Kristina Pota Radulović

Klinički psiholog i geštalt psihoterapeut

Menu Close

Category: Tekstovi (page 2 of 2)

Tekstovi o psihoterapiji

Psihoterapija i promena

Šta je prava promena? Da li zaista želim da promenim svoje ponašanje ili samo želim da bolje igram iste uloge (igre) kao i do sada?

Psihoterapija i psihoterapeut

Psihoterapija je opcija koja nam pada napamet kada se osećamo loše. Kada imamo osećaj da nam ne ide, kada nismo zadovoljni, a iscrpeli smo naše uobičajene načine rešavanja problema. I nismo pronašli rešenje ili izlaz iz postojeće situacije. Nije nam dobro, nismo srećni, nemamo ideju niti entuzijazam da nastavimo dalje u okolnostima u kojima se nalazimo. Ili ne vidimo izlaz iz okolnosti u kojima se nalazimo. Psihoterapeut je stručnjak kome se obraćamo kada se suočavamo sa problemima ili situacijama za čije prevazilaženje nam je potrebna podrška.

Psihoterapija u praksi: psihoterapijska seansa

Psihoterapija je prilika da dođemo u kontakt sa sobom. Psihoterapijska seansa je neometanih sat vremena samo za nas. Da u mirnom prostoru, u prisustvu terapeuta koji nas pažljivo prati, smirimo  svoje misli i čujemo sebe. Da osetimo ono što osećamo. Da postanemo svesni sebe, svojih osećanja i potreba. Vreme za sebe, da budemo u kontaktu sa sobom. Vreme bez prekidanja tog procesa. Vreme bez telefonskih poziva, poruka, email poruka. Plodna praznina, jedno od centralnih mesta geštalt terapije.

Psihoterapija i PROMENA: ko dolazi do promene, KLIJENT ILI psihoterapeut?

Promena je ono što očekujemo od psihoterapije. Svako od nas ima svoj koncept promene koju želi i svoj koncept o tome kako se dolazi do te promene. Neki od nas žele da promene svoje ponašanje, a neki da se oslobode nelagode i pritiska, bez ideje da menjaju ponašanje. Neki smatraju da su oni ti koji rade na sebi i koji ulažu glavni napor, a drugi očekuju da je psihoterapeut taj koji radi posao i pronalazi pravo rešenje.

Postoji suštinska razlika između ova dva koncepta promene. Promena ponašanja vodi upravo do promene sadržaja i dinamike u životu. Dok oslobađanje od nelagode i pritiska, bez promene ponašanja, možda donosi trenutno olakšanje ali ne i promenu situacije zbog koje smo i tražili stručnu pomoć. Zato je važan kontakt sa sobom i svesnost. Kada smo svesni svojih potreba, vidimo i način kako da ih zadovoljimo.

Kao klijenti u psihoterapiji mi smo ti koji ulažemo glavni napor, a uloga terapeuta je da nas prati kroz proces pružajući nam podršku da budemo u kontaktu sa sobom, a time i sa onim što osećamo i želimo.

Dobar psihoterapeut i njegove karakteristike

Psihoterapija kao zanat

Psihoterapiju možemo da posmatramo kao zanat i umeće, a kao u svakom zanatu, zanatlije se međusobno razlikuju u odnosu na veštine i umeća koja poseduju. To možemo da vidimo kako u načinu rada, tako i u finalnom proizvodu. Talenat psihoterapeuta se vidi u tome da li ume da uspostavi dobar kontakt sa klijentom i da ga znalački vodi kroz proces psihoterapije. U praksi to znači da psihoterapeut omogući klijentu da prolazi kroz svoje doživljaje, da ih oseti, istražuje i da dođe do određene svesnosti o sebi.

Psihoterapeut omogućava klijentu da prolazi kroz svoje doživljaje, da ih oseti, istražuje i da dođe do određene svesnosti o sebi.

psihoterapeut checklist

Muriel Schiffman, geštalt psihoterapeut, kaže da ako smo na pravom mestu za nas, već posle nekoliko seansi, treba da odgovorimo sa „da“ na sledeća pitanja:

      1. Da li se osećam sigurno da izrazim svoja prava osećanja?
      2. Da li mogu da pričam o problemima koje se ne usuđujem da podelim sa drugima?
      3. Da li će psihoterapeut prihvatiti moja „loša“ osećanja i misli bez da me kažnjava ili odbacuje?
      4. Da li mu je stalo do mene?
      5. Da li me gleda kao pravu osobu, a ne samo kao slučaj?
      6. Da li pokušava da me razume kako se osećam, a ne da me stavlja u kategorije?

Najbolji psihoterapeut vs. dovoljno dobar psihoterapeut

Kada se osećamo ranjivo i kada tražimo pomoć i podršku, većina nas priželjkuje da tu pomoć i podršku dobije od najboljeg u branši. Jer saznanje ili verovanje da je neko „najbolji psihoterapeut“, za mnoge od nas u startu deluje umirujuće. Uliva nam nadu da smo na pravom mestu, da nećemo biti dodatno povređeni i gubiti dragoceno vreme i energiju. S obzirom da takva rang lista u mnogim oblastima, pa i u psihoterapiji ne postoji, ostaje nam da se raspitamo, istražimo i na kraju donesemo zaključak na osnovu ličnog iskustva.

U praksi, najbolji psihoterapeut je onaj koji je dovoljno dobar za nas, pored kog možemo da rastemo, da otkrivamo ko smo i da budemo ono što jesmo. Schiffman kaže da je naivno tražiti čarobnjaka i očekivati da će psihoterapeut da „uradi“ nešto što će nas „izlečiti“. Jedino mi sami možemo da preuzmemo odgovornost za naše emocionalno odrastanje tako što ćemo da odradimo svoj deo posla. Niko drugi to ne može da uradi za nas.

Dobar slušalac

Dobar psihoterapeut je dobar slušalac. Pažljivo nas gleda, sluša i posvećeno prati dok pričamo. Dobar slušalac nam daje dozvolu da shvatimo sebe ozbiljno. Na taj način psihoterapeut nam pomaže da se nosimo sa osećanjima kao što su sram, strah, bespomoćnost, osećaj krivice, i dr. Umesto da ih potiskujemo i etiketiramo kao iracionalne, imamo priliku da ih osetimo i osvestimo. Da postanemo svesni srama, straha, bespomoćnosti ili osećaja krivice koji osećamo. Svesnost nas osnažuje da uradimo nešto u vezi onog što osećamo i da se na taj način pobrinemo za sebe. Osoba koja je svesna zna šta radi, kako to radi, zna da ima izbora i da ona bira da bude onako kako je, smatra Gary Yontef, geštalt psihoterapeut.

Relacija kao lekovito iskustvo

Istraživači koji su proučavali i upoređivali rezultate različitih psihoterapijskih škola došli su do zaključka da je odlučujući terapijski faktor u psihoterapiji relacija između psihoterapeuta i klijenta. Relacija sa psihoterapeutom za nas može da bude novo iskustvo u ljudskim relacijama.

Mnogi od nas su tokom odrastanja naučili da izbegavaju da govore o svojim osećanjima, da ih pokazuju ili da budu ono što jesu. Ljudi pored kojih smo odrastali, najčešće roditelji, verbalno ili neverbalno su nam davali do znanja da je imati osećanja i biti svoj nepoželjno i neprihvatljivo. To može biti jedan od razloga zašto neki od nas ne razgovaraju otvoreno i ne pokazuju u celosti svoja osećanja. A pravu intimnost možemo da postignemo samo ako smo iskreni u vezi svojih osećanja, sve ostalo je igranje gubitničkih psiholoških igara, kaže Eric Berne, utemeljitelj Transakcione analize.

Osoba koja je svesna zna šta radi, kako to radi, zna da ima izbora i da ona bira da bude onako kako je.

Na psihoterapiji imamo priliku da pričamo o svojim osećanjima, i da budemo prihvaćeni u isto vreme. Da ne budemo kažnjeni ili odbačeni zbog toga. Na taj način, kroz relaciju sa psihoterapeutom, učimo novi i zdraviji način da budemo bliski sa ljudima. Da budemo otvoreni i da komuniciramo direktno.

Psihoterapijska relacija može da bude novo iskustvo prave komunikacije, šansa da iskusimo ono što smo propustili u detinjstvu sa roditeljem koji nas istinski prihvata, kaže Schiffman.

Takmičenje i saradnja

Takmičenje nas okružuje u različitim oblicima – u komercijalnom oglašavanju, profesionalnom sportu, korporativnoj hijerarhiji.  Konkursi, izbori, utakmice, trke, turniri, smotre, festivali… svima je zajednička osnova takmičenje.

Duh takmičenja

Duh takmičenja nas prisiljava da pokoravamo druge ljude jer je osnova takmičenja da neko mora da izgubi da bi neko drugi pobedio. Podelom na pobednika i poraženog stvaramo nejednakost i razlike među nama i udaljavamo se jedni od drugih. Na taj način nam kompetitivnost otežava, a često i onemogućava povezivanje sa drugim ljudima.

Shvatanja o takmičenju

Različita shvatanja u našoj kulturi podržavaju takmičenje. O tome govore i izrazi koje koristimo: „takmičenje je neizbežno u životu“; „takmičenje nas motiviše da damo najbolje od sebe“; „takmičenje je zabavno“; „takmičenje nam pomaže da izgradimo sebe“.

Mi smo sastavljeni od međusobno povezanih delova koji formiraju jedinstvenu celinu. Uvažavanje svih naših aspekata, podražaja i osećanja daje nam mnogo korisnih i važnih informacija u vezi nas. Omogućuje nam da pravimo izbore koji su dobri za nas i u skladu sa našim potrebama. Uceljenje je jedini način da budemo kompletna ličnost i u tome se sastoji istinska briga i ljubav prema sebi.

Ovakva i slična shvatanja nam odvlače pažnju od važnosti saradnje. Takmičenje stvara napetost, saradnja nam donosi mir. U takmičenju, drugu osobu vidimo kao rivala i neprijatelja koga treba da pobedimo – a u saradnji ima mesta i dovoljno kolača za oboje. U saradnji, druga osoba je naš saradnik – a u takmičenju protivnik. I sama morfologija reči koje se upotrebljavaju je slikovita: U takmičenju imamo takmičare koji takmičenje završe razdvajanjem na pobednika i gubitnika, a u saradnji imamo saradnike – druga osoba je isto radnik, koji radi sa nama (sa+radnik). Nema razdvajanja, na ravnoj smo nozi i imamo čak i isti naziv – saradnik. U saradnji,  dobrobit je zajednička, u takmičenju pripada samo jednome, pobedniku. Saradnja nema gubitnika, za razliku od takmičenja.

Takmičenje i komunikacija

Takmičenje ometa komunikaciju. Kada smo orijentisani na saradnju, otvoreni smo da čujemo i tolerišemo različita gledišta, dok smo u takmičenju usmereni na ubeđivanje i nagovaranje. Nije isto da li ljude sa kojima komuniciramo vidimo kao protivnike ili saradnike. U takmičenju, ljude pretvaramo u protivnike, a sa protivnicima ne želimo druženje i intimnost. Takmičenje kvari veze među ljudima.

Zbog same osnove na kojoj počiva takmičenje (postojanje borbe, pobednika i gubitnika, jedan je gore a drugi dole), ljudi međusobno nisu „na ravnoj nozi“, nemaju ista prava i mogućnosti. Zato u takmičenju nema komunikacije kojoj je cilj povezivanje, bliskost i intimnost. Takmičenje eventualno ima saborce, a saradnja saradnike, drugare i prijatelje.

Osećaj boli ima funkciju da nas upozorava u cilju da sačuva naš integritet. Da li možemo da govorimo o pobedi ako je njena cena gubitak našeg integriteta? Kakva bi bila raspodela uloga pobednika i gubitnika? Da li uopšte možemo tako da postavimo stvari?

Takmičenje sa samim sobom

Takmičenje sa samim sobom često se navodi kao najpoželjniji oblik takmičenja. Pominje se kao način da napredujemo i da pomeramo vlastite granice jer se tada bavimo sobom, a ne protivnikom.
S obzirom na duh takmičenja – da jedan mora da izgubi da bi drugi pobedio, i na njegovu strukturu – da ima pobednika i gubitnika, rizikujemo da kreiramo veštački rascep u nama i da izgubimo svoju celovitost. Na taj način stvaramo veštačko takmičenje (konflikt) između različitih delova naše ličnosti, ili između tela i psihe, a posledice mogu da budu ozbiljne. Na primer, trpljenje i nereagovanje na bol koji osećamo u različitim delovima tela dok se bavimo određenim aktivnostima, i nastavak tih aktivnosti. Ili rad „pod injekcijama i blokadom“.

Ova ponašanja mogu da budu znak takmičenja između tela i psihe. Osećaj boli ima funkciju da nas upozorava u cilju da sačuva naš integritet. Da li možemo da govorimo o pobedi ako je njena cena gubitak našeg integriteta? Kakva bi bila raspodela uloga pobednika i gubitnika? Da li uopšte možemo tako da postavimo stvari?

S druge strane, saradnja poziva na uceljenje. Mi smo sastavljeni od međusobno povezanih delova koji formiraju jedinstvenu celinu. Uvažavanje svih naših aspekata, podražaja i osećanja daje nam mnogo korisnih i važnih informacija u vezi nas. Omogućuje nam da pravimo izbore koji su dobri za nas i u skladu sa našim potrebama. Uceljenje je jedini način da budemo kompletna ličnost i u tome se sastoji istinska briga i ljubav prema sebi. Saradnja je put ka uceljenju, a takmičenje ka podeli i razdvajanju.

Psihoterapija, saradnja, takmičenje

Psihoterapija nam omogućava da sagledamo aktuelnu situaciju iz drugačijeg ugla. Psihoterapeut i klijent su saradnici u procesu psihoterapije. Njihova relacija je horizontalna, nema nadređenog i podređenog. Prateći potrebe klijienta, psihoterapeut ga podstiče da postane svestan sebe, okoline i šta on radi u toj okolini. Klijent je u poziciji osvesti svoje resurse, da nauči da ih koristi za svoju dobrobit i da krene u akciju da oblikuje život prema svojim potrebama. Psihoterapeut i klijent su dva saradnika od kojih svako radi svoj posao, a nagrada je zajednička.

Zadovoljavanje potreba – zašto je važno?

Deca čije su potrebe ignorisane ili koja su kažnjavana zbog pokušaja da zadovolje svoje potrebe mogu da postanu odrasli ljudi koji su nesvesni svojih potreba.

Beba

Kada se rodi beba je bespomoćna i u potpunosti zavisna od okoline, tačnije od kompletne nege odraslih ljudi. Bez te nege ne bi mogla da preživi. Bebino plakanje ima veoma važnu funkciju – da privuče pažnju odraslih sa ciljem da dobije potrebnu negu i da zadovolji svoje potrebe. Beba koja ne uspe da dobije hranu i pažnju putem jedinog načina koji joj je na raspolaganju – plakanjem, neizbežno će ostati sa osećajem bespomoćnosti i nepoverenja prema svetu u kome njene potrebe ne mogu da budu zadovoljene. S druge strane, beba čije potrebe se dosledno i na vreme zadovoljavaju, osećaće se sigurno i bezbedno, i proći će kroz ovaj najraniji period razvoja bez ozbiljnijih oštećenja.

Dete

Za dete čije potrebe nisu dosledno zadovoljene ili koje je bilo surovo kažnjavano, očekivanja drugih ljudi postaju primarni fokus. Ovo će dete konstantno biti u potrazi za načine da udovolji ili da izbegne kaznu. S druge strane, dete koje dosledno dobija potrebnu negu može da rizikuje da ignoriše spoljašnja očekivanja i da postupa prema unutrašnjim impulsima i potrebama. Ovo dete ima bezbednost sredine koja dozvoljava eksperimentisanje sa samo-regulacijom.

Porodica i zadovoljavanje potreba

Zadovoljavanje detetovih potreba u velikoj meri zavisi od uvažavanja koje dobije od porodice. Način na koji porodica komunicira međusobno i sa spoljašnim svetom, stvara klimu u kojoj se zadovoljavaju ili ignorišu detetove potrebe. Porodica koja ne toleriše individualnost svojih članova zahteva da deca guše svoje prirodne potrebe i radoznalost da bi bila u skladu sa porodičnim pravilima. Time deca dobijaju poruku da će biti prihvaćena i uvažena samo ako odustanu od napora da zadovolje svoje potrebe. Ova poruka nameće pitanje  – koliko  nas prihvata i uvažava onaj koji zahteva da odustanemo od sebe i svojih potreba?

Porodična pravila

„Kako se izražava ljutnja“ je jedna od najranijih lekcija koje dete nauči u vezi sa porodičnim pravilima. Izražavanje ljutnje je jedan od načina da uspostavimo granicu. Ljutnja je jedna od osnovnih emocija i iskreno stanje. Kada su deca kažnjavana zbog iskrenih izliva ljutnje, ona nauče da nije bezbedno izražavati sebe i zadovoljavati svoje potrebe.

Deca nauče da se povinuju pravilima pre nego što razumeju njihovu pozadinu, i pre nego što razviju sposobnost za pravljenje informisanih izbora. Ova dinamika učenja ostavlja prostor za stvaranje opasnog rascepa između „mora“ i „ovako je“ (kakvo je pravo stanje stvari). Deca koja su ugurana u poslušnost gube kontakt sa sopstvenim čulima – da vide, čuju i osete pravo stanje stvari, šta jeste, a šta nije.

Psihoterapeut i psihoterapija kao podrška u zadovoljavanju potreba

Deca čije su potrebe ignorisane ili koja su kažnjavana zbog pokušaja da zadovolje svoje potrebe mogu da postanu odrasli ljudi koji su nesvesni svojih potreba. Ti ljudi će osećati generalno nezadovoljstvo svojim životom, ali neće imati ideju kako da to reše. Neće imati ideju odakle da krenu, šta da urade i kojim redosledom. Osećaj nezadovoljstva ne mora biti akutan i jak, dovoljno je da bude konstantan pa da u velikoj meri remeti kvalitet života.

Za ljude koji odluče da krenu na psihoterapiju psihoterapeut će možda biti prva osoba koja će istinski saslušati i poštovati njihove potrebe. Koji će podsticati upravo ono iskustvo koje im nije bilo dozvoljeno tokom odrastanja – da mi, i jedino mi, najbolje znamo koje su naše potrebe. I da možemo i imamo pravo da otkrivamo načine kako da ih zadovoljimo. Da naučimo da podržimo sebe u kreiranju jednog života po vlastitoj meri i ukusu.

Sazrevanje kao jedan od ciljeva psihoterapije

Sazrevanje

Sazrevanje je proces učenja kako da se uspešno suočavamo sa životnim događajima i reagujemo na emocionalno adekvatan način. Frederick Fritz Perls, osnivač Geštalt terapije, opisuje sazrevanje kao kontinuirani proces prevazilaženja potrebe za spoljašnjom podrškom i razvijanja samo-podrške, koji rezultira smanjenjem zavisnosti od okoline.

Prelaz sa spoljašnje podrške i razvijanje samo-podrške

Nerođena beba je u svakom smislu zavisna od majke, a već odmah nakon rođenja mora sama sebi da obezbeđuje kiseonik. Uskoro mora da učestvuje u svojoj ishrani putem sisanja i da održava svoju telesnu temperaturu. Kako vreme prolazi, malo dete sve više razvija samo-podršku – uči da komunicira, da puzi i hoda, da grize i žvaće, da prihvata i da odbija. Razvoj se nastavlja a dete sve više upotrebljava svoj potencijal za opstanak.

Frustracija i njen uticaj na lični rast i razvoj

Da bi mobilizovalo svoj potencijal i da bi sebi obezbedilo adekvatno sazrevanje, dete mora da prevaziđe puno frustracija. Kod zdravog deteta ove frustracije će pokrenuti detetove urođene resurse. Kada su frustracije prevelike da bi se dete borilo sa njima ili kada je dete lišeno mogućnosti „da uradi za sebe“, ono će razviti psihopatologiju. Počeće da manipuliše sredinom posredstvom folirantskog ponašanja (projektovanjem lažne slike o sebi, igranjem uloga – glumljenjem da je ono što nije) da bi osiguralo da se nepodnošljive frustracije ponovo ne pojave. Formiraće specifičan karakter i „napisaće scenario“ koji mu garantuje preživljavanje.

Najteže frustracije javljaju se onda kada zahtevi okoline upućeni detetu prevazilaze njegov razvojni stadijum a dete nema kapaciteta i resursa da udovolji tim zahtevima. Na primer, kada odrasli u komunikaciji sa detetom koriste složene rečenične strukture neprilagođene njegovom uzrastu. Tada dete može da razvije osećaj za sebe da je glupo i njegov „scenario“ da zahteva konstantno nadoknađivanje ovog „nedostatka“ putem sveznanja.

Nerazumni zahtevi okoline i neuravnoteženost

Osnovni princip svih ometanja ličnog rasta i razvoja je zahtev okoline da osoba bude nešto što nije, da ostvari neki ideal umesto da ostvari sebe. Na taj način osoba postaje neuravnotežena. Deo njenog potencijala je otuđen, potisnut, projektovan. Folirantsko ponašanje, samo-podrška koja iziskuje napor umesto da dolazi spontano, i iscrpljivanje bez zadovoljenja dolaze na mesto otuđenog potencijala.

Psihoterapija, samo-podrška i sazrevanje

Psihoterapeut pažljivo sluša i prati klijenta i na taj način ga podržava da prati svoja osećanja, tok misli i da priča o onome što je njemu važno. Psihoterapija je proces tokom kog je klijent u prilici da oseti i da prepozna podršku koju dobija od psihoterapeuta. Istovremeno je u poziciji da učenjem po modelu, uči i vežba kako da pruži podršku sebi.

Nekompletna ličnost

nekompletna ličnost – Rascep između tela i duše

Većina ljudi, odraslih u kontekstu najrazličitijih podela, izgubila je svoju celovitost, svoj integritet. Svako od njih, na svoj način, postao je nekompletna ličnost. Naučili su i navikli da razmišljaju u kontrastima – zrelo i nezrelo, telo i mozak, srce i mozak, kao da su to suprotstavljene strane. Rascep između našeg biološkog i društvenog postojanja vodi ka konfliktima i „rupama“, smatra Fritz Perls, osnivač Geštalt terapije. Rupe su osnovne karakteristike nekompletne ličnosti. Neki od nas nemaju srce, intuiciju ili poverenje. Neki nemaju noge na kojima mogu stanu i da se oslone, ili ruke da prihvate drugog i ono što mogu da dobiju od okoline. Drugi nemaju oči i ne vide ono što im je ispred očiju ili uši i ne čuju sebe, druge ljude i okolinu.

Rupe u nama

Ako osoba ima rupe umesto očiju, ona će svoje oči projektovati na okolinu i živeće progonjena idejom da je gledaju, procenjuju, optužuju, da joj se dive…

Onaj koji nema srca može provesti život u traganju za ljubavlju tako da je nikada ne nađe. On će konstantno pričati kako je usamljen i nevoljen, potpuno nesvestan da je on taj koji ne voli i koji prvi odbacuje i odbija ljude od sebe. Čak i pre nego što ih upozna, odbaciće ih na prvi pogled. Na taj način potvrdiće svoju poziciju i svoju rupu umesto srca projektovaće na druge ljude.

Ljudima koji nemaju intuiciju mnoge stvari promaknu i jednostavno ih ne osete. Ponekad mogu ispasti naivni ili glupi, a da su natprosečno inteligentni.

Oni koji nemaju poverenje tražiće i nalaziće znake i dokaze da drugi nisu dostojni poverenja, da ih se treba čuvati i držati ih na distanci. A drugi su vrlo često samo naše ogledalo, sa odrazom naših otuđenih sadržaja. Otuđenih do neprepoznatljivosti.

Rupe su osnovne karakteristike nekompletne ličnosti. Neki od nas nemaju srce, intuiciju ili poverenje. Neki nemaju noge na kojima mogu stanu i da se oslone, ili ruke da prihvate drugog i ono što mogu da dobiju od okoline. Drugi nemaju oči i ne vide ono što im je ispred očiju ili uši i ne čuju sebe, druge ljude i okolinu.

Najgora rupa

Perls navodi da je za njega najgora rupa ona kada osoba nema uši. To su ljudi koji non-stop pričaju i koji očekuju da ih svet sluša. Rečenice drugih ljudi za njih su samo odskočna daska za njihove upadice i nastup, ako i toliko slušaju. Oni ne čuju svoju okolinu, ili u najboljem slučaju čuju samo sadržaj i ostanu na praznom intelektualnom nivou. Perls povlači paralelu između slušanja i ratovanja. Smatra da su slušanje i ratovanje polarnosti jednog kontinuuma – da ljudi koji slušaju ne ratuju i ljudi koji ratuju ne slušaju. Kada bi zaraćene strane u različitim partnerskim relacijama slušale svoje neistomišljenike neprijateljstva bi u velikoj meri splasnula. „Kažem ti šta ti treba“ bilo bi zamenjeno sa „Slušam šta želiš“ i time bi se stvorila osnova za razgovor. Ovo se odnosi podjednako na naše unutrašnje konflikte, partnerske relacije i relacije između naroda na svetskom nivou, navodi Perls.

Uceljenje

Rascep između tela i duše mogao bi se prevazići uceljenjem – srastanjem veštački stvorenih delova jedne celine koja je veštački rascepljena. Psihoterapeut je edukovan da istinski vidi i čuje klijenta i da mu pomogne da pronađe svoj put ka uceljenju. Za neke ljude psihoterapija može da bude jedan od načina da ponovo nauče da koriste sve svoje delove – da umesto rupe ponovo imaju srce, intuiciju, poverenje, oči, uši, noge, ruke… Da ponovo postanu ono što im je samim rođenjem dato da budu – harmonična celina.

Kako izabrati psihoterapeuta?

Psihoterapija je proces u kome otkrivamo lične, bolne i intimne stvari o sebi, i važno je da se osećamo sigurno, saslušano i shvaćeno.

Raspitivanje i istraživanje

Kada neko odluči da krene na psihoterapiju jedno od prvih pitanja koje se nameće je kako izabrati psihoterapeuta. Dva najčešća načina odabira psihoterapeuta su putem preporuke i putem ličnog istraživanja. To je i preporuka različitih strukovnih udruženja psihoterapeuta i psihologa – pitati matičnog lekara ili zdravstvenog radnika, obratiti se strukovnim udruženjima ili obrazovnim bazama, raspitati se kod porodice i prijatelja.

Preporuka

Kada biramo psihoterapeuta putem preporuke, uglavnom pitamo (bliske) ljude koji su u toj ili u srodnoj branši (psihoterapija, psihologija), ili bliske ljude za koje znamo da su išli na psihoterapiju, o tome kakva su njihova iskustva. Kada od nekoga tražimo preporuku to obično podrazumeva da tu osobu poštujemo i cenimo, i da se oslanjamo na njen kriterijum i procenu. Naša potreba da se zaštitimo od bola i razočarenja nalazi se u osnovi naše motivacije da se raspitamo i tražimo preporuku. A preporuku vidimo kao jedan od načina da se osiguramo da ćemo se obratiti dobrom stručnjaku i pravoj osobi za nas.

Samostalno istraživanje

Drugi način pronalaženja psihoterapeuta je samostalno istraživanje. To uključuje pretraživanje interneta i istraživanje ponuđenih opcija u sredini u kojoj živimo (npr. Beograd). Velika većina psihoterapeuta ima sažete internet prezentacije koje nude informacije o njihovoj edukaciji i iskustvu, kao i njihove kontakt podatke i načine kontaktiranja. Svako proučava sadržaj prezentacija u kontekstu svojih potreba i očekivanja, i često poredi potencijalnog psihoterapeuta sa predstavom psihoterapeuta koju već ima u svojoj glavi.

Informacije o obrazovanju i lični doživljaj

Formalno obrazovanje iz oblasti psihoterapije je neophodno da bi neko sebe mogao da nazove psihoterapeutom, a delatnost kojom se bavi psihoterapijom. Sledeći korak je lični doživljaj i nivo ličnog komfora sa psihoterapeutom. Psihoterapija je proces u kome otkrivamo lične, bolne i intimne stvari o sebi, i važno je da se osećamo sigurno, saslušano i shvaćeno. S obzirom da je relacija sa psihoterapeutom osnova psihoterapije, važno je naći psihoterapeuta sa kojim se osećamo dobro, prihvaćeno i opušteno.

Uspostavljanje kontakta

Direktan i neposredan kontakt, najčešće preko telefona je i najpreporučljiviji način za uspostavljanje kontakta sa potencijalnim psihoterapeutom. U direktnoj komunikaciji imamo priliku da porazgovaramo, da kažemo šta nas muči, da pitamo ono što nas zanima i naposletku da zakažemo razgovor. I ono što je možda najvažnije, imamo priliku da steknemo prvi utisak. Da osetimo kako nam „ide“ komunikacija.

Ponekad je dobra ideja i da se pripremimo pre razgovora, da napravimo mali podsetnik na papiru, kako ne bismo propustili da kažemo ili pitamo nešto što nam je bitno. Da li ćemo prvo nazvati nekoliko psihoterapeuta ili ćemo odmah zakazati razgovor sa prvim psihoterapeutom koga smo kontaktirali, najčešće zavisi od našeg utiska i početnog doživljaja.

Ako se osećamo dobro tokom tog prvog razgovora, ako imamo utisak da nas sagovornik istinski sluša i postavlja relevantna pitanja kako bi stekao jasniju sliku, zakazivanje psihoterapijske seanse samo će se nametnuti kao logični nastavak razgovora.

Informisani izbor i pozitivan prvi utisak su dva faktora koja najviše utiču na odluku o izboru psihoterapeuta. Mi se međusobno razlikujemo po tome kako biramo (preporuka ili samostalno istraživanje) i odlučujemo, ali svima nam je zajedničko da se obratimo ljudima za koje smo stekli utisak da su obrazovani, stručni i kompetentni, a istovremeno podržavajući i poverljivi.

 

Adolescencija

(adolescencija – lat. adolescere – postati zreo, sazreti)

Adolescencija je period sazrevanja (10 – 24 god.), i vreme brzih promena i suprotnosti. Dominantna karakteristika adolescencije su brze promene – telesne, polne, intelektualne, kao i promene u okolini koje se manifestuju kroz nove zahteve koje društvo postavlja pred adolescentima.

Trajanje adolescencije je u velikoj meri određeno i društveno-kulturalnim faktorima, pri čemu je posebno važan uzrast kada mladi ljudi počinju da rade i da sami zarađuju za život, kao i vreme formiranja bračne ili vanbračne zajednice. Ovi životni događaju mogu, ali ne moraju da označe kraj adolescencije. Zato adolescenciju ne treba posmatrati samo kao biopsihološki fenomen koji je određen isključivo uzrastom, jer njen tok i trajanje u velikoj meri zavise i od karakteristike društva u kome mlada osoba živi.

Adolescencija je period kada mlada osoba razvija osećaj vlastitog identiteta i postepeno gradi svoju „životnu filozofiju“. No, nagle fizičke i psihičke promene ne mogu se odmah obuhvatiti osećanjem jedinstvenog identiteta koji je u procesu formiranja. Zato adolescenti često isprobavaju različite uloge, kako bi pronašli onu koja im najviše odgovara.

Iako je problem idenditeta dominantan u adolescenciji, njegovo formiranje počinje od rođenja. Proces formiranja identiteta može da bude relativno jednostavan ili složen, kratkotrajan ili dugotrajan, ispunjen zadovoljstvom ili mučan, uspešan ili neuspešan, zavisno od mnogo faktora. Roditelji mogu odigrati važnu ulogu u potpomaganju ili ometanju razvoja jakog osećaja identiteta.

U adolescenciji se ništa ne radi polovično. Adolescenti ulažu celog sebe u ono o čemu razmišljaju i ono što rade. Puni su energije i život im je ispunjen novim interesovanjima i prijateljstvima. Ovaj period je dragocen zato što se horizonti mlade osobe šire na jedinstven način i ona se neprekidno suočava sa novim dilemama.

O mnogim pitanjima i temama koja se otvaraju tokom adolescencije, važno je razgovarati u saosećajnoj, toploj i pouzdanoj atmosferi, jer je važno da mlada osoba dobije tačne informacije i korisne savete koje će joj pomoći da prebrodi određene situacije ili periode.

Adolescencija, školski psiholog i savetodavni rad

Skoro da ne postoji osoba koja nije iskusila određene probleme u školi. Problemi sa kojima se adolescenti susreću mogu biti povezani sa nastavnicima sa kojima se ne slažu, sa predmetima koje ne vole, sa određenim školskim pravilima ili da potiču od njihovih međusobnih relacija. Ponekad problemi u ličnom životu mlade osobe interferiraju sa školskim obavezama. U svim ovim situacijama školski psiholog može da odigra važnu ulogu i da pomogne mladoj osobi da uspešno prebrodi ova krizna razdoblja.

U atmosferi podrške, prihvatanja i poverenja, školski psiholog omogućava adolescentima da razvijaju svoju sposobnost da razmišljaju o različitim mogućnostima i alternativama u odnosu na postojeću situaciju. Podstiče ih da istražuju alternativna rešenja aktuelnog problema, da gledaju dalje u budućnost i da na taj način pronalaze odgovore na pitanja: „Ko sam ja?“, „Kakav želim da budem?“ i „Koji su načini da to postignem?“. Na taj način ih podržava da razmišljaju, osećaju i istražuju, da formulišu pretpostavke, razmatraju alternative i dođu do zaključka. Taj zaključak, možda ponekad i nesiguran, pomaže adolescentima da razviju svoj osećaj identiteta.

Školski psiholog koji neguje „Ja sam OK – ti si OK“ pristup prema adolescentima je značajan i važan izvor podrške tokom odrastanja.

 

Zavisnost

Ništa mi se loše ne može dogoditi, ja to mogu kontrolisati – jedna je od najčešćih zabluda zavisnika.

Zavisnost je psihičko i/ili fizičko stanje intenzivne potrebe, i naviknutosti na neke supstance, na određena ponašanja ili situacije. Čovek može da bude zavisan od hrane, kockanja, kupovine, lekova, računara, psihoaktivnih supstanci (kafa, alkohol, droga)… Zavisnosti mogu da budu različite, a svaka od njih ima svoje karakteristike, stepen intenziteta, psihološke, socijalne i ekonomske dimenzije.

Zavisnost od psihoaktivnih supstanci (PAS)

U psihoaktivne supstance spadaju sve supstance koje na različite načine deluju na nervni sistem, a preko njega na emocije, mišljenje, ponašanje i fiziološke funkcije. Kafa, alkohol i duvan su najpoznatije legalne psihoaktivne supstance. U ovu grupu spadaju i određeni lekovi, no samo ukoliko se uzimaju iz medicinski opravdanih razloga i pod lekarskim nadzorom. U suprotnom, predstavljaju „droge“. „Droga“ je termin koji se najčešće koristi za ilegalne psihoaktivne supstance, a termini „droga“ i „psihoaktivne supstance“ često se koriste kao sinonimi. Kada postoji neodoljiva ili teško savladljiva želja da se nastavi sa uzimanjem PAS, govorimo o zavisnosti. Psihoaktivne supstance izazivaju psihičku, fizičku ili oba oblika zavisnosti.

  • Fizička zavisnost znači da je organizam osobe koja uzima psihoaktivne supstance postao naviknut, odnosno da su te supstance postale potrebne da bi telo funkcionisalo. Prestanak uzimanja PAS izaziva jake telesne simptome (bolovi u kostima, mišićima, groznica, znojenje itd.)
  • Psihička zavisnost podrazumeva zavisnost od osećaja koji psihoaktivna supstanca izaziva. Javlja se skoro neodoljiv psihički poriv da se supstanca ponovo uzme, bilo da se ponovi osećaj zadovoljstva, bilo da se otkloni nelagoda i teskoba. Psihoaktivne supstance postaju bitan, često dominantan sadržaj života, a želja za njima karakteristika ponašanja.

Redovno uzimanje psihoaktivnih supstanci postaje za zavisnika nužno kako bi mogao relativno „normalno“ da funkcioniše. S vremenom nastaju trajne negativne promene ponašanja i odnosa prema okolini. Psihoaktivne supstance postaju glavni faktor organizacije života. Postupno, sva sredstva i načini za njihovu nabavku postaju prihvatljivi. Krivična dela i prostitucija često postaju uobičajeni način ponašanja. Zavisnik se postepeno okreće prema marginama društva i zanemaruje sopstveno zdravlje, porodicu, prijatelje, rad, i društvene obaveze.

Adolescenti i zavisnost od psihoaktivnih supstanci

Zašto mladi ljudi posežu za psihoaktivnim supstancama? Odgovori na ovo pitanje mogli bi da se svrstaju u nekoliko grupa:

  1. Želja da se osećaju odraslima

    Biti odrastao za adolescente je vrlo poželjan cilj. To znači biti slobodan i imati moć za donošenje vlastitih odluka. Eksperimentisanje sa alkoholom, duvanom i ostalim psihoaktivnim supstancama najčešće počinje u vreme kada mlada osoba počne da zahteva veću slobodu i kontrolu nad svojim životom.

  2. Želja za uklapanjem i pripadanjem grupi

    Mladi ljudi imaju potrebu da budu prihvaćeni i voljeni. Ponekad se dešava da članovi grupe kojoj žele da pripadaju puše, piju ili koriste druge psihoaktivne supstance. Kako bi se uklopio i bio prihvaćen, adolescent počinje da se ponaša na sličan način kao i ostali članovi grupe. Često i društvo u kome živimo šalje poruke koje promovišu korišćenje psihoaktivnih supstanci – skupa alkoholna pića se često smatraju prigodnim poklonom i izrazom poštovanja i zahvalnosti prema nekome, a proslave se najčešće ne mogu zamisliti bez alkohola. Isto važi i za celu paletu proizvoda od duvana.

  3. Beg od pritiska i želja za opuštanjem

    Jedan od razloga uzimanja psihoaktivnih supstanci koji i sami adolescenti često navode je beg od napetosti i pritiska, ili od dosade. Jedna od najvećih opasnosti korišćenja PAS u adolescenciji je upravo u tome što psihoaktivne supstance mogu poslužiti kao zamena za hvatanje u koštac sa svakodnevnim problemima i neizbežnim životnim frustracijama. Ovo je važno zato što modeli za hvatanje u koštac sa realnošću koji se razvijaju u adolescenciji u velikoj meri određuju ponašanje odrasle osobe. Kontinuirano pribegavanje sredstvima koja omogućuju beg od stvarnosti u ovom važnom razvojnom periodu mogu ozbiljno da ugroze sposobnosti pojedinca da se na adekvatan način adaptira složenom društvu.

  4. Otuđenje

    U određenim slučajevima upotreba psihoaktivnih supstanci je odraz otuđenja, odnosno odbacivanja vrednosti društva koje adolescent doživljava kao dehumanizovano, okrutno i lišeno svake brige za pojedinca.

  5. Želja za pobunom i preuzimanjem rizika

    Preuzimanje rizika je deo odrastanja. Da bi se osamostalio, adolescent mora da nauči mnoge socijalne veštine koje u sebi nose rizik od neuspeha. U adolescenciji je sve novo, neistraženo i u sebi sadrži rizik. Mladi ljudi se u ovom periodu osećaju gotovo besmrtnima. Strahuju kakav će utisak ostaviti na svoje vršnjake, ali ne veruju da postoji išta na svetu oko njih što bi ih moglo fizički ugroziti. „Ništa mi se loše ne može dogoditi, ja to mogu kontrolisati“ jedna je od najčešćih zabluda adolescenata.

  6. Radoznalost

    Adolescenti žele znati što više o mnogim stvarima, pa tako i o psihoaktivnim supstancama. Odlični su detektori „zanimljivih“ poruka koje im šalju vršnjaci, članovi porodice ili mediji. Neki adolescenti pokazuju izuzetnu radoznalost u vezi psihoaktivnih supstanci, pa svoja saznanja dopunjuju iz različitih izvora. Često su to vršnjaci koji imaju iskustva sa psihoaktivnim supstancama, koji im pružaju iskrivljene i nepotpune informacije o posledicama zlouporebe PAS. Ističu se (kratkotrajni) „pozitivni“ efekti PAS, a ignorišu ozbiljne zdravstvene i socijalne posledice do kojih dovodi korišćenje PAS.

Šta roditelji mogu da učine?

Kako roditelji mogu da sačuvaju adolescente od toga da postanu zavisnici od psihoaktivnih supstanci i kako da postupaju ukoliko se to ipak dogodi?

Ni najrazumniji i najbrižniji roditelji ne mogu da garantuju da se njihov adolescent neće upustiti u eksperimentisanje sa psihoaktivnim supstancama. Ipak, ono što roditelji mogu da urade kako bi smanjili verovatnoću da njihov adolescent postane zavisnik, je da se trude da između njih i njihovog deteta postoji stalna komunikacija. To znači da ravnopravno razgovaraju, da saslušaju i da kontinuirano podstiču iskrenost, pa i u onim situacijama kada se stavovi razlikuju. Važno je da adolescenti budu svesni da je roditeljima stalo do njih, ne samo u apstraktnom, već u konkretnom, vidljivom smislu: roditelji uključuju decu u porodične aktivnosti, prate i zanimaju se za ono što rade u školi, za njihove hobije, prijatelje, društveni život, ciljeve i snove. Sve ovo ne garantuje da adolescent uopšte neće eksperimentisati s drogom, no u velikoj meri smanjuje verovatnost da se to dogodi.

Šta ako roditelji otkriju da njihov adolescent koristi psihoaktivne supstance?

Ako roditelji otkriju da njihov adolescent koristi psihoaktivne supstance, važno je da se ne prepuste panici, da pokušaju da shvate šta se događa i da zatraže stručnu pomoć.

Mali rečnik termina

Mali rečnik psihoterapijskih termina