? Da li bismo nešto promenili u našoj svakodnevici? Da li bismo probali nešto novo? Šta bi to moglo da bude? Možemo da istražimo i naše okruženje. Kako izgleda naše okruženje? Kako se osećamo u njemu? Da li bismo nešto možda promenili u našem okruženju? Ko su ljudi oko nas? Kakve relacije gradimo sa njima? Kakve relacije sa ljudima su nam potrebne? Šta možemo da uradimo da gradimo relacije kakve su nam potrebne? Da li želimo da proširimo krug ljudi koje poznajemo? Kako možemo da upoznamo nove ljude?

Šta je ono što bismo mogli da uradimo već danas?

Da li je deljenje saveta dobra ideja?

Na slici engleskog slikara Džona Gilberta iz 1840. godine, vidimo Don Kihota koji savetuje svog pratioca Sanča Pansu. U prostoriji su samo njih dvojica. Don Kihot sedi zavaljen u raskošnoj fotelji, u opuštenoj pozi, sa prekrštenim nogama. Uveren je u svoje reči i uzdignutim prstom kao da naglašava izgovoreno. Sančo Pansa sedi na hoklici i položaj njegovog tela ostavlja utisak da je u grču. Savete prima stisnutih pesnica, kao da prima pogrdu kojoj jedva čeka kraj. Stara izreka kaže da slika govori više od hiljadu reči. Iz hijerarhije koja vlada u kompoziciji slike možemo jasno videti da savetodavac zauzima centralno mesto na platnu, dok je onaj koji prima savete ne samo u podređenom položaju već biva i istisnut iz kadra. Da li ova slika reflektuje određene situacije koje su univerzalne i aktuelne i nakon više od sto pedeset godina?

Da li vam se dogodilo da kada se suočavate sa nekim problemom ili prolazite kroz neko krizno razdoblje, skoro svi iz vaše okoline znaju šta treba da se radi u toj situaciji, a da ih i ne pitate? Preciznije, znaju šta vi treba da uradite i kako da postupite. I prilično su izdašni sa predlozima, konstatacijama, i nadasve sa savetima. Kako se vi osećate u toj situaciji?
Situacija može da bude i obrnuta – kada neko drugi ima problem, a mi smo ti koji bez pitanja, spremno uskačemo sa rešenjima i savetima. Kako deljenje saveta utiče na relacije između ljudi?

Deljenje saveta

Deljenje saveta može da bude problematično i za onog koji savetuje i za onog kome je savet upućen. Za onog koji savetuje, zato što može da se suoči sa neočekivanom reakcijom ljutnje, besa i uvređenosti. Ta reakcija može da pokrene lanac događaja koji mogu da vode ka zahlađivanju odnosa i prekida komunikacije, a time i prekida prijateljstva ili emotivne veze. Deljenje saveta u poslovnom okruženju može da stvori lošu radnu atmosferu. U određenim osetljivim situacijama, deljenje saveta može da stvori čak i neprijatelje.

Kada neko dobija savete koje nije tražio može da ima osećaj da ga neko zatrpava nepotrebnim sadržajima koji za njega predstavljaju samo teret. Može da ima osećaj da je pod prisilom i da počne da izbegava tu osobu.

Otvaranje i ranjivost

Kada nam se ljudi poveravaju i dele sa nama ono što ih muči, osetljiviji su i ranjiviji nego obično. Rizikovali su da nam pokažu da su nesavršeni i da imaju problem koji nisu uspeli da reše. Ono što im je najpotrebnije je naše slušanje i razumevanje. Potrebna im je naša podrška. Potrebno im je da osete da smo tu sa njima dok nam pričaju ono što je za njih bolno. Ponekad im je samo to i potrebno, da bi osetili olakšanje, razbistrili svest, postali svesni nečega što do tada nisu videli i nastavili dalje.

Kontakt sa sobom

Ako ih zaspemo bujicom saveta, prekidamo njihov kontakt sa unutrašnjim procesima i sadržajima. Kako to izgleda? Umesto da prate sebe, primorani su da prate ono što mi imamo da im kažemo. Često nisu u stanju da to isprate zbog emotivnog stanja u kome se nalaze, ali iz kurtoazije klimaju glavom. Onda obično zaćute i tu se kontakt sa sobom prekida. Uskoro se prekida i razgovor, jer ako neko ne može da priča o onome što mu je zaista važno u tom trenutku, razgovor prestaje. Prestaje tako što savetovani ili nastavlja da priča o trivijalnim stvarima (npr. šta je ko kupio i ko je koga sreo) ili, ako nema snage za to, ubrzo ustaje i odlazi. Ali odlazi sa osećajem da je je pokušao nešto da kaže i podeli, a da nije imao ko da ga čuje, sasluša i podrži. To može da doživi kao  dodatno opterećenje na već postojeću teskobu.

Kada nam se ljudi poveravaju i dele sa nama ono što ih muči, osetljiviji su i ranjiviji nego obično. Rizikovali su da nam pokažu da su nesavršeni i da imaju problem koji nisu uspeli da reše.

Ono što im je najpotrebnije je naše slušanje i razumevanje. Potrebna im je naša podrška.

Promena distribucije moći

Sa savetima treba obazrivo i zbog promene distribucije moći koja se neizostavno javlja između savetodavca i savetovanog. Naime, od trenutka kada otvori usta da bi savetovao, savetodavac ulazi u nadređenu ulogu u odnosu na onoga kome je taj savet upućen. U slučaju kada neko otvoreno zatraži ili pita za savet, ta podela uloga je unapred određena i obe strane su sa njom saglasne, dok u slučaju nezatraženog saveta, promena distribucije moći može da bude neprihvatljiva ili uvredljiva za onog koji dobija savete koje nije tražio. Jer, neverbalna poruka koju savetovani može pritom da primi je da je nedovoljno sposoban da rešava svoje probleme, te da će sada neko sposobniji da mu kaže šta da radi. Upravo ova neverbalna poruka može da bude jedan od razloga za burne reakcije na nezatraženo savetovanje – pobunu protiv primoravanja na podređeni položaj i nametanja sadržaja koji nisu traženi, a vrlo verovatno su i nepotrebni.

„Deljenje“ vs. „davanje“ saveta

Na razliku između traženih i netraženih saveta mogu da upute i glagoli koji ljudi koriste pri izražavanju. Netraženi saveti se obično dele („Eno ga, deli savete“), a traženi daju („Idem kod stručnjaka da mi dà savet“). Pritom, glagol „deli“ nekima može da asocira na lakoću deljenja karata pri komšijskom opuštenom kartanju, a glagol „daje“ da podrazumeva određeno vaganje, procenu i uzimanje u obzir slojevitosti cele situacije i konteksta u kome se dešava problem koji osoba ima. Naime, ni jedan problem se ne dešava izolovano, sam od sebe i ničim izazvan, već je deo jedne celine, proizvod međusebnog delovanja osobe i njene okoline. Zato je i važno sagledavanje celog konteksta.

Preuzimanje odgovornosti

Pored toga što dovode do promene u distribuciji moći, nezatraženi saveti mogu da budu nepromišljeni, neadekvatni i na kraju krajeva štetni. Često imaju više veze sa onim ko ih deli i njegovim potrebama, negoli sa onim kome su upućeni. Ako pođemo od pretpostavke da svako najbolje poznaje sebe, jedno od najlogičnijih pitanja koja se nameću je da li onda neko drugi može da zna šta je najbolje za nas? A tu je i pitanje preuzimanja odgovornosti – ko će da preuzme odgovornost i da snosi posledice ako stvari krenu po zlu nakon što je savetovani prihvatio savet?

Psihoterapija i promena

Šta je prava promena? Da li zaista želim da promenim svoje ponašanje ili samo želim da bolje igram iste uloge (igre) kao i do sada?

Psihoterapija i psihoterapeut

Psihoterapija je opcija koja nam pada napamet kada se osećamo loše. Kada imamo osećaj da nam ne ide, kada nismo zadovoljni, a iscrpeli smo naše uobičajene načine rešavanja problema. I nismo pronašli rešenje ili izlaz iz postojeće situacije. Nije nam dobro, nismo srećni, nemamo ideju niti entuzijazam da nastavimo dalje u okolnostima u kojima se nalazimo. Ili ne vidimo izlaz iz okolnosti u kojima se nalazimo. Psihoterapeut je stručnjak kome se obraćamo kada se suočavamo sa problemima ili situacijama za čije prevazilaženje nam je potrebna podrška.

Psihoterapija u praksi: psihoterapijska seansa

Psihoterapija je prilika da dođemo u kontakt sa sobom. Psihoterapijska seansa je neometanih sat vremena samo za nas. Da u mirnom prostoru, u prisustvu terapeuta koji nas pažljivo prati, smirimo  svoje misli i čujemo sebe. Da osetimo ono što osećamo. Da postanemo svesni sebe, svojih osećanja i potreba. Vreme za sebe, da budemo u kontaktu sa sobom. Vreme bez prekidanja tog procesa. Vreme bez telefonskih poziva, poruka, email poruka. Plodna praznina, jedno od centralnih mesta geštalt terapije.

Psihoterapija i PROMENA: ko dolazi do promene, KLIJENT ILI psihoterapeut?

Promena je ono što očekujemo od psihoterapije. Svako od nas ima svoj koncept promene koju želi i svoj koncept o tome kako se dolazi do te promene. Neki od nas žele da promene svoje ponašanje, a neki da se oslobode nelagode i pritiska, bez ideje da menjaju ponašanje. Neki smatraju da su oni ti koji rade na sebi i koji ulažu glavni napor, a drugi očekuju da je psihoterapeut taj koji radi posao i pronalazi pravo rešenje.

Postoji suštinska razlika između ova dva koncepta promene. Promena ponašanja vodi upravo do promene sadržaja i dinamike u životu. Dok oslobađanje od nelagode i pritiska, bez promene ponašanja, možda donosi trenutno olakšanje ali ne i promenu situacije zbog koje smo i tražili stručnu pomoć. Zato je važan kontakt sa sobom i svesnost. Kada smo svesni svojih potreba, vidimo i način kako da ih zadovoljimo.

Kao klijenti u psihoterapiji mi smo ti koji ulažemo glavni napor, a uloga terapeuta je da nas prati kroz proces pružajući nam podršku da budemo u kontaktu sa sobom, a time i sa onim što osećamo i želimo.

Dobar psihoterapeut i njegove karakteristike

Psihoterapija kao zanat

Psihoterapiju možemo da posmatramo kao zanat i umeće, a kao u svakom zanatu, zanatlije se međusobno razlikuju u odnosu na veštine i umeća koja poseduju. To možemo da vidimo kako u načinu rada, tako i u finalnom proizvodu. Talenat psihoterapeuta se vidi u tome da li ume da uspostavi dobar kontakt sa klijentom i da ga znalački vodi kroz proces psihoterapije. U praksi to znači da psihoterapeut omogući klijentu da prolazi kroz svoje doživljaje, da ih oseti, istražuje i da dođe do određene svesnosti o sebi.

Psihoterapeut omogućava klijentu da prolazi kroz svoje doživljaje, da ih oseti, istražuje i da dođe do određene svesnosti o sebi.

psihoterapeut checklist

Muriel Schiffman, geštalt psihoterapeut, kaže da ako smo na pravom mestu za nas, već posle nekoliko seansi, treba da odgovorimo sa „da“ na sledeća pitanja:

      1. Da li se osećam sigurno da izrazim svoja prava osećanja?
      2. Da li mogu da pričam o problemima koje se ne usuđujem da podelim sa drugima?
      3. Da li će psihoterapeut prihvatiti moja „loša“ osećanja i misli bez da me kažnjava ili odbacuje?
      4. Da li mu je stalo do mene?
      5. Da li me gleda kao pravu osobu, a ne samo kao slučaj?
      6. Da li pokušava da me razume kako se osećam, a ne da me stavlja u kategorije?

Najbolji psihoterapeut vs. dovoljno dobar psihoterapeut

Kada se osećamo ranjivo i kada tražimo pomoć i podršku, većina nas priželjkuje da tu pomoć i podršku dobije od najboljeg u branši. Jer saznanje ili verovanje da je neko „najbolji psihoterapeut“, za mnoge od nas u startu deluje umirujuće. Uliva nam nadu da smo na pravom mestu, da nećemo biti dodatno povređeni i gubiti dragoceno vreme i energiju. S obzirom da takva rang lista u mnogim oblastima, pa i u psihoterapiji ne postoji, ostaje nam da se raspitamo, istražimo i na kraju donesemo zaključak na osnovu ličnog iskustva.

U praksi, najbolji psihoterapeut je onaj koji je dovoljno dobar za nas, pored kog možemo da rastemo, da otkrivamo ko smo i da budemo ono što jesmo. Schiffman kaže da je naivno tražiti čarobnjaka i očekivati da će psihoterapeut da „uradi“ nešto što će nas „izlečiti“. Jedino mi sami možemo da preuzmemo odgovornost za naše emocionalno odrastanje tako što ćemo da odradimo svoj deo posla. Niko drugi to ne može da uradi za nas.

Dobar slušalac

Dobar psihoterapeut je dobar slušalac. Pažljivo nas gleda, sluša i posvećeno prati dok pričamo. Dobar slušalac nam daje dozvolu da shvatimo sebe ozbiljno. Na taj način psihoterapeut nam pomaže da se nosimo sa osećanjima kao što su sram, strah, bespomoćnost, osećaj krivice, i dr. Umesto da ih potiskujemo i etiketiramo kao iracionalne, imamo priliku da ih osetimo i osvestimo. Da postanemo svesni srama, straha, bespomoćnosti ili osećaja krivice koji osećamo. Svesnost nas osnažuje da uradimo nešto u vezi onog što osećamo i da se na taj način pobrinemo za sebe. Osoba koja je svesna zna šta radi, kako to radi, zna da ima izbora i da ona bira da bude onako kako je, smatra Gary Yontef, geštalt psihoterapeut.

Relacija kao lekovito iskustvo

Istraživači koji su proučavali i upoređivali rezultate različitih psihoterapijskih škola došli su do zaključka da je odlučujući terapijski faktor u psihoterapiji relacija između psihoterapeuta i klijenta. Relacija sa psihoterapeutom za nas može da bude novo iskustvo u ljudskim relacijama.

Mnogi od nas su tokom odrastanja naučili da izbegavaju da govore o svojim osećanjima, da ih pokazuju ili da budu ono što jesu. Ljudi pored kojih smo odrastali, najčešće roditelji, verbalno ili neverbalno su nam davali do znanja da je imati osećanja i biti svoj nepoželjno i neprihvatljivo. To može biti jedan od razloga zašto neki od nas ne razgovaraju otvoreno i ne pokazuju u celosti svoja osećanja. A pravu intimnost možemo da postignemo samo ako smo iskreni u vezi svojih osećanja, sve ostalo je igranje gubitničkih psiholoških igara, kaže Eric Berne, utemeljitelj Transakcione analize.

Osoba koja je svesna zna šta radi, kako to radi, zna da ima izbora i da ona bira da bude onako kako je.

Na psihoterapiji imamo priliku da pričamo o svojim osećanjima, i da budemo prihvaćeni u isto vreme. Da ne budemo kažnjeni ili odbačeni zbog toga. Na taj način, kroz relaciju sa psihoterapeutom, učimo novi i zdraviji način da budemo bliski sa ljudima. Da budemo otvoreni i da komuniciramo direktno.

Psihoterapijska relacija može da bude novo iskustvo prave komunikacije, šansa da iskusimo ono što smo propustili u detinjstvu sa roditeljem koji nas istinski prihvata, kaže Schiffman.

Takmičenje i saradnja

Takmičenje nas okružuje u različitim oblicima – u komercijalnom oglašavanju, profesionalnom sportu, korporativnoj hijerarhiji.  Konkursi, izbori, utakmice, trke, turniri, smotre, festivali… svima je zajednička osnova takmičenje.

Duh takmičenja

Duh takmičenja nas prisiljava da pokoravamo druge ljude jer je osnova takmičenja da neko mora da izgubi da bi neko drugi pobedio. Podelom na pobednika i poraženog stvaramo nejednakost i razlike među nama i udaljavamo se jedni od drugih. Na taj način nam kompetitivnost otežava, a često i onemogućava povezivanje sa drugim ljudima.

Shvatanja o takmičenju

Različita shvatanja u našoj kulturi podržavaju takmičenje. O tome govore i izrazi koje koristimo: „takmičenje je neizbežno u životu“; „takmičenje nas motiviše da damo najbolje od sebe“; „takmičenje je zabavno“; „takmičenje nam pomaže da izgradimo sebe“.

Mi smo sastavljeni od međusobno povezanih delova koji formiraju jedinstvenu celinu. Uvažavanje svih naših aspekata, podražaja i osećanja daje nam mnogo korisnih i važnih informacija u vezi nas. Omogućuje nam da pravimo izbore koji su dobri za nas i u skladu sa našim potrebama. Uceljenje je jedini način da budemo kompletna ličnost i u tome se sastoji istinska briga i ljubav prema sebi.

Ovakva i slična shvatanja nam odvlače pažnju od važnosti saradnje. Takmičenje stvara napetost, saradnja nam donosi mir. U takmičenju, drugu osobu vidimo kao rivala i neprijatelja koga treba da pobedimo – a u saradnji ima mesta i dovoljno kolača za oboje. U saradnji, druga osoba je naš saradnik – a u takmičenju protivnik. I sama morfologija reči koje se upotrebljavaju je slikovita: U takmičenju imamo takmičare koji takmičenje završe razdvajanjem na pobednika i gubitnika, a u saradnji imamo saradnike – druga osoba je isto radnik, koji radi sa nama (sa+radnik). Nema razdvajanja, na ravnoj smo nozi i imamo čak i isti naziv – saradnik. U saradnji,  dobrobit je zajednička, u takmičenju pripada samo jednome, pobedniku. Saradnja nema gubitnika, za razliku od takmičenja.

Takmičenje i komunikacija

Takmičenje ometa komunikaciju. Kada smo orijentisani na saradnju, otvoreni smo da čujemo i tolerišemo različita gledišta, dok smo u takmičenju usmereni na ubeđivanje i nagovaranje. Nije isto da li ljude sa kojima komuniciramo vidimo kao protivnike ili saradnike. U takmičenju, ljude pretvaramo u protivnike, a sa protivnicima ne želimo druženje i intimnost. Takmičenje kvari veze među ljudima.

Zbog same osnove na kojoj počiva takmičenje (postojanje borbe, pobednika i gubitnika, jedan je gore a drugi dole), ljudi međusobno nisu „na ravnoj nozi“, nemaju ista prava i mogućnosti. Zato u takmičenju nema komunikacije kojoj je cilj povezivanje, bliskost i intimnost. Takmičenje eventualno ima saborce, a saradnja saradnike, drugare i prijatelje.

Osećaj boli ima funkciju da nas upozorava u cilju da sačuva naš integritet. Da li možemo da govorimo o pobedi ako je njena cena gubitak našeg integriteta? Kakva bi bila raspodela uloga pobednika i gubitnika? Da li uopšte možemo tako da postavimo stvari?

Takmičenje sa samim sobom

Takmičenje sa samim sobom često se navodi kao najpoželjniji oblik takmičenja. Pominje se kao način da napredujemo i da pomeramo vlastite granice jer se tada bavimo sobom, a ne protivnikom.
S obzirom na duh takmičenja – da jedan mora da izgubi da bi drugi pobedio, i na njegovu strukturu – da ima pobednika i gubitnika, rizikujemo da kreiramo veštački rascep u nama i da izgubimo svoju celovitost. Na taj način stvaramo veštačko takmičenje (konflikt) između različitih delova naše ličnosti, ili između tela i psihe, a posledice mogu da budu ozbiljne. Na primer, trpljenje i nereagovanje na bol koji osećamo u različitim delovima tela dok se bavimo određenim aktivnostima, i nastavak tih aktivnosti. Ili rad „pod injekcijama i blokadom“.

Ova ponašanja mogu da budu znak takmičenja između tela i psihe. Osećaj boli ima funkciju da nas upozorava u cilju da sačuva naš integritet. Da li možemo da govorimo o pobedi ako je njena cena gubitak našeg integriteta? Kakva bi bila raspodela uloga pobednika i gubitnika? Da li uopšte možemo tako da postavimo stvari?

S druge strane, saradnja poziva na uceljenje. Mi smo sastavljeni od međusobno povezanih delova koji formiraju jedinstvenu celinu. Uvažavanje svih naših aspekata, podražaja i osećanja daje nam mnogo korisnih i važnih informacija u vezi nas. Omogućuje nam da pravimo izbore koji su dobri za nas i u skladu sa našim potrebama. Uceljenje je jedini način da budemo kompletna ličnost i u tome se sastoji istinska briga i ljubav prema sebi. Saradnja je put ka uceljenju, a takmičenje ka podeli i razdvajanju.

Psihoterapija, saradnja, takmičenje

Psihoterapija nam omogućava da sagledamo aktuelnu situaciju iz drugačijeg ugla. Psihoterapeut i klijent su saradnici u procesu psihoterapije. Njihova relacija je horizontalna, nema nadređenog i podređenog. Prateći potrebe klijienta, psihoterapeut ga podstiče da postane svestan sebe, okoline i šta on radi u toj okolini. Klijent je u poziciji osvesti svoje resurse, da nauči da ih koristi za svoju dobrobit i da krene u akciju da oblikuje život prema svojim potrebama. Psihoterapeut i klijent su dva saradnika od kojih svako radi svoj posao, a nagrada je zajednička.

Zadovoljavanje potreba – zašto je važno?

Deca čije su potrebe ignorisane ili koja su kažnjavana zbog pokušaja da zadovolje svoje potrebe mogu da postanu odrasli ljudi koji su nesvesni svojih potreba.

Beba

Kada se rodi beba je bespomoćna i u potpunosti zavisna od okoline, tačnije od kompletne nege odraslih ljudi. Bez te nege ne bi mogla da preživi. Bebino plakanje ima veoma važnu funkciju – da privuče pažnju odraslih sa ciljem da dobije potrebnu negu i da zadovolji svoje potrebe. Beba koja ne uspe da dobije hranu i pažnju putem jedinog načina koji joj je na raspolaganju – plakanjem, neizbežno će ostati sa osećajem bespomoćnosti i nepoverenja prema svetu u kome njene potrebe ne mogu da budu zadovoljene. S druge strane, beba čije potrebe se dosledno i na vreme zadovoljavaju, osećaće se sigurno i bezbedno, i proći će kroz ovaj najraniji period razvoja bez ozbiljnijih oštećenja.

Dete

Za dete čije potrebe nisu dosledno zadovoljene ili koje je bilo surovo kažnjavano, očekivanja drugih ljudi postaju primarni fokus. Ovo će dete konstantno biti u potrazi za načine da udovolji ili da izbegne kaznu. S druge strane, dete koje dosledno dobija potrebnu negu može da rizikuje da ignoriše spoljašnja očekivanja i da postupa prema unutrašnjim impulsima i potrebama. Ovo dete ima bezbednost sredine koja dozvoljava eksperimentisanje sa samo-regulacijom.

Porodica i zadovoljavanje potreba

Zadovoljavanje detetovih potreba u velikoj meri zavisi od uvažavanja koje dobije od porodice. Način na koji porodica komunicira međusobno i sa spoljašnim svetom, stvara klimu u kojoj se zadovoljavaju ili ignorišu detetove potrebe. Porodica koja ne toleriše individualnost svojih članova zahteva da deca guše svoje prirodne potrebe i radoznalost da bi bila u skladu sa porodičnim pravilima. Time deca dobijaju poruku da će biti prihvaćena i uvažena samo ako odustanu od napora da zadovolje svoje potrebe. Ova poruka nameće pitanje  – koliko  nas prihvata i uvažava onaj koji zahteva da odustanemo od sebe i svojih potreba?

Porodična pravila

„Kako se izražava ljutnja“ je jedna od najranijih lekcija koje dete nauči u vezi sa porodičnim pravilima. Izražavanje ljutnje je jedan od načina da uspostavimo granicu. Ljutnja je jedna od osnovnih emocija i iskreno stanje. Kada su deca kažnjavana zbog iskrenih izliva ljutnje, ona nauče da nije bezbedno izražavati sebe i zadovoljavati svoje potrebe.

Deca nauče da se povinuju pravilima pre nego što razumeju njihovu pozadinu, i pre nego što razviju sposobnost za pravljenje informisanih izbora. Ova dinamika učenja ostavlja prostor za stvaranje opasnog rascepa između „mora“ i „ovako je“ (kakvo je pravo stanje stvari). Deca koja su ugurana u poslušnost gube kontakt sa sopstvenim čulima – da vide, čuju i osete pravo stanje stvari, šta jeste, a šta nije.

Psihoterapeut i psihoterapija kao podrška u zadovoljavanju potreba

Deca čije su potrebe ignorisane ili koja su kažnjavana zbog pokušaja da zadovolje svoje potrebe mogu da postanu odrasli ljudi koji su nesvesni svojih potreba. Ti ljudi će osećati generalno nezadovoljstvo svojim životom, ali neće imati ideju kako da to reše. Neće imati ideju odakle da krenu, šta da urade i kojim redosledom. Osećaj nezadovoljstva ne mora biti akutan i jak, dovoljno je da bude konstantan pa da u velikoj meri remeti kvalitet života.

Za ljude koji odluče da krenu na psihoterapiju psihoterapeut će možda biti prva osoba koja će istinski saslušati i poštovati njihove potrebe. Koji će podsticati upravo ono iskustvo koje im nije bilo dozvoljeno tokom odrastanja – da mi, i jedino mi, najbolje znamo koje su naše potrebe. I da možemo i imamo pravo da otkrivamo načine kako da ih zadovoljimo. Da naučimo da podržimo sebe u kreiranju jednog života po vlastitoj meri i ukusu.

Sazrevanje kao jedan od ciljeva psihoterapije

Sazrevanje

Sazrevanje je proces učenja kako da se uspešno suočavamo sa životnim događajima i reagujemo na emocionalno adekvatan način. Frederick Fritz Perls, osnivač Geštalt terapije, opisuje sazrevanje kao kontinuirani proces prevazilaženja potrebe za spoljašnjom podrškom i razvijanja samo-podrške, koji rezultira smanjenjem zavisnosti od okoline.

Prelaz sa spoljašnje podrške i razvijanje samo-podrške

Nerođena beba je u svakom smislu zavisna od majke, a već odmah nakon rođenja mora sama sebi da obezbeđuje kiseonik. Uskoro mora da učestvuje u svojoj ishrani putem sisanja i da održava svoju telesnu temperaturu. Kako vreme prolazi, malo dete sve više razvija samo-podršku – uči da komunicira, da puzi i hoda, da grize i žvaće, da prihvata i da odbija. Razvoj se nastavlja a dete sve više upotrebljava svoj potencijal za opstanak.

Frustracija i njen uticaj na lični rast i razvoj

Da bi mobilizovalo svoj potencijal i da bi sebi obezbedilo adekvatno sazrevanje, dete mora da prevaziđe puno frustracija. Kod zdravog deteta ove frustracije će pokrenuti detetove urođene resurse. Kada su frustracije prevelike da bi se dete borilo sa njima ili kada je dete lišeno mogućnosti „da uradi za sebe“, ono će razviti psihopatologiju. Počeće da manipuliše sredinom posredstvom folirantskog ponašanja (projektovanjem lažne slike o sebi, igranjem uloga – glumljenjem da je ono što nije) da bi osiguralo da se nepodnošljive frustracije ponovo ne pojave. Formiraće specifičan karakter i „napisaće scenario“ koji mu garantuje preživljavanje.

Najteže frustracije javljaju se onda kada zahtevi okoline upućeni detetu prevazilaze njegov razvojni stadijum a dete nema kapaciteta i resursa da udovolji tim zahtevima. Na primer, kada odrasli u komunikaciji sa detetom koriste složene rečenične strukture neprilagođene njegovom uzrastu. Tada dete može da razvije osećaj za sebe da je glupo i njegov „scenario“ da zahteva konstantno nadoknađivanje ovog „nedostatka“ putem sveznanja.

Nerazumni zahtevi okoline i neuravnoteženost

Osnovni princip svih ometanja ličnog rasta i razvoja je zahtev okoline da osoba bude nešto što nije, da ostvari neki ideal umesto da ostvari sebe. Na taj način osoba postaje neuravnotežena. Deo njenog potencijala je otuđen, potisnut, projektovan. Folirantsko ponašanje, samo-podrška koja iziskuje napor umesto da dolazi spontano, i iscrpljivanje bez zadovoljenja dolaze na mesto otuđenog potencijala.

Psihoterapija, samo-podrška i sazrevanje

Psihoterapeut pažljivo sluša i prati klijenta i na taj način ga podržava da prati svoja osećanja, tok misli i da priča o onome što je njemu važno. Psihoterapija je proces tokom kog je klijent u prilici da oseti i da prepozna podršku koju dobija od psihoterapeuta. Istovremeno je u poziciji da učenjem po modelu, uči i vežba kako da pruži podršku sebi.

Nekompletna ličnost

nekompletna ličnost – Rascep između tela i duše

Većina ljudi, odraslih u kontekstu najrazličitijih podela, izgubila je svoju celovitost, svoj integritet. Svako od njih, na svoj način, postao je nekompletna ličnost. Naučili su i navikli da razmišljaju u kontrastima – zrelo i nezrelo, telo i mozak, srce i mozak, kao da su to suprotstavljene strane. Rascep između našeg biološkog i društvenog postojanja vodi ka konfliktima i „rupama“, smatra Fritz Perls, osnivač Geštalt terapije. Rupe su osnovne karakteristike nekompletne ličnosti. Neki od nas nemaju srce, intuiciju ili poverenje. Neki nemaju noge na kojima mogu stanu i da se oslone, ili ruke da prihvate drugog i ono što mogu da dobiju od okoline. Drugi nemaju oči i ne vide ono što im je ispred očiju ili uši i ne čuju sebe, druge ljude i okolinu.

Rupe u nama

Ako osoba ima rupe umesto očiju, ona će svoje oči projektovati na okolinu i živeće progonjena idejom da je gledaju, procenjuju, optužuju, da joj se dive…

Onaj koji nema srca može provesti život u traganju za ljubavlju tako da je nikada ne nađe. On će konstantno pričati kako je usamljen i nevoljen, potpuno nesvestan da je on taj koji ne voli i koji prvi odbacuje i odbija ljude od sebe. Čak i pre nego što ih upozna, odbaciće ih na prvi pogled. Na taj način potvrdiće svoju poziciju i svoju rupu umesto srca projektovaće na druge ljude.

Ljudima koji nemaju intuiciju mnoge stvari promaknu i jednostavno ih ne osete. Ponekad mogu ispasti naivni ili glupi, a da su natprosečno inteligentni.

Oni koji nemaju poverenje tražiće i nalaziće znake i dokaze da drugi nisu dostojni poverenja, da ih se treba čuvati i držati ih na distanci. A drugi su vrlo često samo naše ogledalo, sa odrazom naših otuđenih sadržaja. Otuđenih do neprepoznatljivosti.

Rupe su osnovne karakteristike nekompletne ličnosti. Neki od nas nemaju srce, intuiciju ili poverenje. Neki nemaju noge na kojima mogu stanu i da se oslone, ili ruke da prihvate drugog i ono što mogu da dobiju od okoline. Drugi nemaju oči i ne vide ono što im je ispred očiju ili uši i ne čuju sebe, druge ljude i okolinu.

Najgora rupa

Perls navodi da je za njega najgora rupa ona kada osoba nema uši. To su ljudi koji non-stop pričaju i koji očekuju da ih svet sluša. Rečenice drugih ljudi za njih su samo odskočna daska za njihove upadice i nastup, ako i toliko slušaju. Oni ne čuju svoju okolinu, ili u najboljem slučaju čuju samo sadržaj i ostanu na praznom intelektualnom nivou. Perls povlači paralelu između slušanja i ratovanja. Smatra da su slušanje i ratovanje polarnosti jednog kontinuuma – da ljudi koji slušaju ne ratuju i ljudi koji ratuju ne slušaju. Kada bi zaraćene strane u različitim partnerskim relacijama slušale svoje neistomišljenike neprijateljstva bi u velikoj meri splasnula. „Kažem ti šta ti treba“ bilo bi zamenjeno sa „Slušam šta želiš“ i time bi se stvorila osnova za razgovor. Ovo se odnosi podjednako na naše unutrašnje konflikte, partnerske relacije i relacije između naroda na svetskom nivou, navodi Perls.

Uceljenje

Rascep između tela i duše mogao bi se prevazići uceljenjem – srastanjem veštački stvorenih delova jedne celine koja je veštački rascepljena. Psihoterapeut je edukovan da istinski vidi i čuje klijenta i da mu pomogne da pronađe svoj put ka uceljenju. Za neke ljude psihoterapija može da bude jedan od načina da ponovo nauče da koriste sve svoje delove – da umesto rupe ponovo imaju srce, intuiciju, poverenje, oči, uši, noge, ruke… Da ponovo postanu ono što im je samim rođenjem dato da budu – harmonična celina.

Kako izabrati psihoterapeuta?

Psihoterapija je proces u kome otkrivamo lične, bolne i intimne stvari o sebi, i važno je da se osećamo sigurno, saslušano i shvaćeno.

Raspitivanje i istraživanje

Kada neko odluči da krene na psihoterapiju jedno od prvih pitanja koje se nameće je kako izabrati psihoterapeuta. Dva najčešća načina odabira psihoterapeuta su putem preporuke i putem ličnog istraživanja. To je i preporuka različitih strukovnih udruženja psihoterapeuta i psihologa – pitati matičnog lekara ili zdravstvenog radnika, obratiti se strukovnim udruženjima ili obrazovnim bazama, raspitati se kod porodice i prijatelja.

Preporuka

Kada biramo psihoterapeuta putem preporuke, uglavnom pitamo (bliske) ljude koji su u toj ili u srodnoj branši (psihoterapija, psihologija), ili bliske ljude za koje znamo da su išli na psihoterapiju, o tome kakva su njihova iskustva. Kada od nekoga tražimo preporuku to obično podrazumeva da tu osobu poštujemo i cenimo, i da se oslanjamo na njen kriterijum i procenu. Naša potreba da se zaštitimo od bola i razočarenja nalazi se u osnovi naše motivacije da se raspitamo i tražimo preporuku. A preporuku vidimo kao jedan od načina da se osiguramo da ćemo se obratiti dobrom stručnjaku i pravoj osobi za nas.

Samostalno istraživanje

Drugi način pronalaženja psihoterapeuta je samostalno istraživanje. To uključuje pretraživanje interneta i istraživanje ponuđenih opcija u sredini u kojoj živimo (npr. Beograd). Velika većina psihoterapeuta ima sažete internet prezentacije koje nude informacije o njihovoj edukaciji i iskustvu, kao i njihove kontakt podatke i načine kontaktiranja. Svako proučava sadržaj prezentacija u kontekstu svojih potreba i očekivanja, i često poredi potencijalnog psihoterapeuta sa predstavom psihoterapeuta koju već ima u svojoj glavi.

Informacije o obrazovanju i lični doživljaj

Formalno obrazovanje iz oblasti psihoterapije je neophodno da bi neko sebe mogao da nazove psihoterapeutom, a delatnost kojom se bavi psihoterapijom. Sledeći korak je lični doživljaj i nivo ličnog komfora sa psihoterapeutom. Psihoterapija je proces u kome otkrivamo lične, bolne i intimne stvari o sebi, i važno je da se osećamo sigurno, saslušano i shvaćeno. S obzirom da je relacija sa psihoterapeutom osnova psihoterapije, važno je naći psihoterapeuta sa kojim se osećamo dobro, prihvaćeno i opušteno.

Uspostavljanje kontakta

Direktan i neposredan kontakt, najčešće preko telefona je i najpreporučljiviji način za uspostavljanje kontakta sa potencijalnim psihoterapeutom. U direktnoj komunikaciji imamo priliku da porazgovaramo, da kažemo šta nas muči, da pitamo ono što nas zanima i naposletku da zakažemo razgovor. I ono što je možda najvažnije, imamo priliku da steknemo prvi utisak. Da osetimo kako nam „ide“ komunikacija.

Ponekad je dobra ideja i da se pripremimo pre razgovora, da napravimo mali podsetnik na papiru, kako ne bismo propustili da kažemo ili pitamo nešto što nam je bitno. Da li ćemo prvo nazvati nekoliko psihoterapeuta ili ćemo odmah zakazati razgovor sa prvim psihoterapeutom koga smo kontaktirali, najčešće zavisi od našeg utiska i početnog doživljaja.

Ako se osećamo dobro tokom tog prvog razgovora, ako imamo utisak da nas sagovornik istinski sluša i postavlja relevantna pitanja kako bi stekao jasniju sliku, zakazivanje psihoterapijske seanse samo će se nametnuti kao logični nastavak razgovora.

Informisani izbor i pozitivan prvi utisak su dva faktora koja najviše utiču na odluku o izboru psihoterapeuta. Mi se međusobno razlikujemo po tome kako biramo (preporuka ili samostalno istraživanje) i odlučujemo, ali svima nam je zajedničko da se obratimo ljudima za koje smo stekli utisak da su obrazovani, stručni i kompetentni, a istovremeno podržavajući i poverljivi.

 

Adolescencija

(adolescencija – lat. adolescere – postati zreo, sazreti)

Adolescencija je period sazrevanja (10 – 24 god.), i vreme brzih promena i suprotnosti. Dominantna karakteristika adolescencije su brze promene – telesne, polne, intelektualne, kao i promene u okolini koje se manifestuju kroz nove zahteve koje društvo postavlja pred adolescentima.

Trajanje adolescencije je u velikoj meri određeno i društveno-kulturalnim faktorima, pri čemu je posebno važan uzrast kada mladi ljudi počinju da rade i da sami zarađuju za život, kao i vreme formiranja bračne ili vanbračne zajednice. Ovi životni događaju mogu, ali ne moraju da označe kraj adolescencije. Zato adolescenciju ne treba posmatrati samo kao biopsihološki fenomen koji je određen isključivo uzrastom, jer njen tok i trajanje u velikoj meri zavise i od karakteristike društva u kome mlada osoba živi.

Adolescencija je period kada mlada osoba razvija osećaj vlastitog identiteta i postepeno gradi svoju „životnu filozofiju“. No, nagle fizičke i psihičke promene ne mogu se odmah obuhvatiti osećanjem jedinstvenog identiteta koji je u procesu formiranja. Zato adolescenti često isprobavaju različite uloge, kako bi pronašli onu koja im najviše odgovara.

Iako je problem idenditeta dominantan u adolescenciji, njegovo formiranje počinje od rođenja. Proces formiranja identiteta može da bude relativno jednostavan ili složen, kratkotrajan ili dugotrajan, ispunjen zadovoljstvom ili mučan, uspešan ili neuspešan, zavisno od mnogo faktora. Roditelji mogu odigrati važnu ulogu u potpomaganju ili ometanju razvoja jakog osećaja identiteta.

U adolescenciji se ništa ne radi polovično. Adolescenti ulažu celog sebe u ono o čemu razmišljaju i ono što rade. Puni su energije i život im je ispunjen novim interesovanjima i prijateljstvima. Ovaj period je dragocen zato što se horizonti mlade osobe šire na jedinstven način i ona se neprekidno suočava sa novim dilemama.

O mnogim pitanjima i temama koja se otvaraju tokom adolescencije, važno je razgovarati u saosećajnoj, toploj i pouzdanoj atmosferi, jer je važno da mlada osoba dobije tačne informacije i korisne savete koje će joj pomoći da prebrodi određene situacije ili periode.

Adolescencija, školski psiholog i savetodavni rad

Skoro da ne postoji osoba koja nije iskusila određene probleme u školi. Problemi sa kojima se adolescenti susreću mogu biti povezani sa nastavnicima sa kojima se ne slažu, sa predmetima koje ne vole, sa određenim školskim pravilima ili da potiču od njihovih međusobnih relacija. Ponekad problemi u ličnom životu mlade osobe interferiraju sa školskim obavezama. U svim ovim situacijama školski psiholog može da odigra važnu ulogu i da pomogne mladoj osobi da uspešno prebrodi ova krizna razdoblja.

U atmosferi podrške, prihvatanja i poverenja, školski psiholog omogućava adolescentima da razvijaju svoju sposobnost da razmišljaju o različitim mogućnostima i alternativama u odnosu na postojeću situaciju. Podstiče ih da istražuju alternativna rešenja aktuelnog problema, da gledaju dalje u budućnost i da na taj način pronalaze odgovore na pitanja: „Ko sam ja?“, „Kakav želim da budem?“ i „Koji su načini da to postignem?“. Na taj način ih podržava da razmišljaju, osećaju i istražuju, da formulišu pretpostavke, razmatraju alternative i dođu do zaključka. Taj zaključak, možda ponekad i nesiguran, pomaže adolescentima da razviju svoj osećaj identiteta.

Školski psiholog koji neguje „Ja sam OK – ti si OK“ pristup prema adolescentima je značajan i važan izvor podrške tokom odrastanja.

 

Zavisnost

Ništa mi se loše ne može dogoditi, ja to mogu kontrolisati – jedna je od najčešćih zabluda zavisnika.

Zavisnost je psihičko i/ili fizičko stanje intenzivne potrebe, i naviknutosti na neke supstance, na određena ponašanja ili situacije. Čovek može da bude zavisan od hrane, kockanja, kupovine, lekova, računara, psihoaktivnih supstanci (kafa, alkohol, droga)… Zavisnosti mogu da budu različite, a svaka od njih ima svoje karakteristike, stepen intenziteta, psihološke, socijalne i ekonomske dimenzije.

Zavisnost od psihoaktivnih supstanci (PAS)

U psihoaktivne supstance spadaju sve supstance koje na različite načine deluju na nervni sistem, a preko njega na emocije, mišljenje, ponašanje i fiziološke funkcije. Kafa, alkohol i duvan su najpoznatije legalne psihoaktivne supstance. U ovu grupu spadaju i određeni lekovi, no samo ukoliko se uzimaju iz medicinski opravdanih razloga i pod lekarskim nadzorom. U suprotnom, predstavljaju „droge“. „Droga“ je termin koji se najčešće koristi za ilegalne psihoaktivne supstance, a termini „droga“ i „psihoaktivne supstance“ često se koriste kao sinonimi. Kada postoji neodoljiva ili teško savladljiva želja da se nastavi sa uzimanjem PAS, govorimo o zavisnosti. Psihoaktivne supstance izazivaju psihičku, fizičku ili oba oblika zavisnosti.

  • Fizička zavisnost znači da je organizam osobe koja uzima psihoaktivne supstance postao naviknut, odnosno da su te supstance postale potrebne da bi telo funkcionisalo. Prestanak uzimanja PAS izaziva jake telesne simptome (bolovi u kostima, mišićima, groznica, znojenje itd.)
  • Psihička zavisnost podrazumeva zavisnost od osećaja koji psihoaktivna supstanca izaziva. Javlja se skoro neodoljiv psihički poriv da se supstanca ponovo uzme, bilo da se ponovi osećaj zadovoljstva, bilo da se otkloni nelagoda i teskoba. Psihoaktivne supstance postaju bitan, često dominantan sadržaj života, a želja za njima karakteristika ponašanja.

Redovno uzimanje psihoaktivnih supstanci postaje za zavisnika nužno kako bi mogao relativno „normalno“ da funkcioniše. S vremenom nastaju trajne negativne promene ponašanja i odnosa prema okolini. Psihoaktivne supstance postaju glavni faktor organizacije života. Postupno, sva sredstva i načini za njihovu nabavku postaju prihvatljivi. Krivična dela i prostitucija često postaju uobičajeni način ponašanja. Zavisnik se postepeno okreće prema marginama društva i zanemaruje sopstveno zdravlje, porodicu, prijatelje, rad, i društvene obaveze.

Adolescenti i zavisnost od psihoaktivnih supstanci

Zašto mladi ljudi posežu za psihoaktivnim supstancama? Odgovori na ovo pitanje mogli bi da se svrstaju u nekoliko grupa:

  1. Želja da se osećaju odraslima

    Biti odrastao za adolescente je vrlo poželjan cilj. To znači biti slobodan i imati moć za donošenje vlastitih odluka. Eksperimentisanje sa alkoholom, duvanom i ostalim psihoaktivnim supstancama najčešće počinje u vreme kada mlada osoba počne da zahteva veću slobodu i kontrolu nad svojim životom.

  2. Želja za uklapanjem i pripadanjem grupi

    Mladi ljudi imaju potrebu da budu prihvaćeni i voljeni. Ponekad se dešava da članovi grupe kojoj žele da pripadaju puše, piju ili koriste druge psihoaktivne supstance. Kako bi se uklopio i bio prihvaćen, adolescent počinje da se ponaša na sličan način kao i ostali članovi grupe. Često i društvo u kome živimo šalje poruke koje promovišu korišćenje psihoaktivnih supstanci – skupa alkoholna pića se često smatraju prigodnim poklonom i izrazom poštovanja i zahvalnosti prema nekome, a proslave se najčešće ne mogu zamisliti bez alkohola. Isto važi i za celu paletu proizvoda od duvana.

  3. Beg od pritiska i želja za opuštanjem

    Jedan od razloga uzimanja psihoaktivnih supstanci koji i sami adolescenti često navode je beg od napetosti i pritiska, ili od dosade. Jedna od najvećih opasnosti korišćenja PAS u adolescenciji je upravo u tome što psihoaktivne supstance mogu poslužiti kao zamena za hvatanje u koštac sa svakodnevnim problemima i neizbežnim životnim frustracijama. Ovo je važno zato što modeli za hvatanje u koštac sa realnošću koji se razvijaju u adolescenciji u velikoj meri određuju ponašanje odrasle osobe. Kontinuirano pribegavanje sredstvima koja omogućuju beg od stvarnosti u ovom važnom razvojnom periodu mogu ozbiljno da ugroze sposobnosti pojedinca da se na adekvatan način adaptira složenom društvu.

  4. Otuđenje

    U određenim slučajevima upotreba psihoaktivnih supstanci je odraz otuđenja, odnosno odbacivanja vrednosti društva koje adolescent doživljava kao dehumanizovano, okrutno i lišeno svake brige za pojedinca.

  5. Želja za pobunom i preuzimanjem rizika

    Preuzimanje rizika je deo odrastanja. Da bi se osamostalio, adolescent mora da nauči mnoge socijalne veštine koje u sebi nose rizik od neuspeha. U adolescenciji je sve novo, neistraženo i u sebi sadrži rizik. Mladi ljudi se u ovom periodu osećaju gotovo besmrtnima. Strahuju kakav će utisak ostaviti na svoje vršnjake, ali ne veruju da postoji išta na svetu oko njih što bi ih moglo fizički ugroziti. „Ništa mi se loše ne može dogoditi, ja to mogu kontrolisati“ jedna je od najčešćih zabluda adolescenata.

  6. Radoznalost

    Adolescenti žele znati što više o mnogim stvarima, pa tako i o psihoaktivnim supstancama. Odlični su detektori „zanimljivih“ poruka koje im šalju vršnjaci, članovi porodice ili mediji. Neki adolescenti pokazuju izuzetnu radoznalost u vezi psihoaktivnih supstanci, pa svoja saznanja dopunjuju iz različitih izvora. Često su to vršnjaci koji imaju iskustva sa psihoaktivnim supstancama, koji im pružaju iskrivljene i nepotpune informacije o posledicama zlouporebe PAS. Ističu se (kratkotrajni) „pozitivni“ efekti PAS, a ignorišu ozbiljne zdravstvene i socijalne posledice do kojih dovodi korišćenje PAS.

Šta roditelji mogu da učine?

Kako roditelji mogu da sačuvaju adolescente od toga da postanu zavisnici od psihoaktivnih supstanci i kako da postupaju ukoliko se to ipak dogodi?

Ni najrazumniji i najbrižniji roditelji ne mogu da garantuju da se njihov adolescent neće upustiti u eksperimentisanje sa psihoaktivnim supstancama. Ipak, ono što roditelji mogu da urade kako bi smanjili verovatnoću da njihov adolescent postane zavisnik, je da se trude da između njih i njihovog deteta postoji stalna komunikacija. To znači da ravnopravno razgovaraju, da saslušaju i da kontinuirano podstiču iskrenost, pa i u onim situacijama kada se stavovi razlikuju. Važno je da adolescenti budu svesni da je roditeljima stalo do njih, ne samo u apstraktnom, već u konkretnom, vidljivom smislu: roditelji uključuju decu u porodične aktivnosti, prate i zanimaju se za ono što rade u školi, za njihove hobije, prijatelje, društveni život, ciljeve i snove. Sve ovo ne garantuje da adolescent uopšte neće eksperimentisati s drogom, no u velikoj meri smanjuje verovatnost da se to dogodi.

Šta ako roditelji otkriju da njihov adolescent koristi psihoaktivne supstance?

Ako roditelji otkriju da njihov adolescent koristi psihoaktivne supstance, važno je da se ne prepuste panici, da pokušaju da shvate šta se događa i da zatraže stručnu pomoć.

Početak psihoterapije i njen proces

Zakazivanje seanse i početak psihoterapije

Direktan i neposredan kontakt, najčešće preko telefona je najpreporučljiviji način za zakazivanje psihoterapijske seanse i početak psihoterapije. U direktnoj komunikaciji i klijent i psihoterapeut su u prilici da se brzo i precizno dogovore oko termina seanse.

Prva seansa

Tokom prve seanse, psihoterapeut saznaje šta klijenta dovodi kod njega, a klijent može očekivati da će biti saslušan pažljivo i sa poštovanjem, bez kritikovanja i pridike, u sigurnom i poverljivom okruženju.

U toku seanse klijent dobija podršku da govori slobodno, da izrazi svoje potrebe, dobija odgovore na pitanja ukoliko ih ima i pomoć da formuliše ciljeve buduće terapije. Ponekad, sve što je osobi potrebno je jedna psihoterapijska seansa da joj pomogne tokom perioda krize.

Psihoterapija i psihološko savetovanje

Klijent ima mogućnost izbora između psihološkog savetovanja koje je najčešće kratkoročno, često fokusirano na konkretno pitanje, i psihoterapije, koja podrazumeva dublje istraživanje postojećih obrazaca ponašanja. Za psihoterapiju je obično potreban duži period psihoterapijskog rada u odnosu na savetovanje. U oba slučaja, da bi terapija bila efikasna, neophodna je posvećenost, najčešće u obliku sedmičnih seansi od 60 minuta.

Klijent i psihoterapeut se dogovaraju oko datuma i termina seansi. Redovnost i kontinuitet u terapiji su važni jer daju strukturu celom procesu. Početak psihoterapije i prva psihoterapijska seansa za mnoge ljude predstavljaju početak ponovnog uspostavljanja samoregulacije i ličnih granica.

Sigurno i poverljivo okruženje psihoterapijskih seansi omogućava klijentu da slobodno i otvoreno govori i da na taj način postane svestan šta radi i kako to radi. Psihoterapija omogućava klijentima da prepoznaju kako ograničavaju ili kontrolišu svoje ponašanje i kako to ima dalekosežan uticaj na njihovu dobrobit i na relacije sa drugim ljudima. Ovaj proces samootkrivanja i osvešćivanja vlastitih obrazaca ponašanja ponekad može da bude propraćen snažnim emocijama, kao što su tuga, sram, ljutnja, žalost, razočarenje, ali i olakšanje, radost i ponos.

Promene koje su klijentu potrebne mogu da budu manjeg ili većeg opsega. Kako ljudi postaju svesni svojih strahova i strepnji, znatiželja i uzbuđenje postaju “osnovna oblikujuća snaga” njihove relacije sa drugim ljudima i uopšte sa svetom. A najveći deo ljudi može, putem uvida i podrške, da postigne promene koje otvaraju nove smernice i pružaju obnovljeni smisao života kao uzbudljivog i vrednog življenja.

Otkazivanje seanse

Kada klijent želi da otkaže zakazanu seansu, važno je da obavesti psihoterapeuta što je moguće ranije.

Terapijske grupe su opcija kao i individualna psihoterapija. Psihoterapija i psihološko savetovanje su jednako dostupne kako na srpskom, tako i na makedonskom i engleskom jeziku.

Ukoliko želite da zakažete psihoterapijsku seansu ili da se informišete u vezi psihoterapije, kliknite ovde.

 

Psihoterapija

Šta je psihoterapija?

Kada razmišljamo da potražimo stručnu pomoć u vezi onoga što nas muči, ili kada nam lekar ili prijatelj predloži psihoterapiju kao jednu od opcija da pomognemo sebi, važno je da znamo šta je psihoterapija. Psihoterapija je razgovor između dve osobe, psihoterapeuta i klijenta, koji se zbog određenog problema se obraća psihoterapeutu. Psihoterapija se konceptualno razlikuje od razgovora sa bliskom osobom. Ono što je zajedničko psihoterapiji i razgovoru između ljudi koji su bliski je poverenje, slušanje, podrška, razumevanje, prihvatanje. Ono što psihoterapiju razlikuje od razgovora sa bliskim ljudima je njena struktura.

Definicija psihoterapije

Na pitanje šta je psihoterapija literatura daje sledeći odgovor: psihoterapija je „zajednički naziv za niz tehnika i procedura koje verbalnom interakcijom između terapeuta i pacijenata nastoje ukloniti poremećaje u doživljavanju i ponašanju, menjati neke osobine ličnosti koje interferiraju sa zadovoljavajućom adaptacijom na okolinu, ili podsticati pozitivni razvoj ličnosti“.
– „Psihologijski rječnik“, Zagreb, 1992.

Psihoterapija: korektivno emocionalno iskustvo

U praksi se često dešava da iz različitih razloga ne razgovaramo o svojim problemima sa nama bliskim ljudima, ili procenjujemo da nemamo takve ljude. Ili smo jednostavno takvi, ne pričamo o onome kroz šta prolazimo. Upravo zato je psihoterapija značajna kao koncept, jer samo iskustvo istinskog kontakta sa drugom osobom je lekovito. Kao klijenti, imamo priliku da budemo ono što jesmo, da glasno kažemo ono što osećamo i mislimo, a da ne budemo odbačeni zbog toga. Zato se sama psihoterapijska relacija smatra jednim od osnovnih lekovitih faktora. Na taj način topla i profesionalna relacija u psihoterapiji postaje korektivno emocionalno iskustvo.

Psihoterapeut je edukovan da pažljivo sluša klijenta, i da ga istovremeno vodi kroz proces psihoterapije. U psihoterapijskoj situaciji klijent je u prilici da izrazi i doživi svoja osećanja, da ih imenuje i osvesti. Cilj psihoterapije je da pomogne klijentu da on pomogne samom sebi, umesto da mu psihoterapeut daje savete, ukazuje šta treba da radi ili pronalazi brza praktična rešenja. Na ovaj način klijent je u prilici da razvije i preuzme odgovornost za vlastito ponašanje i izbore.

Psihoterapija naglašava važnost razvojnih kapaciteta osobe i podstiče njenu sposobnost da uspostavi bliske odnose sa drugim ljudima.

„Želim“ i „Ne želim“ umesto „Mora“ i „Treba“

Klijent je u prilici da istraži sva „mora“ i „treba“ koje je pokupio ili koja su mu bila nametnuta tokom odrastanja. „Mora“ i „treba“ koja je bio prinuđen da poštuje, a koja bi možda odbacio kada bi imao mogućnost izbora. Sa pozicije odrasle osobe koja ima pravo na vlastiti izbor može da odabere da „mora“ i „treba“ zameni sa „želim“ i „ne želim“. Na ovaj način klijent sam bira i postavlja svoje kriterijume življenja i tako preuzima odgovornost za sebe.

Geštalt terapija

Osnivač geštalt terapije je Frederick S. (Fritz) Perls.

Glavni cilj geštalt terapije je da pomogne klijentu da shvati i prihvati svoje potrebe, želje i strahove, i da postane svestan na koji način sam sebe sprečava da postigne ciljeve i zadovolji svoje potrebe.

Osnova geštalt terapije je geštalt psihologija, grana psihologije koja se prvenstveno bavi opažanjem. Sličnost između geštalt terapije i geštalt psihologije najviše se manifestuje u obraćanju pažnje na celinu. Jedan od ciljeva geštalt terapije je da pomogne ljudima da budu celina, kako jačanjem njihove svesti o osećajima koje ne priznaju, tako i ponovnim prihvatanjem delova svoje ličnosti koje negiraju ili koje su odbacili. Cilj Geštalt terapije nije samo rešavanje problema i oslobađanje od simptoma, već da osoba koja radi na sebi usvoji alate za rešavanje problema.

Humanističke i egzistencijalističke terapije, ponekad nazvane i iskustvene terapije, usmerene su na uvid, a baziraju se na pretpostavci da određeno ponašanje može da se promeni putem pojačavanja klijentove svesti o njegovim porivima i potrebama. Veliki značaj pridaju ličnoj slobodi izbora, a slobodnu volju smatraju najvažnijom osobinom ljudi. Geštalt terapija ima i humanističke i egzistencijalističke elemente.

Geštalt terapija snažno prenosi egzistencijalističku poruku kako čovek nije zarobljenik vlastite prošlosti i kako u svako doba može doneti odluku da se menja.

Geštalt terapeuti usmereni su na ovde i sada i na osobu koja deluje, na biće odgovorno za svoje ponašanje koje je sposobno da igra glavnu ulogu u svom menjanju.

Klijent se podstiče na svesnost o trenutnim dešavanjima. Čovek mora znati šta se s njim događa, šta misli i o čemu mašta, šta želi i oseća, šta radi u određenom trenutku; on mora osećati položaj svog tela, izraz lica, mišićnu napetost i pokrete rukama, reči koje izgovara i zvuk svog glasa. Perls je verovao da je svesnost blagotvorna; da je dobro da se ljudi izmeste iz svojih predstava o sebi u svest o tome šta osećaju i čine u datom trenutku.