Kristina Pota Radulović

Klinički psiholog i geštalt psihoterapeut

Menu Close

Tag: psihoterapeut (page 2 of 2)

Kako izabrati psihoterapeuta?

Psihoterapija je proces u kome otkrivamo lične, bolne i intimne stvari o sebi, i važno je da se osećamo sigurno, saslušano i shvaćeno.

Raspitivanje i istraživanje

Kada neko odluči da krene na psihoterapiju jedno od prvih pitanja koje se nameće je kako izabrati psihoterapeuta. Dva najčešća načina odabira psihoterapeuta su putem preporuke i putem ličnog istraživanja. To je i preporuka različitih strukovnih udruženja psihoterapeuta i psihologa – pitati matičnog lekara ili zdravstvenog radnika, obratiti se strukovnim udruženjima ili obrazovnim bazama, raspitati se kod porodice i prijatelja.

Preporuka

Kada biramo psihoterapeuta putem preporuke, uglavnom pitamo (bliske) ljude koji su u toj ili u srodnoj branši (psihoterapija, psihologija), ili bliske ljude za koje znamo da su išli na psihoterapiju, o tome kakva su njihova iskustva. Kada od nekoga tražimo preporuku to obično podrazumeva da tu osobu poštujemo i cenimo, i da se oslanjamo na njen kriterijum i procenu. Naša potreba da se zaštitimo od bola i razočarenja nalazi se u osnovi naše motivacije da se raspitamo i tražimo preporuku. A preporuku vidimo kao jedan od načina da se osiguramo da ćemo se obratiti dobrom stručnjaku i pravoj osobi za nas.

Samostalno istraživanje

Drugi način pronalaženja psihoterapeuta je samostalno istraživanje. To uključuje pretraživanje interneta i istraživanje ponuđenih opcija u sredini u kojoj živimo (npr. Beograd). Velika većina psihoterapeuta ima sažete internet prezentacije koje nude informacije o njihovoj edukaciji i iskustvu, kao i njihove kontakt podatke i načine kontaktiranja. Svako proučava sadržaj prezentacija u kontekstu svojih potreba i očekivanja, i često poredi potencijalnog psihoterapeuta sa predstavom psihoterapeuta koju već ima u svojoj glavi.

Informacije o obrazovanju i lični doživljaj

Formalno obrazovanje iz oblasti psihoterapije je neophodno da bi neko sebe mogao da nazove psihoterapeutom, a delatnost kojom se bavi psihoterapijom. Sledeći korak je lični doživljaj i nivo ličnog komfora sa psihoterapeutom. Psihoterapija je proces u kome otkrivamo lične, bolne i intimne stvari o sebi, i važno je da se osećamo sigurno, saslušano i shvaćeno. S obzirom da je relacija sa psihoterapeutom osnova psihoterapije, važno je naći psihoterapeuta sa kojim se osećamo dobro, prihvaćeno i opušteno.

Uspostavljanje kontakta

Direktan i neposredan kontakt, najčešće preko telefona je i najpreporučljiviji način za uspostavljanje kontakta sa potencijalnim psihoterapeutom. U direktnoj komunikaciji imamo priliku da porazgovaramo, da kažemo šta nas muči, da pitamo ono što nas zanima i naposletku da zakažemo razgovor. I ono što je možda najvažnije, imamo priliku da steknemo prvi utisak. Da osetimo kako nam „ide“ komunikacija.

Ponekad je dobra ideja i da se pripremimo pre razgovora, da napravimo mali podsetnik na papiru, kako ne bismo propustili da kažemo ili pitamo nešto što nam je bitno. Da li ćemo prvo nazvati nekoliko psihoterapeuta ili ćemo odmah zakazati razgovor sa prvim psihoterapeutom koga smo kontaktirali, najčešće zavisi od našeg utiska i početnog doživljaja.

Ako se osećamo dobro tokom tog prvog razgovora, ako imamo utisak da nas sagovornik istinski sluša i postavlja relevantna pitanja kako bi stekao jasniju sliku, zakazivanje psihoterapijske seanse samo će se nametnuti kao logični nastavak razgovora.

Informisani izbor i pozitivan prvi utisak su dva faktora koja najviše utiču na odluku o izboru psihoterapeuta. Mi se međusobno razlikujemo po tome kako biramo (preporuka ili samostalno istraživanje) i odlučujemo, ali svima nam je zajedničko da se obratimo ljudima za koje smo stekli utisak da su obrazovani, stručni i kompetentni, a istovremeno podržavajući i poverljivi.

 

Adolescencija

(adolescencija – lat. adolescere – postati zreo, sazreti)

Adolescencija je period sazrevanja (10 – 24 god.), i vreme brzih promena i suprotnosti. Dominantna karakteristika adolescencije su brze promene – telesne, polne, intelektualne, kao i promene u okolini koje se manifestuju kroz nove zahteve koje društvo postavlja pred adolescentima.

Trajanje adolescencije je u velikoj meri određeno i društveno-kulturalnim faktorima, pri čemu je posebno važan uzrast kada mladi ljudi počinju da rade i da sami zarađuju za život, kao i vreme formiranja bračne ili vanbračne zajednice. Ovi životni događaju mogu, ali ne moraju da označe kraj adolescencije. Zato adolescenciju ne treba posmatrati samo kao biopsihološki fenomen koji je određen isključivo uzrastom, jer njen tok i trajanje u velikoj meri zavise i od karakteristike društva u kome mlada osoba živi.

Adolescencija je period kada mlada osoba razvija osećaj vlastitog identiteta i postepeno gradi svoju „životnu filozofiju“. No, nagle fizičke i psihičke promene ne mogu se odmah obuhvatiti osećanjem jedinstvenog identiteta koji je u procesu formiranja. Zato adolescenti često isprobavaju različite uloge, kako bi pronašli onu koja im najviše odgovara.

Iako je problem idenditeta dominantan u adolescenciji, njegovo formiranje počinje od rođenja. Proces formiranja identiteta može da bude relativno jednostavan ili složen, kratkotrajan ili dugotrajan, ispunjen zadovoljstvom ili mučan, uspešan ili neuspešan, zavisno od mnogo faktora. Roditelji mogu odigrati važnu ulogu u potpomaganju ili ometanju razvoja jakog osećaja identiteta.

U adolescenciji se ništa ne radi polovično. Adolescenti ulažu celog sebe u ono o čemu razmišljaju i ono što rade. Puni su energije i život im je ispunjen novim interesovanjima i prijateljstvima. Ovaj period je dragocen zato što se horizonti mlade osobe šire na jedinstven način i ona se neprekidno suočava sa novim dilemama.

O mnogim pitanjima i temama koja se otvaraju tokom adolescencije, važno je razgovarati u saosećajnoj, toploj i pouzdanoj atmosferi, jer je važno da mlada osoba dobije tačne informacije i korisne savete koje će joj pomoći da prebrodi određene situacije ili periode.

Adolescencija, školski psiholog i savetodavni rad

Skoro da ne postoji osoba koja nije iskusila određene probleme u školi. Problemi sa kojima se adolescenti susreću mogu biti povezani sa nastavnicima sa kojima se ne slažu, sa predmetima koje ne vole, sa određenim školskim pravilima ili da potiču od njihovih međusobnih relacija. Ponekad problemi u ličnom životu mlade osobe interferiraju sa školskim obavezama. U svim ovim situacijama školski psiholog može da odigra važnu ulogu i da pomogne mladoj osobi da uspešno prebrodi ova krizna razdoblja.

U atmosferi podrške, prihvatanja i poverenja, školski psiholog omogućava adolescentima da razvijaju svoju sposobnost da razmišljaju o različitim mogućnostima i alternativama u odnosu na postojeću situaciju. Podstiče ih da istražuju alternativna rešenja aktuelnog problema, da gledaju dalje u budućnost i da na taj način pronalaze odgovore na pitanja: „Ko sam ja?“, „Kakav želim da budem?“ i „Koji su načini da to postignem?“. Na taj način ih podržava da razmišljaju, osećaju i istražuju, da formulišu pretpostavke, razmatraju alternative i dođu do zaključka. Taj zaključak, možda ponekad i nesiguran, pomaže adolescentima da razviju svoj osećaj identiteta.

Školski psiholog koji neguje „Ja sam OK – ti si OK“ pristup prema adolescentima je značajan i važan izvor podrške tokom odrastanja.

 

Zavisnost

Ništa mi se loše ne može dogoditi, ja to mogu kontrolisati – jedna je od najčešćih zabluda zavisnika.

Zavisnost je psihičko i/ili fizičko stanje intenzivne potrebe, i naviknutosti na neke supstance, na određena ponašanja ili situacije. Čovek može da bude zavisan od hrane, kockanja, kupovine, lekova, računara, psihoaktivnih supstanci (kafa, alkohol, droga)… Zavisnosti mogu da budu različite, a svaka od njih ima svoje karakteristike, stepen intenziteta, psihološke, socijalne i ekonomske dimenzije.

Zavisnost od psihoaktivnih supstanci (PAS)

U psihoaktivne supstance spadaju sve supstance koje na različite načine deluju na nervni sistem, a preko njega na emocije, mišljenje, ponašanje i fiziološke funkcije. Kafa, alkohol i duvan su najpoznatije legalne psihoaktivne supstance. U ovu grupu spadaju i određeni lekovi, no samo ukoliko se uzimaju iz medicinski opravdanih razloga i pod lekarskim nadzorom. U suprotnom, predstavljaju „droge“. „Droga“ je termin koji se najčešće koristi za ilegalne psihoaktivne supstance, a termini „droga“ i „psihoaktivne supstance“ često se koriste kao sinonimi. Kada postoji neodoljiva ili teško savladljiva želja da se nastavi sa uzimanjem PAS, govorimo o zavisnosti. Psihoaktivne supstance izazivaju psihičku, fizičku ili oba oblika zavisnosti.

  • Fizička zavisnost znači da je organizam osobe koja uzima psihoaktivne supstance postao naviknut, odnosno da su te supstance postale potrebne da bi telo funkcionisalo. Prestanak uzimanja PAS izaziva jake telesne simptome (bolovi u kostima, mišićima, groznica, znojenje itd.)
  • Psihička zavisnost podrazumeva zavisnost od osećaja koji psihoaktivna supstanca izaziva. Javlja se skoro neodoljiv psihički poriv da se supstanca ponovo uzme, bilo da se ponovi osećaj zadovoljstva, bilo da se otkloni nelagoda i teskoba. Psihoaktivne supstance postaju bitan, često dominantan sadržaj života, a želja za njima karakteristika ponašanja.

Redovno uzimanje psihoaktivnih supstanci postaje za zavisnika nužno kako bi mogao relativno „normalno“ da funkcioniše. S vremenom nastaju trajne negativne promene ponašanja i odnosa prema okolini. Psihoaktivne supstance postaju glavni faktor organizacije života. Postupno, sva sredstva i načini za njihovu nabavku postaju prihvatljivi. Krivična dela i prostitucija često postaju uobičajeni način ponašanja. Zavisnik se postepeno okreće prema marginama društva i zanemaruje sopstveno zdravlje, porodicu, prijatelje, rad, i društvene obaveze.

Adolescenti i zavisnost od psihoaktivnih supstanci

Zašto mladi ljudi posežu za psihoaktivnim supstancama? Odgovori na ovo pitanje mogli bi da se svrstaju u nekoliko grupa:

  1. Želja da se osećaju odraslima

    Biti odrastao za adolescente je vrlo poželjan cilj. To znači biti slobodan i imati moć za donošenje vlastitih odluka. Eksperimentisanje sa alkoholom, duvanom i ostalim psihoaktivnim supstancama najčešće počinje u vreme kada mlada osoba počne da zahteva veću slobodu i kontrolu nad svojim životom.

  2. Želja za uklapanjem i pripadanjem grupi

    Mladi ljudi imaju potrebu da budu prihvaćeni i voljeni. Ponekad se dešava da članovi grupe kojoj žele da pripadaju puše, piju ili koriste druge psihoaktivne supstance. Kako bi se uklopio i bio prihvaćen, adolescent počinje da se ponaša na sličan način kao i ostali članovi grupe. Često i društvo u kome živimo šalje poruke koje promovišu korišćenje psihoaktivnih supstanci – skupa alkoholna pića se često smatraju prigodnim poklonom i izrazom poštovanja i zahvalnosti prema nekome, a proslave se najčešće ne mogu zamisliti bez alkohola. Isto važi i za celu paletu proizvoda od duvana.

  3. Beg od pritiska i želja za opuštanjem

    Jedan od razloga uzimanja psihoaktivnih supstanci koji i sami adolescenti često navode je beg od napetosti i pritiska, ili od dosade. Jedna od najvećih opasnosti korišćenja PAS u adolescenciji je upravo u tome što psihoaktivne supstance mogu poslužiti kao zamena za hvatanje u koštac sa svakodnevnim problemima i neizbežnim životnim frustracijama. Ovo je važno zato što modeli za hvatanje u koštac sa realnošću koji se razvijaju u adolescenciji u velikoj meri određuju ponašanje odrasle osobe. Kontinuirano pribegavanje sredstvima koja omogućuju beg od stvarnosti u ovom važnom razvojnom periodu mogu ozbiljno da ugroze sposobnosti pojedinca da se na adekvatan način adaptira složenom društvu.

  4. Otuđenje

    U određenim slučajevima upotreba psihoaktivnih supstanci je odraz otuđenja, odnosno odbacivanja vrednosti društva koje adolescent doživljava kao dehumanizovano, okrutno i lišeno svake brige za pojedinca.

  5. Želja za pobunom i preuzimanjem rizika

    Preuzimanje rizika je deo odrastanja. Da bi se osamostalio, adolescent mora da nauči mnoge socijalne veštine koje u sebi nose rizik od neuspeha. U adolescenciji je sve novo, neistraženo i u sebi sadrži rizik. Mladi ljudi se u ovom periodu osećaju gotovo besmrtnima. Strahuju kakav će utisak ostaviti na svoje vršnjake, ali ne veruju da postoji išta na svetu oko njih što bi ih moglo fizički ugroziti. „Ništa mi se loše ne može dogoditi, ja to mogu kontrolisati“ jedna je od najčešćih zabluda adolescenata.

  6. Radoznalost

    Adolescenti žele znati što više o mnogim stvarima, pa tako i o psihoaktivnim supstancama. Odlični su detektori „zanimljivih“ poruka koje im šalju vršnjaci, članovi porodice ili mediji. Neki adolescenti pokazuju izuzetnu radoznalost u vezi psihoaktivnih supstanci, pa svoja saznanja dopunjuju iz različitih izvora. Često su to vršnjaci koji imaju iskustva sa psihoaktivnim supstancama, koji im pružaju iskrivljene i nepotpune informacije o posledicama zlouporebe PAS. Ističu se (kratkotrajni) „pozitivni“ efekti PAS, a ignorišu ozbiljne zdravstvene i socijalne posledice do kojih dovodi korišćenje PAS.

Šta roditelji mogu da učine?

Kako roditelji mogu da sačuvaju adolescente od toga da postanu zavisnici od psihoaktivnih supstanci i kako da postupaju ukoliko se to ipak dogodi?

Ni najrazumniji i najbrižniji roditelji ne mogu da garantuju da se njihov adolescent neće upustiti u eksperimentisanje sa psihoaktivnim supstancama. Ipak, ono što roditelji mogu da urade kako bi smanjili verovatnoću da njihov adolescent postane zavisnik, je da se trude da između njih i njihovog deteta postoji stalna komunikacija. To znači da ravnopravno razgovaraju, da saslušaju i da kontinuirano podstiču iskrenost, pa i u onim situacijama kada se stavovi razlikuju. Važno je da adolescenti budu svesni da je roditeljima stalo do njih, ne samo u apstraktnom, već u konkretnom, vidljivom smislu: roditelji uključuju decu u porodične aktivnosti, prate i zanimaju se za ono što rade u školi, za njihove hobije, prijatelje, društveni život, ciljeve i snove. Sve ovo ne garantuje da adolescent uopšte neće eksperimentisati s drogom, no u velikoj meri smanjuje verovatnost da se to dogodi.

Šta ako roditelji otkriju da njihov adolescent koristi psihoaktivne supstance?

Ako roditelji otkriju da njihov adolescent koristi psihoaktivne supstance, važno je da se ne prepuste panici, da pokušaju da shvate šta se događa i da zatraže stručnu pomoć.

Početak psihoterapije i njen proces

Zakazivanje seanse i početak psihoterapije

Direktan i neposredan kontakt, najčešće preko telefona je najpreporučljiviji način za zakazivanje psihoterapijske seanse i početak psihoterapije. U direktnoj komunikaciji i klijent i psihoterapeut su u prilici da se brzo i precizno dogovore oko termina seanse.

Prva seansa

Tokom prve seanse, psihoterapeut saznaje šta klijenta dovodi kod njega, a klijent može očekivati da će biti saslušan pažljivo i sa poštovanjem, bez kritikovanja i pridike, u sigurnom i poverljivom okruženju.

U toku seanse klijent dobija podršku da govori slobodno, da izrazi svoje potrebe, dobija odgovore na pitanja ukoliko ih ima i pomoć da formuliše ciljeve buduće terapije. Ponekad, sve što je osobi potrebno je jedna psihoterapijska seansa da joj pomogne tokom perioda krize.

Psihoterapija i psihološko savetovanje

Klijent ima mogućnost izbora između psihološkog savetovanja koje je najčešće kratkoročno, često fokusirano na konkretno pitanje, i psihoterapije, koja podrazumeva dublje istraživanje postojećih obrazaca ponašanja. Za psihoterapiju je obično potreban duži period psihoterapijskog rada u odnosu na savetovanje. U oba slučaja, da bi terapija bila efikasna, neophodna je posvećenost, najčešće u obliku sedmičnih seansi od 60 minuta.

Klijent i psihoterapeut se dogovaraju oko datuma i termina seansi. Redovnost i kontinuitet u terapiji su važni jer daju strukturu celom procesu. Početak psihoterapije i prva psihoterapijska seansa za mnoge ljude predstavljaju početak ponovnog uspostavljanja samoregulacije i ličnih granica.

Sigurno i poverljivo okruženje psihoterapijskih seansi omogućava klijentu da slobodno i otvoreno govori i da na taj način postane svestan šta radi i kako to radi. Psihoterapija omogućava klijentima da prepoznaju kako ograničavaju ili kontrolišu svoje ponašanje i kako to ima dalekosežan uticaj na njihovu dobrobit i na relacije sa drugim ljudima. Ovaj proces samootkrivanja i osvešćivanja vlastitih obrazaca ponašanja ponekad može da bude propraćen snažnim emocijama, kao što su tuga, sram, ljutnja, žalost, razočarenje, ali i olakšanje, radost i ponos.

Promene koje su klijentu potrebne mogu da budu manjeg ili većeg opsega. Kako ljudi postaju svesni svojih strahova i strepnji, znatiželja i uzbuđenje postaju “osnovna oblikujuća snaga” njihove relacije sa drugim ljudima i uopšte sa svetom. A najveći deo ljudi može, putem uvida i podrške, da postigne promene koje otvaraju nove smernice i pružaju obnovljeni smisao života kao uzbudljivog i vrednog življenja.

Otkazivanje seanse

Kada klijent želi da otkaže zakazanu seansu, važno je da obavesti psihoterapeuta što je moguće ranije.

Terapijske grupe su opcija kao i individualna psihoterapija. Psihoterapija i psihološko savetovanje su jednako dostupne kako na srpskom, tako i na makedonskom i engleskom jeziku.

Ukoliko želite da zakažete psihoterapijsku seansu ili da se informišete u vezi psihoterapije, kliknite ovde.

 

Psihoterapija

Šta je psihoterapija?

Kada razmišljamo da potražimo stručnu pomoć u vezi onoga što nas muči, ili kada nam lekar ili prijatelj predloži psihoterapiju kao jednu od opcija da pomognemo sebi, važno je da znamo šta je psihoterapija. Psihoterapija je razgovor između dve osobe, psihoterapeuta i klijenta, koji se zbog određenog problema se obraća psihoterapeutu. Psihoterapija se konceptualno razlikuje od razgovora sa bliskom osobom. Ono što je zajedničko psihoterapiji i razgovoru između ljudi koji su bliski je poverenje, slušanje, podrška, razumevanje, prihvatanje. Ono što psihoterapiju razlikuje od razgovora sa bliskim ljudima je njena struktura.

Definicija psihoterapije

Na pitanje šta je psihoterapija literatura daje sledeći odgovor: psihoterapija je „zajednički naziv za niz tehnika i procedura koje verbalnom interakcijom između terapeuta i pacijenata nastoje ukloniti poremećaje u doživljavanju i ponašanju, menjati neke osobine ličnosti koje interferiraju sa zadovoljavajućom adaptacijom na okolinu, ili podsticati pozitivni razvoj ličnosti“.
– „Psihologijski rječnik“, Zagreb, 1992.

Psihoterapija: korektivno emocionalno iskustvo

U praksi se često dešava da iz različitih razloga ne razgovaramo o svojim problemima sa nama bliskim ljudima, ili procenjujemo da nemamo takve ljude. Ili smo jednostavno takvi, ne pričamo o onome kroz šta prolazimo. Upravo zato je psihoterapija značajna kao koncept, jer samo iskustvo istinskog kontakta sa drugom osobom je lekovito. Kao klijenti, imamo priliku da budemo ono što jesmo, da glasno kažemo ono što osećamo i mislimo, a da ne budemo odbačeni zbog toga. Zato se sama psihoterapijska relacija smatra jednim od osnovnih lekovitih faktora. Na taj način topla i profesionalna relacija u psihoterapiji postaje korektivno emocionalno iskustvo.

Psihoterapeut je edukovan da pažljivo sluša klijenta, i da ga istovremeno vodi kroz proces psihoterapije. U psihoterapijskoj situaciji klijent je u prilici da izrazi i doživi svoja osećanja, da ih imenuje i osvesti. Cilj psihoterapije je da pomogne klijentu da on pomogne samom sebi, umesto da mu psihoterapeut daje savete, ukazuje šta treba da radi ili pronalazi brza praktična rešenja. Na ovaj način klijent je u prilici da razvije i preuzme odgovornost za vlastito ponašanje i izbore.

Psihoterapija naglašava važnost razvojnih kapaciteta osobe i podstiče njenu sposobnost da uspostavi bliske odnose sa drugim ljudima.

„Želim“ i „Ne želim“ umesto „Mora“ i „Treba“

Klijent je u prilici da istraži sva „mora“ i „treba“ koje je pokupio ili koja su mu bila nametnuta tokom odrastanja. „Mora“ i „treba“ koja je bio prinuđen da poštuje, a koja bi možda odbacio kada bi imao mogućnost izbora. Sa pozicije odrasle osobe koja ima pravo na vlastiti izbor može da odabere da „mora“ i „treba“ zameni sa „želim“ i „ne želim“. Na ovaj način klijent sam bira i postavlja svoje kriterijume življenja i tako preuzima odgovornost za sebe.

Geštalt terapija

Osnivač geštalt terapije je Frederick S. (Fritz) Perls.

Glavni cilj geštalt terapije je da pomogne klijentu da shvati i prihvati svoje potrebe, želje i strahove, i da postane svestan na koji način sam sebe sprečava da postigne ciljeve i zadovolji svoje potrebe.

Osnova geštalt terapije je geštalt psihologija, grana psihologije koja se prvenstveno bavi opažanjem. Sličnost između geštalt terapije i geštalt psihologije najviše se manifestuje u obraćanju pažnje na celinu. Jedan od ciljeva geštalt terapije je da pomogne ljudima da budu celina, kako jačanjem njihove svesti o osećajima koje ne priznaju, tako i ponovnim prihvatanjem delova svoje ličnosti koje negiraju ili koje su odbacili. Cilj Geštalt terapije nije samo rešavanje problema i oslobađanje od simptoma, već da osoba koja radi na sebi usvoji alate za rešavanje problema.

Humanističke i egzistencijalističke terapije, ponekad nazvane i iskustvene terapije, usmerene su na uvid, a baziraju se na pretpostavci da određeno ponašanje može da se promeni putem pojačavanja klijentove svesti o njegovim porivima i potrebama. Veliki značaj pridaju ličnoj slobodi izbora, a slobodnu volju smatraju najvažnijom osobinom ljudi. Geštalt terapija ima i humanističke i egzistencijalističke elemente.

Geštalt terapija snažno prenosi egzistencijalističku poruku kako čovek nije zarobljenik vlastite prošlosti i kako u svako doba može doneti odluku da se menja.

Geštalt terapeuti usmereni su na ovde i sada i na osobu koja deluje, na biće odgovorno za svoje ponašanje koje je sposobno da igra glavnu ulogu u svom menjanju.

Klijent se podstiče na svesnost o trenutnim dešavanjima. Čovek mora znati šta se s njim događa, šta misli i o čemu mašta, šta želi i oseća, šta radi u određenom trenutku; on mora osećati položaj svog tela, izraz lica, mišićnu napetost i pokrete rukama, reči koje izgovara i zvuk svog glasa. Perls je verovao da je svesnost blagotvorna; da je dobro da se ljudi izmeste iz svojih predstava o sebi u svest o tome šta osećaju i čine u datom trenutku.

Psihoterapeut

Moje stručno zvanje je magistar specijalist kliničke psihologije i geštalt psihoterapeut. Imam edukaciju iz Transakcione analize i Geštalt terapije. Moj pristup je geštalt psihoterapija.

Diplomirala sam psihologiju na Univerzitetu Sv. Kiril i Metodij u Skopju, a dvogodišnje postdiplomske studije iz kliničke psihologije završila sam na Sveučilištu u Zagrebu. Edukaciju iz Transakcione analize sam završila kod Stanislava Petkovskog, pionira Transakcione analize u Makedoniji, a edukaciju iz Geštalt terapije kod Biljane Koprove, začetnice Geštalt terapije u Makedoniji. Posedujem višegodišnje iskustvo u radu sa zavisnicima od psihoaktivnih supstanci, iskustvo školskog psihologa u srednjoj i osnovnoj školi, kao i iskustvo rada sa ranjivim grupama i volonterima, na mestu koordinatorke kancelarije Volonterskog servisa Opštine Zvezdara.

Članica sam Evropske asocijacije za Geštalt terapiju – EAGT, i Evropske asocijacije za psihoterapiju – EAP. Osnivač sam Centra za psihoterapiju i edukaciju u Beogradu.