Kristina Pota Radulović

Klinički psiholog i geštalt psihoterapeut

Menu Close

Tag: osećanja

Kako sebi zabranjujemo da osećamo?

Kako neko ko se očajnički trudi da „eliminiše sebe“ u tome i uspe? Da li i sami rizikujemo da se nađemo u sličnoj situaciji ukoliko potiskujemo svoja osećanja?

„Drhtajem usana, koji pre osetiš nego ga primetiš, a koji traje kraće od trena” Eleonora Duse „te dodirne pravo u srce”, napisao je Džordž Bernard Šo 1895. godine, opisujući slavnu glumicu.

Italijanska glumica, kasnije nazivana “Gretom Garbo svog vremena”, bila je poznata po maestralnom otelotvorenju najintimnijih osećanja likova koje je igrala. Šo je cenio glumce koji učine da „razmišljamo čistije i osećamo dublje“, za razliku od onih poput Sare Bernar – koji su se po njegovim rečima, na sceni bavili „obmanjivanjem“. Čarli Čaplin je Duse opisivao kao „najveću umetnicu koju je ikada video“, a postala je i prva žena čija fotografija se našla na naslovnici Tajm magazina.

Ipak, kada nije bila uronjena u lik, Eleonora je bila osoba koja je retko pokazivala osećanja. Od pitanja nasrtljivih njujorških novinara, branila se rečima: “Osim na bini, ja ne postojim”.

Kako neko ko se očajnički trudi da „eliminiše sebe“ u tome i uspe? Da li i sami rizikujemo da se nađemo u sličnoj situaciji ukoliko potiskujemo svoja osećanja? Odluka da sebi „zabranimo“ da osećamo je naša svesna ili nesvesna odluka, na koju je uticao niz činilaca čija istorija seže daleko u prošlost, sve do našeg najranijeg detinjstva.

Osećanja, mišljenje i ponašanje – nerazdvojna trijada

Osećanja, mišljenje i ponašanje su nerazdvojna trijada i deo su jedne velike celine – nas. Kako vidimo i doživljavamo svet oko sebe, kako donosimo odluke i kakve izbore pravimo, zavisi od funkcionisanja ove trijade. Ona može funkcionisati skladno ili neskladno, a time i mi sami

Odluka da sebi „zabranimo“ da osećamo je naša svesna ili nesvesna odluka, na koju je uticao niz činilaca čija istorija seže daleko u prošlost, sve do našeg najranijeg detinjstva.

Sklad se ogleda u našem osećaju celovitosti. Ono što osećamo je u skladu sa onim što mislimo, a svojim ponašanjem to i potvrđujemo. Osećamo i znamo da smo u miru sa sobom i taj mir živimo.

Nesklad se vidi u podeljenosti. Najčešće je to podeljenost između naših osećanja s jedne, i mišljenja i ponašanja s druge strane –  prisiljavamo sebe da radimo nešto što ne želimo i za čime nemamo potrebu. Radimo nešto zato što mislimo da tako treba ili mora, a ne zato što to želimo ili imamo potrebu za tim. Nesklad se vidi i kada se ne pokrećemo da postignemo ono što želimo i o čemu maštamo, već ostajemo u onome što nam ne prija. Želja bez inicijative i pokreta. Celina kojoj jedan deo uvek nedostaje.

Kako biramo da razdvojimo celinu sa kojom se rađamo? Kako u sebi pravimo rascep i odvajamo naša osećanja od mišljenja i ponašanja?

Uticaj okruženja tokom odrastanja

Svi mi se rađamo u nekom užem i širem okruženju koje nismo u poziciji da biramo. U uže okruženje spadaju ljudi koji nas donose na svet i oni kojima smo okruženi tokom našeg odrastanja. U šire okruženje spada društvo u kome živimo.

Idealno okruženje

U idealnim uslovima naše prvo okruženje su osvešćeni roditelji koji nas vole i kojima je glavni cilj da nam omoguće da nesmetano razvijamo svoje potencijale, da otkrivamo svoje talente i da budemo ono što jesmo. Ponašanje preostalog dela uže i šire porodice je sinhronizovano sa misijom naših roditelja. U praksi to znači da odrastamo slobodno, da imamo dozvolu i podsticaj da otkrivamo svet oko sebe i da reagujemo na njega. Možemo slobodno da se krećemo u prostoru u kome živimo, da nazivamo stvari pravim imenom, da osećamo i da pokazujemo svoja osećanja. Dovoljno smo dobri upravo takvi kakvi smo – prihvaćeni smo, voljeni i poštovani. Mi smo centar sveta i naš osećaj je da se svet vrti oko nas.

Realno okruženje i uslovi odrastanja

U stvarnosti, neke od prvih reči koje u najranijem detinjstvu čujemo kao odgovor na naše potrebe počinju sa ne i nemoj. Njih prate frustracije i kazne koje dobijemo od okoline kada se ponašamo u skladu sa svojim osećanjima. Ljudi pored kojih odrastamo često umeju da budu neprijateljski nastrojeni prema našim pokušajima da zadovoljimo svoje potrebe. U toj nejednakoj borbi između odraslih koji su jači i nas koji smo slabiji, mi smo predodređeni da izgubimo. Odrasli pobeđuju i nameću svoje potrebe nauštrb naših.

Ovo je trenutak kada mnoga deca odustanu od daljih pokušaja da zadovolje svoje potrebe. Odustajanje se događa kao posledica kazni i frustracija, a sve u cilju izbegavanja ponavljanja bolnih iskustava.

Ako smo kao deca doneli odluku da isključujemo svoja osećanja, kao odrasli imamo utisak da ne znamo šta osećamo ili kako se osećamo. Biramo i odlučujemo na osnovu toga kako mislimo da treba ili mora.

Kada je odgovor na naše potrebe odbijanje ili kazna, stavljeni smo u poziciju da reagujemo i da odlučimo šta ćemo sa svojim potrebama, sa saznanjem da okolina nije spremna da nam udovolji i sa našim osećanjima u vezi toga.

Svako dete različito doživljava i reaguje na negativne emocije, ignorisanje i odbacivanje. Neko odluči da isključi svoja osećanja i da ih ne oseća, neko da ne oseća samo određena osećanja, a neko da svojim osećanjima uopšte ne veruje. Ove odluke donosimo nesvesno, a njihova funkcija je zaštitna. Cilj je da izdržimo bol tako što ga „nećemo“ osećati i da zadržimo ljubav, naklonost i prihvatanje onih pored kojih odrastamo; da izbegnemo kaznu ili odbacivanje. U dečijem uzrastu, ove odluke su u funkciji preživljavanja, jer kada smo mali i bespomoćni zavisimo isključivo od naklonosti i nege koju dobijamo od okoline.

Šta može dete da uradi u ovoj situaciji? Nije u poziciji da se naljuti na one pored kojih odrasta i da ih napusti. Nema gde da ode niti može samo da brine o sebi i opstane. Zato mnoga deca intuitivno biraju da isključe svoja osećanja –  kako bi ih odvojila od svog mišljenja i ponašanja.

Kako izgleda kada odlučimo da ne osećamo i kada odvojimo osećanja od mišljenja i ponašanja

Ako smo kao deca doneli odluku da isključujemo svoja osećanja, kao odrasli imamo utisak da ne znamo šta osećamo ili kako se osećamo. Biramo i odlučujemo na osnovu toga kako mislimo da treba ili mora. I kada se osećamo loše u vezi naših izbora i odluka, smatramo da je to neizbežno, da tako mora i čekamo da prođe.

Ponašanje koje je nekad imalo za cilj da nam omogući da preživimo u sredini u kojoj smo odrastali, sada je ometajući faktor i značajna je prepreka u zadovoljavanju naših potreba.

Isto važi i za naše emocije koje su od strane odraslih bile proglašavane za neprihvatljive ili nedozvoljene. Tako smo naučili da blokiramo i ne pokazujemo ljutnju, mržnju, bes, prezir, ogorčenost, strah ili bol. Naučili smo da ne plačemo pred drugima i da ne pokazujemo da nam je stalo, da volimo, da smo ljuti i povređeni.

Nove odluke i novi početak

Jedna od stvari iz detinjstva koje ponesemo sa sobom u odraslo doba su i naše odluke u vezi odbacivanja koja smo doživeli. Ukoliko ih ne osvestimo i ne odlučimo drugačije, možemo doživotno da budemo taoci odluka iz detinjstva. One su sada utkane u naše funkcionisanje i postale su naše automatske, refleksne reakcije.

Ponašanje koje je nekad imalo za cilj da nam omogući da preživimo u sredini u kojoj smo odrastali, sada je ometajući faktor i značajna je prepreka u zadovoljavanju naših potreba.

Ukoliko smo u detinjstvu nesvesno odlučili da ne budemo svesni svojih osećanja i da ih isključujemo da bi izdržali odrastanje, sada smo u poziciji da svesno odlučimo drugačije. Nismo više mali i u potpunosti zavisni od okoline. Porasli smo, stekli smo određena životna iskustva, veštine i znanja. Sada imamo izbor. Možemo da izaberemo sebe, i da radimo na tome da budemo srećni, zadovoljni i ispunjeni. Da osećamo i da delimo svoja osećanja sa ljudima koje volimo, i sa kojima smo odabrali da budemo zajedno.

Takmičenje i saradnja

Takmičenje nas okružuje u različitim oblicima – u komercijalnom oglašavanju, profesionalnom sportu, korporativnoj hijerarhiji.  Konkursi, izbori, utakmice, trke, turniri, smotre, festivali… svima je zajednička osnova takmičenje.

Duh takmičenja

Duh takmičenja nas prisiljava da pokoravamo druge ljude jer je osnova takmičenja da neko mora da izgubi da bi neko drugi pobedio. Podelom na pobednika i poraženog stvaramo nejednakost i razlike među nama i udaljavamo se jedni od drugih. Na taj način nam kompetitivnost otežava, a često i onemogućava povezivanje sa drugim ljudima.

Shvatanja o takmičenju

Različita shvatanja u našoj kulturi podržavaju takmičenje. O tome govore i izrazi koje koristimo: „takmičenje je neizbežno u životu“; „takmičenje nas motiviše da damo najbolje od sebe“; „takmičenje je zabavno“; „takmičenje nam pomaže da izgradimo sebe“.

Mi smo sastavljeni od međusobno povezanih delova koji formiraju jedinstvenu celinu. Uvažavanje svih naših aspekata, podražaja i osećanja daje nam mnogo korisnih i važnih informacija u vezi nas. Omogućuje nam da pravimo izbore koji su dobri za nas i u skladu sa našim potrebama. Uceljenje je jedini način da budemo kompletna ličnost i u tome se sastoji istinska briga i ljubav prema sebi.

Ovakva i slična shvatanja nam odvlače pažnju od važnosti saradnje. Takmičenje stvara napetost, saradnja nam donosi mir. U takmičenju, drugu osobu vidimo kao rivala i neprijatelja koga treba da pobedimo – a u saradnji ima mesta i dovoljno kolača za oboje. U saradnji, druga osoba je naš saradnik – a u takmičenju protivnik. I sama morfologija reči koje se upotrebljavaju je slikovita: U takmičenju imamo takmičare koji takmičenje završe razdvajanjem na pobednika i gubitnika, a u saradnji imamo saradnike – druga osoba je isto radnik, koji radi sa nama (sa+radnik). Nema razdvajanja, na ravnoj smo nozi i imamo čak i isti naziv – saradnik. U saradnji,  dobrobit je zajednička, u takmičenju pripada samo jednome, pobedniku. Saradnja nema gubitnika, za razliku od takmičenja.

Takmičenje i komunikacija

Takmičenje ometa komunikaciju. Kada smo orijentisani na saradnju, otvoreni smo da čujemo i tolerišemo različita gledišta, dok smo u takmičenju usmereni na ubeđivanje i nagovaranje. Nije isto da li ljude sa kojima komuniciramo vidimo kao protivnike ili saradnike. U takmičenju, ljude pretvaramo u protivnike, a sa protivnicima ne želimo druženje i intimnost. Takmičenje kvari veze među ljudima.

Zbog same osnove na kojoj počiva takmičenje (postojanje borbe, pobednika i gubitnika, jedan je gore a drugi dole), ljudi međusobno nisu „na ravnoj nozi“, nemaju ista prava i mogućnosti. Zato u takmičenju nema komunikacije kojoj je cilj povezivanje, bliskost i intimnost. Takmičenje eventualno ima saborce, a saradnja saradnike, drugare i prijatelje.

Osećaj boli ima funkciju da nas upozorava u cilju da sačuva naš integritet. Da li možemo da govorimo o pobedi ako je njena cena gubitak našeg integriteta? Kakva bi bila raspodela uloga pobednika i gubitnika? Da li uopšte možemo tako da postavimo stvari?

Takmičenje sa samim sobom

Takmičenje sa samim sobom često se navodi kao najpoželjniji oblik takmičenja. Pominje se kao način da napredujemo i da pomeramo vlastite granice jer se tada bavimo sobom, a ne protivnikom.
S obzirom na duh takmičenja – da jedan mora da izgubi da bi drugi pobedio, i na njegovu strukturu – da ima pobednika i gubitnika, rizikujemo da kreiramo veštački rascep u nama i da izgubimo svoju celovitost. Na taj način stvaramo veštačko takmičenje (konflikt) između različitih delova naše ličnosti, ili između tela i psihe, a posledice mogu da budu ozbiljne. Na primer, trpljenje i nereagovanje na bol koji osećamo u različitim delovima tela dok se bavimo određenim aktivnostima, i nastavak tih aktivnosti. Ili rad „pod injekcijama i blokadom“.

Ova ponašanja mogu da budu znak takmičenja između tela i psihe. Osećaj boli ima funkciju da nas upozorava u cilju da sačuva naš integritet. Da li možemo da govorimo o pobedi ako je njena cena gubitak našeg integriteta? Kakva bi bila raspodela uloga pobednika i gubitnika? Da li uopšte možemo tako da postavimo stvari?

S druge strane, saradnja poziva na uceljenje. Mi smo sastavljeni od međusobno povezanih delova koji formiraju jedinstvenu celinu. Uvažavanje svih naših aspekata, podražaja i osećanja daje nam mnogo korisnih i važnih informacija u vezi nas. Omogućuje nam da pravimo izbore koji su dobri za nas i u skladu sa našim potrebama. Uceljenje je jedini način da budemo kompletna ličnost i u tome se sastoji istinska briga i ljubav prema sebi. Saradnja je put ka uceljenju, a takmičenje ka podeli i razdvajanju.

Psihoterapija, saradnja, takmičenje

Psihoterapija nam omogućava da sagledamo aktuelnu situaciju iz drugačijeg ugla. Psihoterapeut i klijent su saradnici u procesu psihoterapije. Njihova relacija je horizontalna, nema nadređenog i podređenog. Prateći potrebe klijienta, psihoterapeut ga podstiče da postane svestan sebe, okoline i šta on radi u toj okolini. Klijent je u poziciji osvesti svoje resurse, da nauči da ih koristi za svoju dobrobit i da krene u akciju da oblikuje život prema svojim potrebama. Psihoterapeut i klijent su dva saradnika od kojih svako radi svoj posao, a nagrada je zajednička.