Kristina Pota Radulović

Klinički psiholog i geštalt psihoterapeut

Menu Close

Tag: manipulacija

„Nemoj pogrešno da me shvatiš“ – briga za sagovornika ili manipulativni manevar?

„Nemoj pogrešno da me shvatiš“ u osnovi predstavlja zahtev i pokušaj modifikacije ponašanja, osećanja i rasuđivanja onoga kome je upućena i često ima manipulativnu funkciju.

„Nemoj pogrešno da me shvatiš“ je rečenica koju izgovaramo kao uvertiru za neprijatnost koju očekujemo da će nastati nakon onog što planiramo da kažemo drugoj osobi. U situacijama kada pretpostavljamo da naš sagovornik možda neće razumeti ono što kažemo ili da će ga to uznemiriti. Onda kada iznosimo svoj stav ili mišljenje, naročito ako je negativno i ako je velika verovatnoća da se našem sagovorniku neće svideti. Koristimo je kada kritikujemo, a ne želimo da nam sude zbog toga, ili kada se zavaravamo da nećemo da povredimo ili uvredimo sagovornika.

Da li potencijalna neprijatnost nestaje ili se bar umanji ukoliko je najavimo? Koji je cilj koji postiže „Nemoj pogrešno da me shvatiš“? Kakav efekat ima na onoga kome je upućena, a koja je pozicija onoga koji je upućuje? Da li njena upotreba govori nešto o onome koji je izgovara?

Nemoj pogrešno da me shvatiš“ je rečenica koja može da bude primljena sa izuzetno burnom reakcijom. Implicitni zahtevi u sklopu ove poruke mogu da budu: „Nemoj da reaguješ onako kako bi reagovao“ ili „Ako reaguješ burno, onda si pogrešno shvatio“.

Pozicija primaoca poruke

„Nemoj pogrešno da me shvatiš“ je rečenica koja može da bude primljena sa izuzetno burnom reakcijom. U osnovi predstavlja zahtev i pokušaj modifikacije ponašanja, osećanja i rasuđivanja onoga kome je upućena i često ima manipulativnu funkciju. Implicitni zahtevi u sklopu ove poruke mogu da budu: „Nemoj da reaguješ onako kako bi reagovao“ ili „Ako reaguješ burno, onda si pogrešno shvatio“.

Kritika, neprihvatanje i odbacivanje često mogu biti zaodenuti u „Nemoj pogrešno da me shvatiš“. Kao da je to dovoljno da neutrališe ili ublaži sadržaj i efekat poruke koja sledi. U tom slučaju implicitni zahtevi mogu da budu „Nemoj da se osećaš loše zato što te kritikujem, ne razumem, ne primećujem, ne podržavam, ili odbacujem“.

Osim što nas možda boli poruka koju dobijamo, dodatnu bol nam stvara i svesnost o pokušaju sagovornika da modifikuje našu reakciju. Neki od nas vide i pročitaju ovaj pokušaj i odmah reaguju na isti. Protest i ljutnja su usmereni na pokušaj modifikacije našeg ponašanja, a sadržaj ide u drugi plan.

Kada nam neko govori nešto što nas povređuje, i pri tom pokušava još i da utiče na našu reakciju, šta možemo da osetimo? Velika većina nas oseti bol, protest, ljutnju i bes. To su najčešće, a ujedno i prirodne, zdrave i logične reakcije koje imaju odbrambenu i zaštitnu funkciju kada neko probija naše granice.

Kritika i odbacivanje umotani u celofan ostaju kritika i odbacivanje, a omot, koji ima funkciju da ih zamaskira, za mnoge od nas ih samo pojača i učini uočljivijima. Osim što nas možda boli poruka koju dobijamo, dodatnu bol nam stvara i svesnost o pokušaju sagovornika da modifikuje našu reakciju. Neki od nas vide i pročitaju ovaj pokušaj i odmah reaguju na isti. Protest i ljutnja su usmereni na pokušaj modifikacije našeg ponašanja, a sadržaj ide u drugi plan.

Kada nismo svesni ovog manevra od strane sagovornika ne znači da se on nije desio i da mi to ne osećamo. Ono što u tom slučaju osećamo je težina, tištanje i pritisak za koji nemamo racionalno objašnjenje. Navodno sve je u redu, a ništa nije u redu.

Manipulacija nas često zaboli mnogo više od kritike, neprihvatanja i odbacivanja jer je doživljavamo kao nepoštovanje i potcenjivanje.

Pozicija pošiljaoca poruke

Kada od ljudi tražimo da nas ne shvate pogrešno, rizikujemo da prasnu i da se naljute na nas. Kako uopšte možemo unapred da znamo kako će neko da nas shvati, i još da će pogrešno da nas shvati? Time sebe stavljamo u dominantnu poziciju u odnosu na sagovornika i naša relacija više nije horizontalna, već postaje vertikalna.

Kada nismo svesni ovog manevra od strane sagovornika ne znači da se on nije desio i da mi to ne osećamo. Ono što u tom slučaju osećamo je težina, tištanje i pritisak za koji nemamo racionalno objašnjenje. Navodno sve je u redu, a ništa nije u redu.

Ako postoji pogrešno shvatanje, koje bi bilo pravilno shvatanje? Šta mi tražimo od sagovornika sa „Nemoj pogrešno da me shvatiš“? Na šta pokušavamo da utičemo – na to šta će sagovornik da shvati ili na to kako će da reaguje? Da li je tzv. pogrešno shvatanje u stvari ispravno shvatanje cele situacije? Da mi zapravo pokušavamo da preveniramo njegovu reakciju koja nam iz nekog razloga ne odgovara, koju anticipiramo i upravo zato i tražimo „da nas ne shvati pogrešno“?

Ovo su neka od pitanja koja je korisno da postavimo sebi svaki put kada imamo ideju da od nekoga tražimo „da nas ne shvati pogrešno“. Ovaj zahtev u osnovi može da bude izuzetno manipulativan jer imamo za cilj da menjamo ponašanje i percepciju druge osobe na jedan prikriven način. Želimo nešto da kažemo ili uradimo, sa velikom sigurnošću pretpostavljamo da to sagovorniku neće prijati, pa zato potencijalnu zdravu reakciju protesta proglašavamo pogrešnom, i tražimo od njega da reaguje drugačije. Kao da mi ne radimo to što radimo i šta on prepoznaje, već radimo nešto drugo, a on pogrešno vidi, shvata i reaguje. Ovo se zove manipulacija i obmanjivanje ili pokušaj manipulacije i obmanjivanja kada sagovornik prozre naše namere i ne pristane na igru koju mu namećemo.

Zahtev da nas neko „ne shvati pogrešno“ može da bude izuzetno manipulativan jer imamo za cilj da menjamo ponašanje i percepciju druge osobe na jedan prikriven način.

Kada postoje prikrivene namere i tajna agenda ne možemo da govorimo o otvorenoj i iskrenoj komunikaciji i to je ono što sagovornici prepoznaju i na šta reaguju. Mi ne možemo da znamo kako će neko da nas shvati osim kada znamo da radimo nešto što mu se neće svideti. Mentalno zdravlje i manipulacija s drugim ljudima ne idu zajedno, odatle i burna reakcija sagovornika na „nemoj pogrešno da me shvatiš“.

 

Objašnjavanje, pravdanje i ubeđivanje kao stil komunikacije

Da li uvek moramo da prostiremo „tepih objašnjavanja“ pre nego što kročimo sa onim što želimo da kažemo? Kakvu ulogu ima objašnjavanje u situacijama kada ga sagovornik nije tražio? Postoji više razloga zašto neki od nas usvoje nezatraženo objašnjavanje kao sastavni deo komunikacije.

U komunikaciji sa drugim ljudima, funkcija objašnjavanja je da približi određenu materiju i da razjasni eventualne nejasnoće, pod uslovom da postoji nešto nepoznato ili nejasno. Šta se dešava kada potreba za objašnjavanjem nije obostrana? Kada je to potreba samo onog koji inicira objašnjavanje.

Objašnjavanje kao stil komunikacije može da bude deo naše svakodnevice ili da se s tim fenomenom susrećemo ponekad. Možda je to naš stil komunikacije, ili ga prepoznajemo u načinu na koji neki ljudi komuniciraju. Nezatraženo objašnjavanje može da ima funkciju pravdanja ili ubeđivanja. To su one situacije kada umesto da postavimo konkretno pitanje ili damo konkretan odgovor, prvo krenemo da nešto objašnjavamo sagovorniku, pa ga tek onda pitamo ili mu odgovorimo na pitanje. Ili umesto informacije koju smo tražili, prvo slušamo određeno objašnjavanje kao uvod, a u međuvremenu čekamo informaciju.

Deca koja rastu pored odraslih koji nemaju dovoljno sluha za njihove želje i potrebe, moraju da ulažu dodatan napor kako bi bila primećena. Taj dodatan napor često ima oblik objašnjavanja, pravdanja ili ubeđivanja. Pošto je objašnjavanje ritual koji se često ponavlja, a pogotovu u situacijama koje dete procenjuje kao veoma značajne, postoji velika verovatnoća da će se ovo ponašanje ustaliti i postati prepoznatljivi aspekt ponašanja te osobe.

Kakvu ulogu ima objašnjavanje u situacijama kada ga sagovornik nije tražio? Postoji više razloga zašto neki od nas usvoje nezatraženo objašnjavanje kao sastavni deo komunikacije.

Privlačenje pažnje i primećivanje

Deca koja rastu pored odraslih koji nemaju dovoljno sluha za njihove želje i potrebe, moraju da ulažu dodatan napor kako bi bila primećena. Taj dodatan napor često ima oblik objašnjavanja, pravdanja ili ubeđivanja. Neka deca konstantno moraju da ulažu ovaj dodatni napor, jer sledeća alternativa je da odustanu od svojih želja i potreba.

Deca koja su često bila kažnjavana od odraslih koji su imali funkciju da brinu o njima, mogu da usvoje objašnjavanje (pravdanje, ubeđivanje) kao način da izbegnu kaznu. Istovremeno mogu da razviju i bazično nepoverenje u druge ljude – da a priori očekuju negativan ishod kontakta sa drugom osobom.

Dete se upinje da zadobije pažnju i odobrenje odrasle osobe tako što se pravda ili objašnjava. Za neku decu to je jedini način da zadovolje svoje potrebe, kao da samo njihovo postojanje nije dovoljno da budu primećena. Pošto je objašnjavanje ritual koji se često ponavlja, a pogotovu u situacijama koje dete procenjuje kao veoma značajne, postoji velika verovatnoća da će se ovo ponašanje ustaliti i postati prepoznatljivi aspekt ponašanja te osobe.

Strah od kazne i bazično nepoverenje

Deca koja su često bila kažnjavana od odraslih koji su imali funkciju da brinu o njima, mogu da usvoje objašnjavanje (pravdanje, ubeđivanje) kao način da izbegnu kaznu. Istovremeno mogu da razviju i bazično nepoverenje u druge ljude – da a priori očekuju negativan ishod kontakta sa drugom osobom. Taj negativni ishod može da ima nekoliko formi: da ih drugi ne primete; da ih primete ali ignorišu; da ih primete ali pogrešno shvate i tumače. Isto ono što su iskusili sa značajnim odraslim ljudima tokom svog odrastanja. I kada ta deca postanu odrasli ljudi, objašnjavanje koriste kao način prevencije kazne ili odbacivanja. Ne veruju da neko može da ih vidi i prihvati upravo takvima kakvi su i da to bude jednostavno. Da ih istinski vidi, čuje i prihvati. Naučili su da se do prihvatanja dolazi uz mnogo truda i napora, pa čak i onda nema garancije da će biti prihvaćeni.

Korisno je da se zapitamo kako smo naučili da jasno pitanje i jednostavna informacija nisu dovoljni da nas ljudi pravilno razumeju? Kako unapred znamo da nas sagovornik neće razumeti pravilno ako mu prethodno ne objasnimo?

Manipulacija i kontrola

Objašnjavanje može da ima i funkciju uspostavljanja kontrole nad situacijom i sagovornikom. Često je to potreba za sigurnošću u kombinaciji sa bazičnim nepoverenjem – „da obezbedim sve uslove da me sagovornik pravilno razume“. Korisno je da se zapitamo kako smo naučili da jasno pitanje i jednostavna informacija nisu dovoljni da nas ljudi pravilno razumeju? Kako unapred znamo da nas sagovornik neće razumeti pravilno ako mu prethodno ne objasnimo? I da li još uvek moramo da prostiremo „tepih objašnjavanja“ pre nego što kročimo sa onim što želimo da kažemo?

U nekim situacijama objašnjavanje ima funkciju dimne zavese da bi se umanjila vidljivost namere ili informacije. Da se manje vidi ono što jeste, po mogućstvu da ne bude očigledno. U ovim situacijama se najčešće radi o manipulaciji.

Nezatraženo objašnjavanje može da bude i oblik pasivne agresije prema sagovorniku. Sagovornika tretiramo kao nesposobnog da nešto shvati ukoliko mu se prethodno ne objasni, što može da bude i uvredljivo jer se time postavljamo u nadređenu poziciju u odnosu na njega.

Efekti nezatraženog objašnjavanja

Objašnjavanje oduzima vreme i energiju svim učesnicima u komunikaciji. Produžava trajanje verbalne razmene i otežava praćenje sadržaja. Sagovornik je prinuđen da čeka relevantnu informaciju i da pritom sluša objašnjenja koja nije tražio. Kada ljude zatrpavamo sadržajima koje nisu tražili, rizikujemo da kao odgovor dobijemo njihovu agresivnu reakciju kao način da prekinu tretman koji im ne prija. Mogu da postanu nestrpljivi, da cupkaju i da se vrpolje, ili da prasnu na nas.  „Skrati“, „Nemoj da gnjaviš“, i „Pređi na stvar“ su izrazi kojima nam ljudi daju do znanja da ih zatrpavamo sa nepotrebnim sadržajima.

Pasivna agresija

Nezatraženo objašnjavanje može da bude i oblik pasivne agresije prema sagovorniku. Tretiramo ga kao nesposobnog da nešto shvati ukoliko mu se prethodno ne objasni. Ovo može da bude i uvredljivo jer se time postavljamo u nadređenu poziciju u odnosu na njega. Objašnjavanjem zadovoljavamo svoje potrebe i ne vodimo računa o potrebama sagovornika. Zatrpavamo ga sadržajima za koje prethodno nismo proverili da li su mu potrebni. A najverovatnije i najčešće nisu. Istovremeno ga stavljamo u poziciju da čeka na informaciju koja mu je potrebna.

Na taj način ljudi gube strpljenje i energiju, a na kraju i želju da komuniciraju sa nama.

U nekim situacijama objašnjavanje ima funkciju dimne zavese da bi se umanjila vidljivost namere ili informacije. Da se manje vidi ono što jeste, po mogućstvu da ne bude očigledno. U ovim situacijama se najčešće radi o manipulaciji.

Objašnjavanje, pravdanje i ubeđivanje

Objašnjavanje može da bude u formi pojašnjavanja, pravdanja ili ubeđivanja. Svaka od ovih formi ima za cilj da utiče na sagovornika i da modelira njegovo ponašanje, mišljenje i osećanja. Objašnjavanje samo po sebi ne mora da bude dobro ili loše, već njegov predznak uglavnom zavisi od namere i konteksta. Reakcije na objašnjavanje mogu da nam daju korisne povratne informacije.

Ukoliko želimo dobre relacije sa drugim ljudima, pogotovu sa ljudima do kojih nam je stalo, važno je da budemo svesni kako komuniciramo sa njima. Koje su njihove, a koje su naše potrebe u toj komunikaciji.