Kristina Pota Radulović

Klinički psiholog i geštalt psihoterapeut

Menu Close

Tag: granice

Kako izaći na kraj sa toksičnim ljudima

Izraz toksični ljudi koristimo kada opisujemo osobe koje doživljavamo kao izrazito štetne i za nas neprihvatljive.

Neprijatnih i napornih osoba ima svuda oko nas. Na koji način možemo da ih prepoznamo i kako da se postavimo prema njima, za Bazar objašnjava specijalista kliničke psihologije i geštalt terapeut mr Kristina Pota Radulović.

Oni su svakodnevno u našoj okolini – na poslu, u porodici, restoranu, na stadionu i ne postoji osoba koja s njima nije imala bliski kontakt. To može biti prijatelj koji vas stalno uvlači u dramu svog života, kolega koji ne može da sakrije svoje frustracije, rođak koji vas svaki put ignoriše na porodičnim proslavama… Ono što im je svima zajedničko jeste to da su toksični – neprijatni, iscrpljujući i naporni. Ne čine ništa da obogate naš život ili karijeru ili da ih učine lakšim, uspešnijim. Pa kako onda da se izborimo s njima?

Odgovor smo potražili u razgovoru sa mr Kristinom Pota Radulović, specijalistom kliničke psihologije i geštalt terapeutom.

„U žargonu, reč toksično (ili otrovno) označava nešto jako neprijatno ili neprihvatljivo, nešto što izaziva mnogo štete i unesrećenosti tokom dugog vremenskog perioda. U tom smislu, izraz toksični ljudi koristimo kada opisujemo osobe koje doživljavamo kao izrazito štetne i za nas neprihvatljive. Mišljenje o ljudima najčešće formiramo na osnovu njihovog ponašanja i naše reakcije na to ponašanje – šta osećamo kada neko radi to što radi.

Za naše mentalno zdravlje izuzetno je važno da čuvamo svoje granice – i kada se suočimo s nečijim ponašanjem koje je za nas neprihvatljivo, da nađemo načina da ne učestvujemo u takvoj interakciji.

Zgražavanje nad nečijim ponašanjem, jedna je od naših dominantnih reakcija na jako neprijatne i za nas neprihvatljive sadržaje. Kada je reč o našem iskustvu i direktnom kontaktu, vrlo je verovatno da ćemo kao toksične opisati ljude za koje smatramo da ne poštuju nas i naše granice, čime nas na ovaj ili onaj način direktno ugrožavaju. Tu svrstavamo i osobe za koje procenjujemo da osujećuju naš lični rast i razvoj i koje opisujemo kao podmukle, licemerne, manipulativne, neiskrene, amoralne, pasivno-agresivne, zavidljive, pakosne i zle”, objašnjava Kristina.

POSTAVITI GRANICE

Kristina smatra da naša svesnost može da bude jedan od načina uz pomoć kojeg možemo da postavimo granice u odnosu s takvim ljudima: „Treba da koristimo svoja čula i da istinski gledamo ljude s kojima smo u interakciji. Da vidimo šta rade i kako se ponašaju. Da slušamo i čujemo šta govore i kako pričaju. Da budemo svesni ko smo mi, a ko su osobe koje nas okružuju.“

Ona kaže da mi svoje granice postavljamo u zavisnosti od našeg referentnog sistema vrednosti i naših osećanja i potreba. A na osnovu naših granica, znamo šta je za nas prihvatljivo, a šta neprihvatljivo ponašanje u interakciji s drugim ljudima. „Za naše mentalno zdravlje izuzetno je važno da čuvamo svoje granice – i kada se suočimo s nečijim ponašanjem koje je za nas neprihvatljivo, da nađemo načina da ne učestvujemo u takvoj interakciji“, tvrdi Kristina.

Važno je da budemo odgovorni prema sebi i da biramo ljude pored kojih se osećamo prihvaćeno, voljeno i poštovano.

LAK PLEN

Neki od nas definitivno su podložniji tome da postanu lak plen toksičnih ljudi. Pitali smo našu sagovornicu kako da postanemo svesni razloga koji nas čine slabima da im se odupremo, a ona kaže: „Lak plen postajemo onda kada negiramo realnost i umesto onoga što je očigledno, vidimo i čujemo ono što nama odgovara. Kada umesto da budemo svesni šta se dešava, biramo da budemo zbunjeni, smeteni i nesnađeni. Kada ne koristimo svoja čula i ne živimo u sadašnjosti. Jedan od načina da postanemo svesni sebe i svog okruženja mogu da budu i naši odgovori na sledeća pitanja: ko sam ja, šta radim ovde, ko su ljudi oko mene, kako se osećam, šta želim.“

Ona veruje da upravo psihoterapija i rad na sebi mogu da budu jedan od načina da postanemo svesni sebe, svojih osećanja i potreba.

PRAVA REAKCIJA

Nije lako naučiti da odreagujemo na pravi način u društvu toksičnih osoba, bez obzira na to da li je u pitanju posao, prijateljstvo ili ljubavna veza. „Sa aspekta mentalnog zdravlja, najzdravija opcija za nas je ona da ne budemo u društvu ljudi koji su toksični za nas. Ili, ukoliko se silom prilika nalazimo u toksičnom okruženju, da budemo toga svesni i da tražimo i pronađemo način da iz njega izađemo. Umesto da tražimo i otkrivamo načine kako da trpimo toksične osobe i da provodimo svoje vreme u nezdravom okruženju, svoju energiju možemo da usmerimo na stvaranje i pronalaženje zdravog i stimulativnog okruženja“, savetuje naša sagovornica.

Umesto da tražimo i otkrivamo načine kako da trpimo toksične osobe i da provodimo svoje vreme u nezdravom okruženju, svoju energiju možemo da usmerimo na stvaranje i pronalaženje zdravog i stimulativnog okruženja.

Ako je kolektiv na poslu već formirana grupa ljudi na čiji sastav često nemamo mnogo uticaja, Kristina kaže da ono na šta imamo uticaja jesu naše odluke i izbori u vezi s tim. S druge strane, prijatelji i emotivni partneri, naš su lični izbor i zato je važno da budemo odgovorni prema sebi i da biramo ljude pored kojih se osećamo prihvaćeno, voljeno i poštovano.

toksični ljudi – KAKO IH PREPOZNATI?

Na sajtu Power of positivity pronašli smo 10 pokazatelja koji nam pomažu da prepoznamo toksične osobe u svom okruženju:

  1. Ne slušaju vas

    Nedostatak aktivne pažnje ili jednostavno nezainteresovanost, signali su da vas sagovornik ne sluša. U velikom broju slučajeva, takve osobe nastavljaju da pričaju svoju priču ili govore samo o sebi, bez obzira na to šta im vi govorite.

  2. Oni su uvek žrtve

    Po njima, svaka neugodna situacija rezultat je ponašanja nekoga drugog, a ne njih samih. Raskinuli su vezu? Krivje njihov zli, sada već bivši, partner. Zakasnili su na posao? Kriva je gužva u saobraćaju. Pali su na ispitu? Pa, ta pntanja nisu uopšte postojala u udžbeniku. I nema veze ako je nešto njihova krivica – oni to nikada neće priznati.

  3. Uvek osuđuju druge

    Sigurno ste se nekad našli u društvu u kojem toksična osoba na ružan način komentariše nekoga koga je prvi put u životu videla. Toksični ljudi gledaju s visine na sve oko sebe – svi drugi su ružni, prljavi, loše obučeni ili na bilo koji drugi način nedostojni njihovog priznanja.

  4. Traže pažnju

    Najlakše ih možete otkriti tokom konverzacije: toksični ljudi prekidaju razgovor, dominantni su i kontrolišu smer razgovora. Srećni su jedino kada se sva pažnja usmerava na njih.

  5. Nikoga ne poštuju

    Nikada neće prestati da nas čudi kako su neki ljudi u stanju da se ponašaju. Bacaju smeće gde im padne na pamet, seku druge vozače u saobraćaju, nikada ne kažu hvala…

  6. Konstantno prekidaju druge

    Prekidaju druge u razgovoru, u saobraćaju, izlaze iz prostorije jer baš moraju da se neodložno jave na telefonski poziv… Toksični ljudi su konstantno u „JA“ fazonu i imaju pametnija posla u životu nego da pokažu malo empatije ili strpljenja. Svet se vrti samo oko njih.

  7. Hrane svoj ego

    Majkl Džordan nikada nije morao da ističe daje sjajan košarkaš. Ali, kad čujete nekog da ističe svoje kvalitete i dostignuća a da ga niko nije ni pitao za to, jasno vam je da se radi o toksičnoj osobi.

  8. Fizički ili emocionalno maltretiraju druge

    U oba slučaja, onaj ko je žrtva maltretiranja treba što pre da se obrati za pomoć nadležnim institucijama i na svaki način pokuša da se odvoji od toksične osobe.

  9. Ne mogu da priznaju da nisu u pravu

    Drugim rečima, oni su uvek u pravu. Ne postoji dovoljna količina dokaza u prilog suprotnom koja ih može u to ubediti.

  10. Ne preuzimaju odgovornost

    Nažalost, nisu svesni da takvo ponašanje može da dovede do neželjenih situacija i rezultata. Takvi su, na primer, oni ljudi koji se stalno svađaju sa figurama od autoriteta – bilo da je to policajac, učitelj, sudija i potpuno iracionalno se bore za nešto za šta nemaju nikakvih logičkih osnova.

Izvor: Bazar, Piše: Nataša Atanacković

——-

Tekst u izvornom obliku možete pročitati OVDE.

Lične granice – zašto je zdravo reći „ne“

Granice nas štite i odvajaju. Zadržavaju nas unutra ili nas drže van. Lične granice nam pružaju osećaj sigurnosti kojim štitimo sebe, a time i druge.

Granice definišu određenu celinu i imaju zaštitnu funkciju. Istovremeno su tačke odvajanja i spajanja celine sa njenom okolinom. Isto važi i za lične granice.

Šta su lične granice?

Lične granice su ograničenja koja postavljamo sebi u vezi našeg ponašanja, mišljenja i naših osećanja kako bi zaštitili sebe od povređivanja. Na taj način kreiramo sebi prostor i okvir u kome se osećamo dobro i bezbedno, i u kojem možemo nesmetano da funkcionišemo. Pomoću ličnih granica definišemo ko smo (šta jesmo i šta nismo), šta volimo i prihvatamo, a šta ne volimo i ne prihvatamo.

Granica je jedan od važnih pojmova u Geštalt terapiji. Ona ima dve funkcije – da pomoću nje razlikujemo sebe od drugog i da se povezujemo sa drugim ljudima. Zato je važno da granica istovremeno bude i čvrsta i propustljiva – čvrsta da bismo zadržali svoju autonomiju, a propustljiva da bi imali razmenu sa okolinom. [1]

Lične granice su nam neophodne da bi zaštitili sebe. Ukoliko ne postavimo zdrave lične granice, imaćemo doživljaj da nemamo kontrolu nad sopstvenim životom i da zavisimo od postupaka drugih ljudi i spoljašnih okolnosti.

Lične granice i relacije sa drugim ljudima

Lične granice su osnovni koncept za zdrav razvoj. Mnogi naši postupci vezani su za zaštitu naših ličnih granica, ili ukazuju da ne vodimo računa o svojim granicama, bilo da smo toga svesni ili ne. Izbegavanje određenih ljudi i mesta ima funkciju zaštite naših ličnih granica. Kada prihvatamo nešto što ne želimo i što bismo radije odbili mi ne brinemo o svojim granicama.

Pomenuta ponašanja povezana su sa ličnim granicama. Menjamo svoje ponašanje i sužavamo svoj svet u nastojanju da se osetimo bezbedno, sigurno, voljeno ili prihvaćeno. Bez dobro definisanih ličnih granica imamo veoma malo dozvole da kažemo „ne“ i „ne želim“ u našim životima. Kada smatramo da ne možemo da kažemo „ne“ stavljamo sebe u poziciju da se prećutno saglasimo, da se krijemo ili reagujemo samodestruktivnim ponašanjem.

Samozaštita

Lične granice su nam neophodne da bi zaštitili sebe. Ukoliko ne postavimo zdrave lične granice, imaćemo doživljaj da nemamo kontrolu nad sopstvenim životom i da zavisimo od postupaka drugih ljudi i spoljašnih okolnosti.

Bol i njena uloga

Bol nam ukazuje da nešto nije u redu. Imamo izbora kako ćemo da reagujemo. Možemo da odaberemo da se na nju fokusiramo, i da postanemo svesni šta nas boli. Kada osvestimo šta nas boli i šta nije u redu, u poziciji smo da tražimo i pronađemo rešenje situacije koja u nama izaziva bol. Ukoliko odaberemo da je ignorišemo, bol nastavlja da raste. Bol ima funkciju privlačenja naše pažnje kao alarm koji se pojačava. Kada previše naraste i više ne možemo da je ignorišemo, tražimo načina da je isključimo. Ovo je tačka kada najčešće nastupa samodestruktivno ponašanje, uglavnom u formi kompulsivnih ili zavisničkih ponašanja koja umrtvljuju bol. Ovde spadaju poremećaji u vezi ishrane, samo-povređivanje, zloupotreba psihoaktivnih supstanci uključujući i alkohol, kockanje.

Bez dobro definisanih ličnih granica imamo veoma malo dozvole da kažemo „ne“ i „ne želim“ u našim životima. Kada smatramo da ne možemo da kažemo „ne“ stavljamo sebe u poziciju da se prećutno saglasimo, da se krijemo ili reagujemo samodestruktivnim ponašanjem.

Bol i lične granice

Uspostavljanje ličnih granica zahteva od nas da budemo svesni boli. Ako možemo da osećamo, možemo da postavimo i limite određenom iskustvu. Na taj način preuzimamo odgovornost za sebe i štitimo se na vreme. Bol se javlja kada su nam povređene lične granice. U našem jeziku postoje i jezički izrazi koji govore u prilog ovoj tvrdnji – „prešao je granicu dobrog ukusa/vaspitanja/ponašanja“, „prevazilazi sve granice tolerancije“ itd.

Psihoterapija i lične granice

Psihoterapeut može da nam pomogne da refokusiramo našu pažnju, da postanemo svesni različitih alternativa i da dobijemo nove informacije. Jer bez novih informacija ostajemo zaglavljeni u starim odlukama. Psihoterapija može da bude prilika da otkrijemo svoje lične granice i da naučimo da ih čuvamo. Na taj način čuvamo i štitimo sebe, a time i druge. Jer samo onda kada naučimo da prepoznajemo i poštujemo svetinju svojih i tuđih granica, možemo iskreno da delimo i sarađujemo sa drugima. Svako svoj, a srećni zajedno.

[1] Yontef, G. Gestalt Therapy: An introduction, str. 11-12.