Kristina Pota Radulović

Klinički psiholog i geštalt psihoterapeut

Menu Close

Tag: psihoterapeut (page 1 of 2)

Kako izaći na kraj sa toksičnim ljudima

Izraz toksični ljudi koristimo kada opisujemo osobe koje doživljavamo kao izrazito štetne i za nas neprihvatljive.

Neprijatnih i napornih osoba ima svuda oko nas. Na koji način možemo da ih prepoznamo i kako da se postavimo prema njima, za Bazar objašnjava specijalista kliničke psihologije i geštalt terapeut mr Kristina Pota Radulović.

Oni su svakodnevno u našoj okolini – na poslu, u porodici, restoranu, na stadionu i ne postoji osoba koja s njima nije imala bliski kontakt. To može biti prijatelj koji vas stalno uvlači u dramu svog života, kolega koji ne može da sakrije svoje frustracije, rođak koji vas svaki put ignoriše na porodičnim proslavama… Ono što im je svima zajedničko jeste to da su toksični – neprijatni, iscrpljujući i naporni. Ne čine ništa da obogate naš život ili karijeru ili da ih učine lakšim, uspešnijim. Pa kako onda da se izborimo s njima?

Odgovor smo potražili u razgovoru sa mr Kristinom Pota Radulović, specijalistom kliničke psihologije i geštalt terapeutom.

„U žargonu, reč toksično (ili otrovno) označava nešto jako neprijatno ili neprihvatljivo, nešto što izaziva mnogo štete i unesrećenosti tokom dugog vremenskog perioda. U tom smislu, izraz toksični ljudi koristimo kada opisujemo osobe koje doživljavamo kao izrazito štetne i za nas neprihvatljive. Mišljenje o ljudima najčešće formiramo na osnovu njihovog ponašanja i naše reakcije na to ponašanje – šta osećamo kada neko radi to što radi.

Za naše mentalno zdravlje izuzetno je važno da čuvamo svoje granice – i kada se suočimo s nečijim ponašanjem koje je za nas neprihvatljivo, da nađemo načina da ne učestvujemo u takvoj interakciji.

Zgražavanje nad nečijim ponašanjem, jedna je od naših dominantnih reakcija na jako neprijatne i za nas neprihvatljive sadržaje. Kada je reč o našem iskustvu i direktnom kontaktu, vrlo je verovatno da ćemo kao toksične opisati ljude za koje smatramo da ne poštuju nas i naše granice, čime nas na ovaj ili onaj način direktno ugrožavaju. Tu svrstavamo i osobe za koje procenjujemo da osujećuju naš lični rast i razvoj i koje opisujemo kao podmukle, licemerne, manipulativne, neiskrene, amoralne, pasivno-agresivne, zavidljive, pakosne i zle”, objašnjava Kristina.

POSTAVITI GRANICE

Kristina smatra da naša svesnost može da bude jedan od načina uz pomoć kojeg možemo da postavimo granice u odnosu s takvim ljudima: „Treba da koristimo svoja čula i da istinski gledamo ljude s kojima smo u interakciji. Da vidimo šta rade i kako se ponašaju. Da slušamo i čujemo šta govore i kako pričaju. Da budemo svesni ko smo mi, a ko su osobe koje nas okružuju.“

Ona kaže da mi svoje granice postavljamo u zavisnosti od našeg referentnog sistema vrednosti i naših osećanja i potreba. A na osnovu naših granica, znamo šta je za nas prihvatljivo, a šta neprihvatljivo ponašanje u interakciji s drugim ljudima. „Za naše mentalno zdravlje izuzetno je važno da čuvamo svoje granice – i kada se suočimo s nečijim ponašanjem koje je za nas neprihvatljivo, da nađemo načina da ne učestvujemo u takvoj interakciji“, tvrdi Kristina.

Važno je da budemo odgovorni prema sebi i da biramo ljude pored kojih se osećamo prihvaćeno, voljeno i poštovano.

LAK PLEN

Neki od nas definitivno su podložniji tome da postanu lak plen toksičnih ljudi. Pitali smo našu sagovornicu kako da postanemo svesni razloga koji nas čine slabima da im se odupremo, a ona kaže: „Lak plen postajemo onda kada negiramo realnost i umesto onoga što je očigledno, vidimo i čujemo ono što nama odgovara. Kada umesto da budemo svesni šta se dešava, biramo da budemo zbunjeni, smeteni i nesnađeni. Kada ne koristimo svoja čula i ne živimo u sadašnjosti. Jedan od načina da postanemo svesni sebe i svog okruženja mogu da budu i naši odgovori na sledeća pitanja: ko sam ja, šta radim ovde, ko su ljudi oko mene, kako se osećam, šta želim.“

Ona veruje da upravo psihoterapija i rad na sebi mogu da budu jedan od načina da postanemo svesni sebe, svojih osećanja i potreba.

PRAVA REAKCIJA

Nije lako naučiti da odreagujemo na pravi način u društvu toksičnih osoba, bez obzira na to da li je u pitanju posao, prijateljstvo ili ljubavna veza. „Sa aspekta mentalnog zdravlja, najzdravija opcija za nas je ona da ne budemo u društvu ljudi koji su toksični za nas. Ili, ukoliko se silom prilika nalazimo u toksičnom okruženju, da budemo toga svesni i da tražimo i pronađemo način da iz njega izađemo. Umesto da tražimo i otkrivamo načine kako da trpimo toksične osobe i da provodimo svoje vreme u nezdravom okruženju, svoju energiju možemo da usmerimo na stvaranje i pronalaženje zdravog i stimulativnog okruženja“, savetuje naša sagovornica.

Umesto da tražimo i otkrivamo načine kako da trpimo toksične osobe i da provodimo svoje vreme u nezdravom okruženju, svoju energiju možemo da usmerimo na stvaranje i pronalaženje zdravog i stimulativnog okruženja.

Ako je kolektiv na poslu već formirana grupa ljudi na čiji sastav često nemamo mnogo uticaja, Kristina kaže da ono na šta imamo uticaja jesu naše odluke i izbori u vezi s tim. S druge strane, prijatelji i emotivni partneri, naš su lični izbor i zato je važno da budemo odgovorni prema sebi i da biramo ljude pored kojih se osećamo prihvaćeno, voljeno i poštovano.

toksični ljudi – KAKO IH PREPOZNATI?

Na sajtu Power of positivity pronašli smo 10 pokazatelja koji nam pomažu da prepoznamo toksične osobe u svom okruženju:

  1. Ne slušaju vas

    Nedostatak aktivne pažnje ili jednostavno nezainteresovanost, signali su da vas sagovornik ne sluša. U velikom broju slučajeva, takve osobe nastavljaju da pričaju svoju priču ili govore samo o sebi, bez obzira na to šta im vi govorite.

  2. Oni su uvek žrtve

    Po njima, svaka neugodna situacija rezultat je ponašanja nekoga drugog, a ne njih samih. Raskinuli su vezu? Krivje njihov zli, sada već bivši, partner. Zakasnili su na posao? Kriva je gužva u saobraćaju. Pali su na ispitu? Pa, ta pntanja nisu uopšte postojala u udžbeniku. I nema veze ako je nešto njihova krivica – oni to nikada neće priznati.

  3. Uvek osuđuju druge

    Sigurno ste se nekad našli u društvu u kojem toksična osoba na ružan način komentariše nekoga koga je prvi put u životu videla. Toksični ljudi gledaju s visine na sve oko sebe – svi drugi su ružni, prljavi, loše obučeni ili na bilo koji drugi način nedostojni njihovog priznanja.

  4. Traže pažnju

    Najlakše ih možete otkriti tokom konverzacije: toksični ljudi prekidaju razgovor, dominantni su i kontrolišu smer razgovora. Srećni su jedino kada se sva pažnja usmerava na njih.

  5. Nikoga ne poštuju

    Nikada neće prestati da nas čudi kako su neki ljudi u stanju da se ponašaju. Bacaju smeće gde im padne na pamet, seku druge vozače u saobraćaju, nikada ne kažu hvala…

  6. Konstantno prekidaju druge

    Prekidaju druge u razgovoru, u saobraćaju, izlaze iz prostorije jer baš moraju da se neodložno jave na telefonski poziv… Toksični ljudi su konstantno u „JA“ fazonu i imaju pametnija posla u životu nego da pokažu malo empatije ili strpljenja. Svet se vrti samo oko njih.

  7. Hrane svoj ego

    Majkl Džordan nikada nije morao da ističe daje sjajan košarkaš. Ali, kad čujete nekog da ističe svoje kvalitete i dostignuća a da ga niko nije ni pitao za to, jasno vam je da se radi o toksičnoj osobi.

  8. Fizički ili emocionalno maltretiraju druge

    U oba slučaja, onaj ko je žrtva maltretiranja treba što pre da se obrati za pomoć nadležnim institucijama i na svaki način pokuša da se odvoji od toksične osobe.

  9. Ne mogu da priznaju da nisu u pravu

    Drugim rečima, oni su uvek u pravu. Ne postoji dovoljna količina dokaza u prilog suprotnom koja ih može u to ubediti.

  10. Ne preuzimaju odgovornost

    Nažalost, nisu svesni da takvo ponašanje može da dovede do neželjenih situacija i rezultata. Takvi su, na primer, oni ljudi koji se stalno svađaju sa figurama od autoriteta – bilo da je to policajac, učitelj, sudija i potpuno iracionalno se bore za nešto za šta nemaju nikakvih logičkih osnova.

Izvor: Bazar, Piše: Nataša Atanacković

——-

Tekst u izvornom obliku možete pročitati OVDE.

Lične granice – zašto je zdravo reći „ne“

Granice nas štite i odvajaju. Zadržavaju nas unutra ili nas drže van. Lične granice nam pružaju osećaj sigurnosti kojim štitimo sebe, a time i druge.

Granice definišu određenu celinu i imaju zaštitnu funkciju. Istovremeno su tačke odvajanja i spajanja celine sa njenom okolinom. Isto važi i za lične granice.

Šta su lične granice?

Lične granice su ograničenja koja postavljamo sebi u vezi našeg ponašanja, mišljenja i naših osećanja kako bi zaštitili sebe od povređivanja. Na taj način kreiramo sebi prostor i okvir u kome se osećamo dobro i bezbedno, i u kojem možemo nesmetano da funkcionišemo. Pomoću ličnih granica definišemo ko smo (šta jesmo i šta nismo), šta volimo i prihvatamo, a šta ne volimo i ne prihvatamo.

Granica je jedan od važnih pojmova u Geštalt terapiji. Ona ima dve funkcije – da pomoću nje razlikujemo sebe od drugog i da se povezujemo sa drugim ljudima. Zato je važno da granica istovremeno bude i čvrsta i propustljiva – čvrsta da bismo zadržali svoju autonomiju, a propustljiva da bi imali razmenu sa okolinom. [1]

Lične granice su nam neophodne da bi zaštitili sebe. Ukoliko ne postavimo zdrave lične granice, imaćemo doživljaj da nemamo kontrolu nad sopstvenim životom i da zavisimo od postupaka drugih ljudi i spoljašnih okolnosti.

Lične granice i relacije sa drugim ljudima

Lične granice su osnovni koncept za zdrav razvoj. Mnogi naši postupci vezani su za zaštitu naših ličnih granica, ili ukazuju da ne vodimo računa o svojim granicama, bilo da smo toga svesni ili ne. Izbegavanje određenih ljudi i mesta ima funkciju zaštite naših ličnih granica. Kada prihvatamo nešto što ne želimo i što bismo radije odbili mi ne brinemo o svojim granicama.

Pomenuta ponašanja povezana su sa ličnim granicama. Menjamo svoje ponašanje i sužavamo svoj svet u nastojanju da se osetimo bezbedno, sigurno, voljeno ili prihvaćeno. Bez dobro definisanih ličnih granica imamo veoma malo dozvole da kažemo „ne“ i „ne želim“ u našim životima. Kada smatramo da ne možemo da kažemo „ne“ stavljamo sebe u poziciju da se prećutno saglasimo, da se krijemo ili reagujemo samodestruktivnim ponašanjem.

Samozaštita

Lične granice su nam neophodne da bi zaštitili sebe. Ukoliko ne postavimo zdrave lične granice, imaćemo doživljaj da nemamo kontrolu nad sopstvenim životom i da zavisimo od postupaka drugih ljudi i spoljašnih okolnosti.

Bol i njena uloga

Bol nam ukazuje da nešto nije u redu. Imamo izbora kako ćemo da reagujemo. Možemo da odaberemo da se na nju fokusiramo, i da postanemo svesni šta nas boli. Kada osvestimo šta nas boli i šta nije u redu, u poziciji smo da tražimo i pronađemo rešenje situacije koja u nama izaziva bol. Ukoliko odaberemo da je ignorišemo, bol nastavlja da raste. Bol ima funkciju privlačenja naše pažnje kao alarm koji se pojačava. Kada previše naraste i više ne možemo da je ignorišemo, tražimo načina da je isključimo. Ovo je tačka kada najčešće nastupa samodestruktivno ponašanje, uglavnom u formi kompulsivnih ili zavisničkih ponašanja koja umrtvljuju bol. Ovde spadaju poremećaji u vezi ishrane, samo-povređivanje, zloupotreba psihoaktivnih supstanci uključujući i alkohol, kockanje.

Bez dobro definisanih ličnih granica imamo veoma malo dozvole da kažemo „ne“ i „ne želim“ u našim životima. Kada smatramo da ne možemo da kažemo „ne“ stavljamo sebe u poziciju da se prećutno saglasimo, da se krijemo ili reagujemo samodestruktivnim ponašanjem.

Bol i lične granice

Uspostavljanje ličnih granica zahteva od nas da budemo svesni boli. Ako možemo da osećamo, možemo da postavimo i limite određenom iskustvu. Na taj način preuzimamo odgovornost za sebe i štitimo se na vreme. Bol se javlja kada su nam povređene lične granice. U našem jeziku postoje i jezički izrazi koji govore u prilog ovoj tvrdnji – „prešao je granicu dobrog ukusa/vaspitanja/ponašanja“, „prevazilazi sve granice tolerancije“ itd.

Psihoterapija i lične granice

Psihoterapeut može da nam pomogne da refokusiramo našu pažnju, da postanemo svesni različitih alternativa i da dobijemo nove informacije. Jer bez novih informacija ostajemo zaglavljeni u starim odlukama. Psihoterapija može da bude prilika da otkrijemo svoje lične granice i da naučimo da ih čuvamo. Na taj način čuvamo i štitimo sebe, a time i druge. Jer samo onda kada naučimo da prepoznajemo i poštujemo svetinju svojih i tuđih granica, možemo iskreno da delimo i sarađujemo sa drugima. Svako svoj, a srećni zajedno.

[1] Yontef, G. Gestalt Therapy: An introduction, str. 11-12.

 

Usamljenost i novogodišnji praznici – šta možemo da uradimo za sebe?

 

U svakodnevici, izloženi smo audio-vizuelnim porukama kako treba da se osećamo, šta treba da radimo i kako treba da provedemo novogodišnje praznike. Sadržaj poruka nam sugeriše da treba da budemo nasmejani, veseli, i u radosnom iščekivanju. Da izgledamo lepo i da budemo u društvu lepih ljudi koji su naši prijatelji, sa kojima se dobro provodimo. Te poruke ponekad ne korespondiraju sa životnom situacijom u kojoj se nalazimo.

Na novogodišnjim čestitkama praznici su predstavljeni kao ušuškano mesto. Sneg, pahulje, zvezdano nebo, dragi ljudi, nasmejana deca na sankama, tragovi u snegu, kočije, zvona, praporci, snežni pejsaž, kućice sa lepim fasadama, osvetljeni prozori, vatra u kaminu. Trenuci intime i tihe sreće. Iščekivanje lepog. Skromnost bogata bojama i osećajima. Atmosfera ljubavi, pripadnosti i prihvatanja. Dovoljno smo dobri takvi kakvi jesmo, prihvaćeni smo i voljeni.

U svakodnevici, izloženi smo audio-vizuelnim porukama kako treba da se osećamo, šta treba da radimo i kako treba da provedemo novogodišnje praznike. Sadržaj poruka nam sugeriše da treba da budemo nasmejani, veseli, i u radosnom iščekivanju. Da izgledamo lepo i da budemo u društvu lepih ljudi koji su naši prijatelji, sa kojima se dobro provodimo. Te poruke ponekad ne korespondiraju sa životnom situacijom u kojoj se nalazimo. Ako se osećamo usamljeno, velika je verovatnoća da ćemo imati osećaj da nešto nije u redu sa nama, jer se ne uklapamo u propisani model raspoloženja i ponašanja.

Mi imamo kapacitet da određujemo i biramo svoje ponašanje. Na taj način preuzimamo odgovornost za sebe, za to kako se ponašamo i kako se osećamo.

Usamljenost

Usamljenost može da bude teskobno iskustvo. Ljudi je najčešće opisuju kao osećaj da su potpuno sami na ovom svetu, da nemaju svoje mesto u njemu i ljude kojima pripadaju. Kao da žive u balonu za hodanje na vodi, izolovani u nekom vlastitom vakuumu. Ljudi su tu, svet je oko njih, ono što im je potrebno postoji, ali oni ga nemaju. Kao i u balonu za hodanje na vodi, kontakt sa okolinom je izuzetno ograničen i sveden je na minimum podražaja.

Prema geštalt terapiji, svoje potrebe možemo da zadovoljimo jedino u kontaktu sa okolinom. Zato je usamljenost teskobno iskustvo. To je stanje kontinuirano nezadovoljene potrebe za kontaktom. Kontaktom sa sobom i kontaktom sa drugim ljudima.

Usamljenost je naš osećaj koji drugima nije uvek vidljiv na prvi pogled. Mi ne moramo da budemo sami u datom prostoru i vremenu da bi se osećali usamljeno. Mnogi usamljeni ljudi su često okruženi drugim ljudima. Možemo da budemo deo različitih okupljanja i da imamo široka poznanstva. Možemo da budemo i organizatori raznovrsnih aktivnosti koje za cilj imaju saradnju i druženje, a da naš osećaj usamljenosti ostane nepromenjen. Ponekad, sama okupljanja mogu da izazovu ili pojačaju osećaj usamljenosti, jer šalju poruku zajedništva, zabave i dobrog osećaja okupljenih, a to je upravo ono što nedostaje ljudima koji se osećaju usamljeno. Zato je usamljenost česta tema za vreme novogodišnjih praznika, kada se naglašava okupljanje, druženje i dobar provod.

Usamljenost i novogodišnji praznici

Ako smo usamljeni, u vreme novogodišnjih praznika možemo se osećati još usamljenije. Jer svi ti naglašeni pozivi na okupljanje i radost podsećaju nas upravo na ono čega nemamo – pripadnost, okupljanje i radost zbog okupljanja. Nemamo svoje ljude i mesto kome pripadamo, gde smo voljeni, prihvaćeni i ušuškani. Ukoliko studiramo ili radimo, gubimo čak i rutinu svakodnevice koja nam je često jedina prilika da negde pripadamo. Tokom neradnih dana ostajemo uskraćeni i za konktakte sa kolegama. Na taj način novogodišnji praznici postaju prinudni odmor koji moramo da trpimo, na koji nikada ne bi išli i koji bi najradije proslavljali radno.

Za početak, možemo da krenemo od sebe. Ko smo mi, gde se nalazimo i šta radimo. Kako izgleda naše okruženje i ko su ljudi oko nas. Kako provodimo svoje vreme, kako nam izgleda dan, čime ga ispunjavamo. Kako ti sadržaji utiču na nas, da li nas čine srećnima? Da li bismo nešto promenili u našoj svakodnevici? Da li bismo probali nešto novo? Šta bi to moglo da bude?

Nova godina i novi početak

S druge strane, mi imamo kapacitet da određujemo i biramo svoje ponašanje. Na taj način preuzimamo odgovornost za sebe, za to kako se ponašamo i kako se osećamo. Preuzimanje odgovornosti za vlastiti osećaj usamljenosti ili usamljenosti za vreme novogodišnjih praznika, može da bude naš prvi korak ka postizanju neke nove svesnosti o sebi i svojim potrebama. Ta svesnost bi mogla da nam pokaže put ka nekim novim odlukama i promenama koje su nam potrebne.

Za početak, možemo da krenemo od sebe. Ko smo mi, gde se nalazimo i šta radimo. Kako izgleda naše okruženje i ko su ljudi oko nas. Kako provodimo svoje vreme, kako nam izgleda dan, čime ga ispunjavamo. Kako ti sadržaji utiču na nas, da li nas čine srećnima? Da li bismo nešto promenili u našoj svakodnevici? Da li bismo probali nešto novo? Šta bi to moglo da bude? Možemo da istražimo i naše okruženje. Kako izgleda naše okruženje? Kako se osećamo u njemu? Da li bismo nešto možda promenili u našem okruženju? Ko su ljudi oko nas? Kakve relacije gradimo sa njima? Kakve relacije sa ljudima su nam potrebne? Šta možemo da uradimo da gradimo relacije kakve su nam potrebne? Da li želimo da proširimo krug ljudi koje poznajemo? Kako možemo da upoznamo nove ljude?

Šta je ono što bismo mogli da uradimo već danas?

Da li je deljenje saveta dobra ideja?

Na slici engleskog slikara Džona Gilberta iz 1840. godine, vidimo Don Kihota koji savetuje svog pratioca Sanča Pansu. U prostoriji su samo njih dvojica. Don Kihot sedi zavaljen u raskošnoj fotelji, u opuštenoj pozi, sa prekrštenim nogama. Uveren je u svoje reči i uzdignutim prstom kao da naglašava izgovoreno. Sančo Pansa sedi na hoklici i položaj njegovog tela ostavlja utisak da je u grču. Savete prima stisnutih pesnica, kao da prima pogrdu kojoj jedva čeka kraj. Stara izreka kaže da slika govori više od hiljadu reči. Iz hijerarhije koja vlada u kompoziciji slike možemo jasno videti da savetodavac zauzima centralno mesto na platnu, dok je onaj koji prima savete ne samo u podređenom položaju već biva i istisnut iz kadra. Da li ova slika reflektuje određene situacije koje su univerzalne i aktuelne i nakon više od sto pedeset godina?

Da li vam se dogodilo da kada se suočavate sa nekim problemom ili prolazite kroz neko krizno razdoblje, skoro svi iz vaše okoline znaju šta treba da se radi u toj situaciji, a da ih i ne pitate? Preciznije, znaju šta vi treba da uradite i kako da postupite. I prilično su izdašni sa predlozima, konstatacijama, i nadasve sa savetima. Kako se vi osećate u toj situaciji?
Situacija može da bude i obrnuta – kada neko drugi ima problem, a mi smo ti koji bez pitanja, spremno uskačemo sa rešenjima i savetima. Kako deljenje saveta utiče na relacije između ljudi?

Deljenje saveta

Deljenje saveta može da bude problematično i za onog koji savetuje i za onog kome je savet upućen. Za onog koji savetuje, zato što može da se suoči sa neočekivanom reakcijom ljutnje, besa i uvređenosti. Ta reakcija može da pokrene lanac događaja koji mogu da vode ka zahlađivanju odnosa i prekida komunikacije, a time i prekida prijateljstva ili emotivne veze. Deljenje saveta u poslovnom okruženju može da stvori lošu radnu atmosferu. U određenim osetljivim situacijama, deljenje saveta može da stvori čak i neprijatelje.

Kada neko dobija savete koje nije tražio može da ima osećaj da ga neko zatrpava nepotrebnim sadržajima koji za njega predstavljaju samo teret. Može da ima osećaj da je pod prisilom i da počne da izbegava tu osobu.

Otvaranje i ranjivost

Kada nam se ljudi poveravaju i dele sa nama ono što ih muči, osetljiviji su i ranjiviji nego obično. Rizikovali su da nam pokažu da su nesavršeni i da imaju problem koji nisu uspeli da reše. Ono što im je najpotrebnije je naše slušanje i razumevanje. Potrebna im je naša podrška. Potrebno im je da osete da smo tu sa njima dok nam pričaju ono što je za njih bolno. Ponekad im je samo to i potrebno, da bi osetili olakšanje, razbistrili svest, postali svesni nečega što do tada nisu videli i nastavili dalje.

Kontakt sa sobom

Ako ih zaspemo bujicom saveta, prekidamo njihov kontakt sa unutrašnjim procesima i sadržajima. Kako to izgleda? Umesto da prate sebe, primorani su da prate ono što mi imamo da im kažemo. Često nisu u stanju da to isprate zbog emotivnog stanja u kome se nalaze, ali iz kurtoazije klimaju glavom. Onda obično zaćute i tu se kontakt sa sobom prekida. Uskoro se prekida i razgovor, jer ako neko ne može da priča o onome što mu je zaista važno u tom trenutku, razgovor prestaje. Prestaje tako što savetovani ili nastavlja da priča o trivijalnim stvarima (npr. šta je ko kupio i ko je koga sreo) ili, ako nema snage za to, ubrzo ustaje i odlazi. Ali odlazi sa osećajem da je je pokušao nešto da kaže i podeli, a da nije imao ko da ga čuje, sasluša i podrži. To može da doživi kao  dodatno opterećenje na već postojeću teskobu.

Kada nam se ljudi poveravaju i dele sa nama ono što ih muči, osetljiviji su i ranjiviji nego obično. Rizikovali su da nam pokažu da su nesavršeni i da imaju problem koji nisu uspeli da reše.

Ono što im je najpotrebnije je naše slušanje i razumevanje. Potrebna im je naša podrška.

Promena distribucije moći

Sa savetima treba obazrivo i zbog promene distribucije moći koja se neizostavno javlja između savetodavca i savetovanog. Naime, od trenutka kada otvori usta da bi savetovao, savetodavac ulazi u nadređenu ulogu u odnosu na onoga kome je taj savet upućen. U slučaju kada neko otvoreno zatraži ili pita za savet, ta podela uloga je unapred određena i obe strane su sa njom saglasne, dok u slučaju nezatraženog saveta, promena distribucije moći može da bude neprihvatljiva ili uvredljiva za onog koji dobija savete koje nije tražio. Jer, neverbalna poruka koju savetovani može pritom da primi je da je nedovoljno sposoban da rešava svoje probleme, te da će sada neko sposobniji da mu kaže šta da radi. Upravo ova neverbalna poruka može da bude jedan od razloga za burne reakcije na nezatraženo savetovanje – pobunu protiv primoravanja na podređeni položaj i nametanja sadržaja koji nisu traženi, a vrlo verovatno su i nepotrebni.

„Deljenje“ vs. „davanje“ saveta

Na razliku između traženih i netraženih saveta mogu da upute i glagoli koji ljudi koriste pri izražavanju. Netraženi saveti se obično dele („Eno ga, deli savete“), a traženi daju („Idem kod stručnjaka da mi dà savet“). Pritom, glagol „deli“ nekima može da asocira na lakoću deljenja karata pri komšijskom opuštenom kartanju, a glagol „daje“ da podrazumeva određeno vaganje, procenu i uzimanje u obzir slojevitosti cele situacije i konteksta u kome se dešava problem koji osoba ima. Naime, ni jedan problem se ne dešava izolovano, sam od sebe i ničim izazvan, već je deo jedne celine, proizvod međusebnog delovanja osobe i njene okoline. Zato je i važno sagledavanje celog konteksta.

Preuzimanje odgovornosti

Pored toga što dovode do promene u distribuciji moći, nezatraženi saveti mogu da budu nepromišljeni, neadekvatni i na kraju krajeva štetni. Često imaju više veze sa onim ko ih deli i njegovim potrebama, negoli sa onim kome su upućeni. Ako pođemo od pretpostavke da svako najbolje poznaje sebe, jedno od najlogičnijih pitanja koja se nameću je da li onda neko drugi može da zna šta je najbolje za nas? A tu je i pitanje preuzimanja odgovornosti – ko će da preuzme odgovornost i da snosi posledice ako stvari krenu po zlu nakon što je savetovani prihvatio savet?

Psihoterapija i promena

Šta je prava promena? Da li zaista želim da promenim svoje ponašanje ili samo želim da bolje igram iste uloge (igre) kao i do sada?

Psihoterapija i psihoterapeut

Psihoterapija je opcija koja nam pada napamet kada se osećamo loše. Kada imamo osećaj da nam ne ide, kada nismo zadovoljni, a iscrpeli smo naše uobičajene načine rešavanja problema. I nismo pronašli rešenje ili izlaz iz postojeće situacije. Nije nam dobro, nismo srećni, nemamo ideju niti entuzijazam da nastavimo dalje u okolnostima u kojima se nalazimo. Ili ne vidimo izlaz iz okolnosti u kojima se nalazimo. Psihoterapeut je stručnjak kome se obraćamo kada se suočavamo sa problemima ili situacijama za čije prevazilaženje nam je potrebna podrška.

Psihoterapija u praksi: psihoterapijska seansa

Psihoterapija je prilika da dođemo u kontakt sa sobom. Psihoterapijska seansa je neometanih sat vremena samo za nas. Da u mirnom prostoru, u prisustvu terapeuta koji nas pažljivo prati, smirimo  svoje misli i čujemo sebe. Da osetimo ono što osećamo. Da postanemo svesni sebe, svojih osećanja i potreba. Vreme za sebe, da budemo u kontaktu sa sobom. Vreme bez prekidanja tog procesa. Vreme bez telefonskih poziva, poruka, email poruka. Plodna praznina, jedno od centralnih mesta geštalt terapije.

Psihoterapija i PROMENA: ko dolazi do promene, KLIJENT ILI psihoterapeut?

Promena je ono što očekujemo od psihoterapije. Svako od nas ima svoj koncept promene koju želi i svoj koncept o tome kako se dolazi do te promene. Neki od nas žele da promene svoje ponašanje, a neki da se oslobode nelagode i pritiska, bez ideje da menjaju ponašanje. Neki smatraju da su oni ti koji rade na sebi i koji ulažu glavni napor, a drugi očekuju da je psihoterapeut taj koji radi posao i pronalazi pravo rešenje.

Postoji suštinska razlika između ova dva koncepta promene. Promena ponašanja vodi upravo do promene sadržaja i dinamike u životu. Dok oslobađanje od nelagode i pritiska, bez promene ponašanja, možda donosi trenutno olakšanje ali ne i promenu situacije zbog koje smo i tražili stručnu pomoć. Zato je važan kontakt sa sobom i svesnost. Kada smo svesni svojih potreba, vidimo i način kako da ih zadovoljimo.

Kao klijenti u psihoterapiji mi smo ti koji ulažemo glavni napor, a uloga terapeuta je da nas prati kroz proces pružajući nam podršku da budemo u kontaktu sa sobom, a time i sa onim što osećamo i želimo.

Dobar psihoterapeut i njegove karakteristike

Psihoterapija kao zanat

Psihoterapiju možemo da posmatramo kao zanat i umeće, a kao u svakom zanatu, zanatlije se međusobno razlikuju u odnosu na veštine i umeća koja poseduju. To možemo da vidimo kako u načinu rada, tako i u finalnom proizvodu. Talenat psihoterapeuta se vidi u tome da li ume da uspostavi dobar kontakt sa klijentom i da ga znalački vodi kroz proces psihoterapije. U praksi to znači da psihoterapeut omogući klijentu da prolazi kroz svoje doživljaje, da ih oseti, istražuje i da dođe do određene svesnosti o sebi.

Psihoterapeut omogućava klijentu da prolazi kroz svoje doživljaje, da ih oseti, istražuje i da dođe do određene svesnosti o sebi.

psihoterapeut checklist

Muriel Schiffman, geštalt psihoterapeut, kaže da ako smo na pravom mestu za nas, već posle nekoliko seansi, treba da odgovorimo sa „da“ na sledeća pitanja:

      1. Da li se osećam sigurno da izrazim svoja prava osećanja?
      2. Da li mogu da pričam o problemima koje se ne usuđujem da podelim sa drugima?
      3. Da li će psihoterapeut prihvatiti moja „loša“ osećanja i misli bez da me kažnjava ili odbacuje?
      4. Da li mu je stalo do mene?
      5. Da li me gleda kao pravu osobu, a ne samo kao slučaj?
      6. Da li pokušava da me razume kako se osećam, a ne da me stavlja u kategorije?

Najbolji psihoterapeut vs. dovoljno dobar psihoterapeut

Kada se osećamo ranjivo i kada tražimo pomoć i podršku, većina nas priželjkuje da tu pomoć i podršku dobije od najboljeg u branši. Jer saznanje ili verovanje da je neko „najbolji psihoterapeut“, za mnoge od nas u startu deluje umirujuće. Uliva nam nadu da smo na pravom mestu, da nećemo biti dodatno povređeni i gubiti dragoceno vreme i energiju. S obzirom da takva rang lista u mnogim oblastima, pa i u psihoterapiji ne postoji, ostaje nam da se raspitamo, istražimo i na kraju donesemo zaključak na osnovu ličnog iskustva.

U praksi, najbolji psihoterapeut je onaj koji je dovoljno dobar za nas, pored kog možemo da rastemo, da otkrivamo ko smo i da budemo ono što jesmo. Schiffman kaže da je naivno tražiti čarobnjaka i očekivati da će psihoterapeut da „uradi“ nešto što će nas „izlečiti“. Jedino mi sami možemo da preuzmemo odgovornost za naše emocionalno odrastanje tako što ćemo da odradimo svoj deo posla. Niko drugi to ne može da uradi za nas.

Dobar slušalac

Dobar psihoterapeut je dobar slušalac. Pažljivo nas gleda, sluša i posvećeno prati dok pričamo. Dobar slušalac nam daje dozvolu da shvatimo sebe ozbiljno. Na taj način psihoterapeut nam pomaže da se nosimo sa osećanjima kao što su sram, strah, bespomoćnost, osećaj krivice, i dr. Umesto da ih potiskujemo i etiketiramo kao iracionalne, imamo priliku da ih osetimo i osvestimo. Da postanemo svesni srama, straha, bespomoćnosti ili osećaja krivice koji osećamo. Svesnost nas osnažuje da uradimo nešto u vezi onog što osećamo i da se na taj način pobrinemo za sebe. Osoba koja je svesna zna šta radi, kako to radi, zna da ima izbora i da ona bira da bude onako kako je, smatra Gary Yontef, geštalt psihoterapeut.

Relacija kao lekovito iskustvo

Istraživači koji su proučavali i upoređivali rezultate različitih psihoterapijskih škola došli su do zaključka da je odlučujući terapijski faktor u psihoterapiji relacija između psihoterapeuta i klijenta. Relacija sa psihoterapeutom za nas može da bude novo iskustvo u ljudskim relacijama.

Mnogi od nas su tokom odrastanja naučili da izbegavaju da govore o svojim osećanjima, da ih pokazuju ili da budu ono što jesu. Ljudi pored kojih smo odrastali, najčešće roditelji, verbalno ili neverbalno su nam davali do znanja da je imati osećanja i biti svoj nepoželjno i neprihvatljivo. To može biti jedan od razloga zašto neki od nas ne razgovaraju otvoreno i ne pokazuju u celosti svoja osećanja. A pravu intimnost možemo da postignemo samo ako smo iskreni u vezi svojih osećanja, sve ostalo je igranje gubitničkih psiholoških igara, kaže Eric Berne, utemeljitelj Transakcione analize.

Osoba koja je svesna zna šta radi, kako to radi, zna da ima izbora i da ona bira da bude onako kako je.

Na psihoterapiji imamo priliku da pričamo o svojim osećanjima, i da budemo prihvaćeni u isto vreme. Da ne budemo kažnjeni ili odbačeni zbog toga. Na taj način, kroz relaciju sa psihoterapeutom, učimo novi i zdraviji način da budemo bliski sa ljudima. Da budemo otvoreni i da komuniciramo direktno.

Psihoterapijska relacija može da bude novo iskustvo prave komunikacije, šansa da iskusimo ono što smo propustili u detinjstvu sa roditeljem koji nas istinski prihvata, kaže Schiffman.

Takmičenje i saradnja

Takmičenje nas okružuje u različitim oblicima – u komercijalnom oglašavanju, profesionalnom sportu, korporativnoj hijerarhiji.  Konkursi, izbori, utakmice, trke, turniri, smotre, festivali… svima je zajednička osnova takmičenje.

Duh takmičenja

Duh takmičenja nas prisiljava da pokoravamo druge ljude jer je osnova takmičenja da neko mora da izgubi da bi neko drugi pobedio. Podelom na pobednika i poraženog stvaramo nejednakost i razlike među nama i udaljavamo se jedni od drugih. Na taj način nam kompetitivnost otežava, a često i onemogućava povezivanje sa drugim ljudima.

Shvatanja o takmičenju

Različita shvatanja u našoj kulturi podržavaju takmičenje. O tome govore i izrazi koje koristimo: „takmičenje je neizbežno u životu“; „takmičenje nas motiviše da damo najbolje od sebe“; „takmičenje je zabavno“; „takmičenje nam pomaže da izgradimo sebe“.

Mi smo sastavljeni od međusobno povezanih delova koji formiraju jedinstvenu celinu. Uvažavanje svih naših aspekata, podražaja i osećanja daje nam mnogo korisnih i važnih informacija u vezi nas. Omogućuje nam da pravimo izbore koji su dobri za nas i u skladu sa našim potrebama. Uceljenje je jedini način da budemo kompletna ličnost i u tome se sastoji istinska briga i ljubav prema sebi.

Ovakva i slična shvatanja nam odvlače pažnju od važnosti saradnje. Takmičenje stvara napetost, saradnja nam donosi mir. U takmičenju, drugu osobu vidimo kao rivala i neprijatelja koga treba da pobedimo – a u saradnji ima mesta i dovoljno kolača za oboje. U saradnji, druga osoba je naš saradnik – a u takmičenju protivnik. I sama morfologija reči koje se upotrebljavaju je slikovita: U takmičenju imamo takmičare koji takmičenje završe razdvajanjem na pobednika i gubitnika, a u saradnji imamo saradnike – druga osoba je isto radnik, koji radi sa nama (sa+radnik). Nema razdvajanja, na ravnoj smo nozi i imamo čak i isti naziv – saradnik. U saradnji,  dobrobit je zajednička, u takmičenju pripada samo jednome, pobedniku. Saradnja nema gubitnika, za razliku od takmičenja.

Takmičenje i komunikacija

Takmičenje ometa komunikaciju. Kada smo orijentisani na saradnju, otvoreni smo da čujemo i tolerišemo različita gledišta, dok smo u takmičenju usmereni na ubeđivanje i nagovaranje. Nije isto da li ljude sa kojima komuniciramo vidimo kao protivnike ili saradnike. U takmičenju, ljude pretvaramo u protivnike, a sa protivnicima ne želimo druženje i intimnost. Takmičenje kvari veze među ljudima.

Zbog same osnove na kojoj počiva takmičenje (postojanje borbe, pobednika i gubitnika, jedan je gore a drugi dole), ljudi međusobno nisu „na ravnoj nozi“, nemaju ista prava i mogućnosti. Zato u takmičenju nema komunikacije kojoj je cilj povezivanje, bliskost i intimnost. Takmičenje eventualno ima saborce, a saradnja saradnike, drugare i prijatelje.

Osećaj boli ima funkciju da nas upozorava u cilju da sačuva naš integritet. Da li možemo da govorimo o pobedi ako je njena cena gubitak našeg integriteta? Kakva bi bila raspodela uloga pobednika i gubitnika? Da li uopšte možemo tako da postavimo stvari?

Takmičenje sa samim sobom

Takmičenje sa samim sobom često se navodi kao najpoželjniji oblik takmičenja. Pominje se kao način da napredujemo i da pomeramo vlastite granice jer se tada bavimo sobom, a ne protivnikom.
S obzirom na duh takmičenja – da jedan mora da izgubi da bi drugi pobedio, i na njegovu strukturu – da ima pobednika i gubitnika, rizikujemo da kreiramo veštački rascep u nama i da izgubimo svoju celovitost. Na taj način stvaramo veštačko takmičenje (konflikt) između različitih delova naše ličnosti, ili između tela i psihe, a posledice mogu da budu ozbiljne. Na primer, trpljenje i nereagovanje na bol koji osećamo u različitim delovima tela dok se bavimo određenim aktivnostima, i nastavak tih aktivnosti. Ili rad „pod injekcijama i blokadom“.

Ova ponašanja mogu da budu znak takmičenja između tela i psihe. Osećaj boli ima funkciju da nas upozorava u cilju da sačuva naš integritet. Da li možemo da govorimo o pobedi ako je njena cena gubitak našeg integriteta? Kakva bi bila raspodela uloga pobednika i gubitnika? Da li uopšte možemo tako da postavimo stvari?

S druge strane, saradnja poziva na uceljenje. Mi smo sastavljeni od međusobno povezanih delova koji formiraju jedinstvenu celinu. Uvažavanje svih naših aspekata, podražaja i osećanja daje nam mnogo korisnih i važnih informacija u vezi nas. Omogućuje nam da pravimo izbore koji su dobri za nas i u skladu sa našim potrebama. Uceljenje je jedini način da budemo kompletna ličnost i u tome se sastoji istinska briga i ljubav prema sebi. Saradnja je put ka uceljenju, a takmičenje ka podeli i razdvajanju.

Psihoterapija, saradnja, takmičenje

Psihoterapija nam omogućava da sagledamo aktuelnu situaciju iz drugačijeg ugla. Psihoterapeut i klijent su saradnici u procesu psihoterapije. Njihova relacija je horizontalna, nema nadređenog i podređenog. Prateći potrebe klijienta, psihoterapeut ga podstiče da postane svestan sebe, okoline i šta on radi u toj okolini. Klijent je u poziciji osvesti svoje resurse, da nauči da ih koristi za svoju dobrobit i da krene u akciju da oblikuje život prema svojim potrebama. Psihoterapeut i klijent su dva saradnika od kojih svako radi svoj posao, a nagrada je zajednička.

Zadovoljavanje potreba – zašto je važno?

Deca čije su potrebe ignorisane ili koja su kažnjavana zbog pokušaja da zadovolje svoje potrebe mogu da postanu odrasli ljudi koji su nesvesni svojih potreba.

Beba

Kada se rodi beba je bespomoćna i u potpunosti zavisna od okoline, tačnije od kompletne nege odraslih ljudi. Bez te nege ne bi mogla da preživi. Bebino plakanje ima veoma važnu funkciju – da privuče pažnju odraslih sa ciljem da dobije potrebnu negu i da zadovolji svoje potrebe. Beba koja ne uspe da dobije hranu i pažnju putem jedinog načina koji joj je na raspolaganju – plakanjem, neizbežno će ostati sa osećajem bespomoćnosti i nepoverenja prema svetu u kome njene potrebe ne mogu da budu zadovoljene. S druge strane, beba čije potrebe se dosledno i na vreme zadovoljavaju, osećaće se sigurno i bezbedno, i proći će kroz ovaj najraniji period razvoja bez ozbiljnijih oštećenja.

Dete

Za dete čije potrebe nisu dosledno zadovoljene ili koje je bilo surovo kažnjavano, očekivanja drugih ljudi postaju primarni fokus. Ovo će dete konstantno biti u potrazi za načine da udovolji ili da izbegne kaznu. S druge strane, dete koje dosledno dobija potrebnu negu može da rizikuje da ignoriše spoljašnja očekivanja i da postupa prema unutrašnjim impulsima i potrebama. Ovo dete ima bezbednost sredine koja dozvoljava eksperimentisanje sa samo-regulacijom.

Porodica i zadovoljavanje potreba

Zadovoljavanje detetovih potreba u velikoj meri zavisi od uvažavanja koje dobije od porodice. Način na koji porodica komunicira međusobno i sa spoljašnim svetom, stvara klimu u kojoj se zadovoljavaju ili ignorišu detetove potrebe. Porodica koja ne toleriše individualnost svojih članova zahteva da deca guše svoje prirodne potrebe i radoznalost da bi bila u skladu sa porodičnim pravilima. Time deca dobijaju poruku da će biti prihvaćena i uvažena samo ako odustanu od napora da zadovolje svoje potrebe. Ova poruka nameće pitanje  – koliko  nas prihvata i uvažava onaj koji zahteva da odustanemo od sebe i svojih potreba?

Porodična pravila

„Kako se izražava ljutnja“ je jedna od najranijih lekcija koje dete nauči u vezi sa porodičnim pravilima. Izražavanje ljutnje je jedan od načina da uspostavimo granicu. Ljutnja je jedna od osnovnih emocija i iskreno stanje. Kada su deca kažnjavana zbog iskrenih izliva ljutnje, ona nauče da nije bezbedno izražavati sebe i zadovoljavati svoje potrebe.

Deca nauče da se povinuju pravilima pre nego što razumeju njihovu pozadinu, i pre nego što razviju sposobnost za pravljenje informisanih izbora. Ova dinamika učenja ostavlja prostor za stvaranje opasnog rascepa između „mora“ i „ovako je“ (kakvo je pravo stanje stvari). Deca koja su ugurana u poslušnost gube kontakt sa sopstvenim čulima – da vide, čuju i osete pravo stanje stvari, šta jeste, a šta nije.

Psihoterapeut i psihoterapija kao podrška u zadovoljavanju potreba

Deca čije su potrebe ignorisane ili koja su kažnjavana zbog pokušaja da zadovolje svoje potrebe mogu da postanu odrasli ljudi koji su nesvesni svojih potreba. Ti ljudi će osećati generalno nezadovoljstvo svojim životom, ali neće imati ideju kako da to reše. Neće imati ideju odakle da krenu, šta da urade i kojim redosledom. Osećaj nezadovoljstva ne mora biti akutan i jak, dovoljno je da bude konstantan pa da u velikoj meri remeti kvalitet života.

Za ljude koji odluče da krenu na psihoterapiju psihoterapeut će možda biti prva osoba koja će istinski saslušati i poštovati njihove potrebe. Koji će podsticati upravo ono iskustvo koje im nije bilo dozvoljeno tokom odrastanja – da mi, i jedino mi, najbolje znamo koje su naše potrebe. I da možemo i imamo pravo da otkrivamo načine kako da ih zadovoljimo. Da naučimo da podržimo sebe u kreiranju jednog života po vlastitoj meri i ukusu.

Sazrevanje kao jedan od ciljeva psihoterapije

Sazrevanje

Sazrevanje je proces učenja kako da se uspešno suočavamo sa životnim događajima i reagujemo na emocionalno adekvatan način. Frederick Fritz Perls, osnivač Geštalt terapije, opisuje sazrevanje kao kontinuirani proces prevazilaženja potrebe za spoljašnjom podrškom i razvijanja samo-podrške, koji rezultira smanjenjem zavisnosti od okoline.

Prelaz sa spoljašnje podrške i razvijanje samo-podrške

Nerođena beba je u svakom smislu zavisna od majke, a već odmah nakon rođenja mora sama sebi da obezbeđuje kiseonik. Uskoro mora da učestvuje u svojoj ishrani putem sisanja i da održava svoju telesnu temperaturu. Kako vreme prolazi, malo dete sve više razvija samo-podršku – uči da komunicira, da puzi i hoda, da grize i žvaće, da prihvata i da odbija. Razvoj se nastavlja a dete sve više upotrebljava svoj potencijal za opstanak.

Frustracija i njen uticaj na lični rast i razvoj

Da bi mobilizovalo svoj potencijal i da bi sebi obezbedilo adekvatno sazrevanje, dete mora da prevaziđe puno frustracija. Kod zdravog deteta ove frustracije će pokrenuti detetove urođene resurse. Kada su frustracije prevelike da bi se dete borilo sa njima ili kada je dete lišeno mogućnosti „da uradi za sebe“, ono će razviti psihopatologiju. Počeće da manipuliše sredinom posredstvom folirantskog ponašanja (projektovanjem lažne slike o sebi, igranjem uloga – glumljenjem da je ono što nije) da bi osiguralo da se nepodnošljive frustracije ponovo ne pojave. Formiraće specifičan karakter i „napisaće scenario“ koji mu garantuje preživljavanje.

Najteže frustracije javljaju se onda kada zahtevi okoline upućeni detetu prevazilaze njegov razvojni stadijum a dete nema kapaciteta i resursa da udovolji tim zahtevima. Na primer, kada odrasli u komunikaciji sa detetom koriste složene rečenične strukture neprilagođene njegovom uzrastu. Tada dete može da razvije osećaj za sebe da je glupo i njegov „scenario“ da zahteva konstantno nadoknađivanje ovog „nedostatka“ putem sveznanja.

Nerazumni zahtevi okoline i neuravnoteženost

Osnovni princip svih ometanja ličnog rasta i razvoja je zahtev okoline da osoba bude nešto što nije, da ostvari neki ideal umesto da ostvari sebe. Na taj način osoba postaje neuravnotežena. Deo njenog potencijala je otuđen, potisnut, projektovan. Folirantsko ponašanje, samo-podrška koja iziskuje napor umesto da dolazi spontano, i iscrpljivanje bez zadovoljenja dolaze na mesto otuđenog potencijala.

Psihoterapija, samo-podrška i sazrevanje

Psihoterapeut pažljivo sluša i prati klijenta i na taj način ga podržava da prati svoja osećanja, tok misli i da priča o onome što je njemu važno. Psihoterapija je proces tokom kog je klijent u prilici da oseti i da prepozna podršku koju dobija od psihoterapeuta. Istovremeno je u poziciji da učenjem po modelu, uči i vežba kako da pruži podršku sebi.

Nekompletna ličnost

nekompletna ličnost – Rascep između tela i duše

Većina ljudi, odraslih u kontekstu najrazličitijih podela, izgubila je svoju celovitost, svoj integritet. Svako od njih, na svoj način, postao je nekompletna ličnost. Naučili su i navikli da razmišljaju u kontrastima – zrelo i nezrelo, telo i mozak, srce i mozak, kao da su to suprotstavljene strane. Rascep između našeg biološkog i društvenog postojanja vodi ka konfliktima i „rupama“, smatra Fritz Perls, osnivač Geštalt terapije. Rupe su osnovne karakteristike nekompletne ličnosti. Neki od nas nemaju srce, intuiciju ili poverenje. Neki nemaju noge na kojima mogu stanu i da se oslone, ili ruke da prihvate drugog i ono što mogu da dobiju od okoline. Drugi nemaju oči i ne vide ono što im je ispred očiju ili uši i ne čuju sebe, druge ljude i okolinu.

Rupe u nama

Ako osoba ima rupe umesto očiju, ona će svoje oči projektovati na okolinu i živeće progonjena idejom da je gledaju, procenjuju, optužuju, da joj se dive…

Onaj koji nema srca može provesti život u traganju za ljubavlju tako da je nikada ne nađe. On će konstantno pričati kako je usamljen i nevoljen, potpuno nesvestan da je on taj koji ne voli i koji prvi odbacuje i odbija ljude od sebe. Čak i pre nego što ih upozna, odbaciće ih na prvi pogled. Na taj način potvrdiće svoju poziciju i svoju rupu umesto srca projektovaće na druge ljude.

Ljudima koji nemaju intuiciju mnoge stvari promaknu i jednostavno ih ne osete. Ponekad mogu ispasti naivni ili glupi, a da su natprosečno inteligentni.

Oni koji nemaju poverenje tražiće i nalaziće znake i dokaze da drugi nisu dostojni poverenja, da ih se treba čuvati i držati ih na distanci. A drugi su vrlo često samo naše ogledalo, sa odrazom naših otuđenih sadržaja. Otuđenih do neprepoznatljivosti.

Rupe su osnovne karakteristike nekompletne ličnosti. Neki od nas nemaju srce, intuiciju ili poverenje. Neki nemaju noge na kojima mogu stanu i da se oslone, ili ruke da prihvate drugog i ono što mogu da dobiju od okoline. Drugi nemaju oči i ne vide ono što im je ispred očiju ili uši i ne čuju sebe, druge ljude i okolinu.

Najgora rupa

Perls navodi da je za njega najgora rupa ona kada osoba nema uši. To su ljudi koji non-stop pričaju i koji očekuju da ih svet sluša. Rečenice drugih ljudi za njih su samo odskočna daska za njihove upadice i nastup, ako i toliko slušaju. Oni ne čuju svoju okolinu, ili u najboljem slučaju čuju samo sadržaj i ostanu na praznom intelektualnom nivou. Perls povlači paralelu između slušanja i ratovanja. Smatra da su slušanje i ratovanje polarnosti jednog kontinuuma – da ljudi koji slušaju ne ratuju i ljudi koji ratuju ne slušaju. Kada bi zaraćene strane u različitim partnerskim relacijama slušale svoje neistomišljenike neprijateljstva bi u velikoj meri splasnula. „Kažem ti šta ti treba“ bilo bi zamenjeno sa „Slušam šta želiš“ i time bi se stvorila osnova za razgovor. Ovo se odnosi podjednako na naše unutrašnje konflikte, partnerske relacije i relacije između naroda na svetskom nivou, navodi Perls.

Uceljenje

Rascep između tela i duše mogao bi se prevazići uceljenjem – srastanjem veštački stvorenih delova jedne celine koja je veštački rascepljena. Psihoterapeut je edukovan da istinski vidi i čuje klijenta i da mu pomogne da pronađe svoj put ka uceljenju. Za neke ljude psihoterapija može da bude jedan od načina da ponovo nauče da koriste sve svoje delove – da umesto rupe ponovo imaju srce, intuiciju, poverenje, oči, uši, noge, ruke… Da ponovo postanu ono što im je samim rođenjem dato da budu – harmonična celina.