Kristina Pota Radulović

Klinički psiholog i geštalt psihoterapeut

Menu Close

Tag: psihoterapija (page 1 of 2)

Kako izaći na kraj sa toksičnim ljudima

Izraz toksični ljudi koristimo kada opisujemo osobe koje doživljavamo kao izrazito štetne i za nas neprihvatljive.

Neprijatnih i napornih osoba ima svuda oko nas. Na koji način možemo da ih prepoznamo i kako da se postavimo prema njima, za Bazar objašnjava specijalista kliničke psihologije i geštalt terapeut mr Kristina Pota Radulović.

Oni su svakodnevno u našoj okolini – na poslu, u porodici, restoranu, na stadionu i ne postoji osoba koja s njima nije imala bliski kontakt. To može biti prijatelj koji vas stalno uvlači u dramu svog života, kolega koji ne može da sakrije svoje frustracije, rođak koji vas svaki put ignoriše na porodičnim proslavama… Ono što im je svima zajedničko jeste to da su toksični – neprijatni, iscrpljujući i naporni. Ne čine ništa da obogate naš život ili karijeru ili da ih učine lakšim, uspešnijim. Pa kako onda da se izborimo s njima?

Odgovor smo potražili u razgovoru sa mr Kristinom Pota Radulović, specijalistom kliničke psihologije i geštalt terapeutom.

„U žargonu, reč toksično (ili otrovno) označava nešto jako neprijatno ili neprihvatljivo, nešto što izaziva mnogo štete i unesrećenosti tokom dugog vremenskog perioda. U tom smislu, izraz toksični ljudi koristimo kada opisujemo osobe koje doživljavamo kao izrazito štetne i za nas neprihvatljive. Mišljenje o ljudima najčešće formiramo na osnovu njihovog ponašanja i naše reakcije na to ponašanje – šta osećamo kada neko radi to što radi.

Za naše mentalno zdravlje izuzetno je važno da čuvamo svoje granice – i kada se suočimo s nečijim ponašanjem koje je za nas neprihvatljivo, da nađemo načina da ne učestvujemo u takvoj interakciji.

Zgražavanje nad nečijim ponašanjem, jedna je od naših dominantnih reakcija na jako neprijatne i za nas neprihvatljive sadržaje. Kada je reč o našem iskustvu i direktnom kontaktu, vrlo je verovatno da ćemo kao toksične opisati ljude za koje smatramo da ne poštuju nas i naše granice, čime nas na ovaj ili onaj način direktno ugrožavaju. Tu svrstavamo i osobe za koje procenjujemo da osujećuju naš lični rast i razvoj i koje opisujemo kao podmukle, licemerne, manipulativne, neiskrene, amoralne, pasivno-agresivne, zavidljive, pakosne i zle”, objašnjava Kristina.

POSTAVITI GRANICE

Kristina smatra da naša svesnost može da bude jedan od načina uz pomoć kojeg možemo da postavimo granice u odnosu s takvim ljudima: „Treba da koristimo svoja čula i da istinski gledamo ljude s kojima smo u interakciji. Da vidimo šta rade i kako se ponašaju. Da slušamo i čujemo šta govore i kako pričaju. Da budemo svesni ko smo mi, a ko su osobe koje nas okružuju.“

Ona kaže da mi svoje granice postavljamo u zavisnosti od našeg referentnog sistema vrednosti i naših osećanja i potreba. A na osnovu naših granica, znamo šta je za nas prihvatljivo, a šta neprihvatljivo ponašanje u interakciji s drugim ljudima. „Za naše mentalno zdravlje izuzetno je važno da čuvamo svoje granice – i kada se suočimo s nečijim ponašanjem koje je za nas neprihvatljivo, da nađemo načina da ne učestvujemo u takvoj interakciji“, tvrdi Kristina.

Važno je da budemo odgovorni prema sebi i da biramo ljude pored kojih se osećamo prihvaćeno, voljeno i poštovano.

LAK PLEN

Neki od nas definitivno su podložniji tome da postanu lak plen toksičnih ljudi. Pitali smo našu sagovornicu kako da postanemo svesni razloga koji nas čine slabima da im se odupremo, a ona kaže: „Lak plen postajemo onda kada negiramo realnost i umesto onoga što je očigledno, vidimo i čujemo ono što nama odgovara. Kada umesto da budemo svesni šta se dešava, biramo da budemo zbunjeni, smeteni i nesnađeni. Kada ne koristimo svoja čula i ne živimo u sadašnjosti. Jedan od načina da postanemo svesni sebe i svog okruženja mogu da budu i naši odgovori na sledeća pitanja: ko sam ja, šta radim ovde, ko su ljudi oko mene, kako se osećam, šta želim.“

Ona veruje da upravo psihoterapija i rad na sebi mogu da budu jedan od načina da postanemo svesni sebe, svojih osećanja i potreba.

PRAVA REAKCIJA

Nije lako naučiti da odreagujemo na pravi način u društvu toksičnih osoba, bez obzira na to da li je u pitanju posao, prijateljstvo ili ljubavna veza. „Sa aspekta mentalnog zdravlja, najzdravija opcija za nas je ona da ne budemo u društvu ljudi koji su toksični za nas. Ili, ukoliko se silom prilika nalazimo u toksičnom okruženju, da budemo toga svesni i da tražimo i pronađemo način da iz njega izađemo. Umesto da tražimo i otkrivamo načine kako da trpimo toksične osobe i da provodimo svoje vreme u nezdravom okruženju, svoju energiju možemo da usmerimo na stvaranje i pronalaženje zdravog i stimulativnog okruženja“, savetuje naša sagovornica.

Umesto da tražimo i otkrivamo načine kako da trpimo toksične osobe i da provodimo svoje vreme u nezdravom okruženju, svoju energiju možemo da usmerimo na stvaranje i pronalaženje zdravog i stimulativnog okruženja.

Ako je kolektiv na poslu već formirana grupa ljudi na čiji sastav često nemamo mnogo uticaja, Kristina kaže da ono na šta imamo uticaja jesu naše odluke i izbori u vezi s tim. S druge strane, prijatelji i emotivni partneri, naš su lični izbor i zato je važno da budemo odgovorni prema sebi i da biramo ljude pored kojih se osećamo prihvaćeno, voljeno i poštovano.

toksični ljudi – KAKO IH PREPOZNATI?

Na sajtu Power of positivity pronašli smo 10 pokazatelja koji nam pomažu da prepoznamo toksične osobe u svom okruženju:

  1. Ne slušaju vas

    Nedostatak aktivne pažnje ili jednostavno nezainteresovanost, signali su da vas sagovornik ne sluša. U velikom broju slučajeva, takve osobe nastavljaju da pričaju svoju priču ili govore samo o sebi, bez obzira na to šta im vi govorite.

  2. Oni su uvek žrtve

    Po njima, svaka neugodna situacija rezultat je ponašanja nekoga drugog, a ne njih samih. Raskinuli su vezu? Krivje njihov zli, sada već bivši, partner. Zakasnili su na posao? Kriva je gužva u saobraćaju. Pali su na ispitu? Pa, ta pntanja nisu uopšte postojala u udžbeniku. I nema veze ako je nešto njihova krivica – oni to nikada neće priznati.

  3. Uvek osuđuju druge

    Sigurno ste se nekad našli u društvu u kojem toksična osoba na ružan način komentariše nekoga koga je prvi put u životu videla. Toksični ljudi gledaju s visine na sve oko sebe – svi drugi su ružni, prljavi, loše obučeni ili na bilo koji drugi način nedostojni njihovog priznanja.

  4. Traže pažnju

    Najlakše ih možete otkriti tokom konverzacije: toksični ljudi prekidaju razgovor, dominantni su i kontrolišu smer razgovora. Srećni su jedino kada se sva pažnja usmerava na njih.

  5. Nikoga ne poštuju

    Nikada neće prestati da nas čudi kako su neki ljudi u stanju da se ponašaju. Bacaju smeće gde im padne na pamet, seku druge vozače u saobraćaju, nikada ne kažu hvala…

  6. Konstantno prekidaju druge

    Prekidaju druge u razgovoru, u saobraćaju, izlaze iz prostorije jer baš moraju da se neodložno jave na telefonski poziv… Toksični ljudi su konstantno u „JA“ fazonu i imaju pametnija posla u životu nego da pokažu malo empatije ili strpljenja. Svet se vrti samo oko njih.

  7. Hrane svoj ego

    Majkl Džordan nikada nije morao da ističe daje sjajan košarkaš. Ali, kad čujete nekog da ističe svoje kvalitete i dostignuća a da ga niko nije ni pitao za to, jasno vam je da se radi o toksičnoj osobi.

  8. Fizički ili emocionalno maltretiraju druge

    U oba slučaja, onaj ko je žrtva maltretiranja treba što pre da se obrati za pomoć nadležnim institucijama i na svaki način pokuša da se odvoji od toksične osobe.

  9. Ne mogu da priznaju da nisu u pravu

    Drugim rečima, oni su uvek u pravu. Ne postoji dovoljna količina dokaza u prilog suprotnom koja ih može u to ubediti.

  10. Ne preuzimaju odgovornost

    Nažalost, nisu svesni da takvo ponašanje može da dovede do neželjenih situacija i rezultata. Takvi su, na primer, oni ljudi koji se stalno svađaju sa figurama od autoriteta – bilo da je to policajac, učitelj, sudija i potpuno iracionalno se bore za nešto za šta nemaju nikakvih logičkih osnova.

Izvor: Bazar, Piše: Nataša Atanacković

——-

Tekst u izvornom obliku možete pročitati OVDE.

Zaglavljenost – kako ostajemo zaglavljeni u iscrpljujućim relacijama?

Zaglavljenost

Zaglavljenost možemo opisati kao pritisak usled stajanja u mestu. Istovremeno osećamo potrebu da nešto uradimo ali i ne preduzimamo nikakvu akciju. U stanju zaglavljenosti osećamo pritisak zato što se istovremeno i spremamo na akciju i u njoj sprečavamo. Na taj način sami sebi blokiramo energiju i ostajemo u mestu.

Iscrpljujuće relacije

Iscrpljujuće relacije su one u kojima naše potrebe za kontaktom i međusobnom razmenom nisu zadovoljene i u kojima se osećamo frustrirano. To su relacije u kojima osećamo nelagodu, neprijatnost, netrpeljivost, dosadu ili konstantni oprez u odnosu na ono šta govorimo i kako se ponašamo. To su relacije sa ljudima sa kojima ne bismo voleli da odemo na letovanje ili zimovanje, da istražujemo tvrđave i otkrivamo stare gradove i nove kontinente. U iscrpljujućim relacijama nema opuštanja i uživanja u zajedničkom vremenu. Zajedničko vreme je najčešće samo klinč vremena dvoje ljudi. Vreme života koje je nepovratno izgubljeno.

U stanju zaglavljenosti osećamo pritisak zato što se istovremeno i spremamo na akciju i u njoj sprečavamo. Na taj način sami sebi blokiramo energiju i ostajemo u mestu.

Iscrpljujuće mogu da budu sve relacije koje ljudi međusobno uspostavljaju – porodične relacije, prijateljstva, poznanstva, emotivne veze, relacije u školi, na fakultetu i na poslu. Neke relacije mogu da postanu iscrpljujuće u određenom trenutku, a neke su iscrpljujuće od samog početka.

U iscrpljujućim relacijama nema opuštanja i uživanja u zajedničkom vremenu. Zajedničko vreme je najčešće samo klinč vremena dvoje ljudi. Vreme života koje je nepovratno izgubljeno.

Sama reč iscrpljivanje upućuje na trošenje do krajnjih granica – dok ne ostane ništa. Trošenje bez obnavljanja. U praksi to znači da ulažemo svoje vreme i energiju u relaciju u kojoj za nas nema ništa hranljivo i podsticajno. To je relacija koja nema razvojnosti, koja stagnira ili od koje je ostala samo manje ili više uglancana fasada. To su relacije u kojima nema uzajamnog poštovanja i prihvatanja. Činjenica, koja bi sa aspekta mentalnog zdravlja, bila dovoljna da se jedna iscrpljujuća relacija prekine.

Katastrofična očekivanja i čekanje Deda Mraza

Kako uspostavljamo i održavamo iscrpljujuće relacije? Kako se ponašamo u korist svoje štete? Tako što umesto da gledamo i vidimo očigledno, mi vidimo svoja očekivanja. Najčešće to činimo na dva načina – tako što zastrašujemo sebe katastrofičnim očekivanjima ili tako što čekamo Deda Mraza.

Kako uspostavljamo i održavamo iscrpljujuće relacije? Kako se ponašamo u korist svoje štete? Tako što umesto da gledamo i vidimo očigledno, mi vidimo svoja očekivanja.

Katastrofična očekivanja možemo da opišemo kao našu strepnju da će nam se dogoditi nešto strašno, nešto čega se mnogo plašimo, ukoliko izađemo iz određene iscrpljujuće relacije. Da ćemo biti odgovorni za nesreću i katastrofu koja će uslediti kao posledica našeg ponašanja. Ostajanjem i trpljenjem, odustajanjem od promene, stvaramo sebi iluziju da kontrolišemo situaciju i da preveniramo katastrofu.

Čekajući Deda Mraza rizikujemo da dugo ostanemo u ulozi dobrog deteta, čekajući da neko drugi uradi za nas ono što možemo i sami, ukoliko odlučimo da koristimo svoja čula i vidimo, čujemo i iskusimo ono što je očigledno. Zato geštalt terapija naglašava ulogu svesnosti. Svesnost je otrežnjavajuća i donosi nam slobodu izbora.

Čekanje Deda Mraza je naše naivno verovanje da će se nešto promeniti u željenom smeru za nas. Da će neko videti i ceniti naše kvalitete i adekvatno uslišiti naše potrebe. A taj neko u našoj kulturi je najčešće Deda Mraz, koji dobroj deci ispunjava želje i donosi poklone u određeno doba godine. Ovakvo verovanje je naivno, jer je bazirano na našim željama, a ne na našem iskustvu i realnoj proceni druge osobe i prirodi relacije sa njom. A želja je najčešće jedna – da druga osoba i relacija budu ono što nisu i da imaju kvalitete koje ne poseduju.

Čekajući Deda Mraza rizikujemo da dugo ostanemo u ulozi dobrog deteta, čekajući da neko drugi uradi za nas ono što možemo i sami, ukoliko odlučimo da koristimo svoja čula i vidimo, čujemo i iskusimo ono što je očigledno. Zato geštalt terapija naglašava ulogu svesnosti. Svesnost je otrežnjavajuća i donosi nam slobodu izbora.

U geštalt terapiji, odgovornost podrazumeva mogućnost, sposobnost da biramo i da napravimo izbor. Preuzimajući odgovornost za sebe, preuzimamo i odgovornost za to kako biramo ljude oko sebe i kakve relacije uspostavljamo sa njima.

Psihoterapija i istraživanje očiglednog

Svaki veliki napredak postignut je putem istraživanja očiglednog, smatra Fritz Perls, osnivač Geštalt terapije. Psihoterapija je jedan od konteksta u kome imamo priliku da istražujemo očigledno i da postanemo svesni kako ostajemo u iscrpljujućim relacijama. Tako sebi dajemo šansu da preuzmemo odgovornost za sebe. U geštalt terapiji, odgovornost podrazumeva mogućnost, sposobnost da biramo i da napravimo izbor. Preuzimajući odgovornost za sebe, preuzimamo i odgovornost za to kako biramo ljude oko sebe i kakve relacije uspostavljamo sa njima.

Bolna iskustva i pobedničke odluke – kako postajemo pobednici?

Povreda i posledice

Svakome od nas može da se dogodi da bude povređen i da mu nakon toga ostane ožiljak. Vidljiv ili nevidljiv za druge, sa posledicama koje mogu značajno da utiču na njegov život. Neki od nas postanu osetljivi na određene ljude i situacije i skloni ponovnim istim povredama. Drugi odluče da ne osećaju i da izbegavaju bliskost i pripadnost sa drugim ljudima. Treći odaberu da ne razmišljaju, prihvate da budu beznačajni i da ne preduzimaju ništa.

Ove odluke donosimo svesno ili nesvesno, sa ciljem da nikad više ne budemo povređeni. Odlučujemo da odbacimo, isključimo ili potisnemo one delove sebe zbog kojih verujemo da smo bili povređeni. To je i zajednička mana ovih odluka – kada odbacujemo delove sebe postajemo ranjivi i podložni povređivanju. Kada odustajemo od delova sebe, na tim mestima ostaju rupe i više nismo celina. Prema teoriji geštalt terapije, rešenje je u ponovnoj integraciji, a ne u rascepu.

Kada odbacujemo delove sebe postajemo ranjivi i podložni povređivanju. Kada odustajemo od delova sebe, na tim mestima ostaju rupe i više nismo celina. Prema teoriji geštalt terapije, rešenje je u ponovnoj integraciji, a ne u rascepu.

Kintsugi, ožiljak od zlata – šansa da nastavimo dalje

Različite kulture prema ožiljcima se odnose različito. U zapadnim kulturama, među koje ubrajamo i našu, nesavršenosti se ne prihvataju. One se prikrivaju, a neretko i otklanjaju hirurškim intervencijama. Teži se estetskom savršenstvu. U kulturama Dalekog istoka na ove stvari gleda se drugačije. U Japanu se smatra da je veoma važno da razumemo duhovnu prošlost ili priču nekoga ili nečega, bio on čovek, biljka ili predmet. Iz tog razloga na ožiljke se gleda sa posebnim interesovanjem kao na nešto što je deo nas i što nas čini autentičnima i drugačijima od drugih. U njima se pronalazi lepota i novi kvalitet.

Kada slomimo vazu, čajnik ili keramičku posudu najčešće ih bacamo, osećajući bes i žaljenje zbog saznanja da nakon lepljenja nikada neće izgledati kao pre. Najradije bismo sakrili sve pukotine i nesavršenosti i pokušali da polomljenu stvar popravimo na način da izgleda kao nova. Drevna japanska veština Kintsugi[1] , s druge strane, umesto da pukotine i ožiljke prikrije, teži da ih učini vidljivim i integriše u novi predmet, sa novim kvalitetima. Delovi polomljenog predmeta majstorski se spajaju zlatom ili drugim plemenitim metalom, a rezultat je nešto što je vrednije od nekadašnjeg predmeta.

Kintsugi može da bude i jedan od naših izbora. Da prihvatimo sebe i da se pažljivo bavimo sobom, koristeći plemenite materijale. Da integrišemo svoje delove nakon loma i da nastavimo svojim putem. U domenu mentalnog zdravlja, psihoterapija ima isti cilj.

U Japanu se smatra da je veoma važno da razumemo duhovnu prošlost ili priču nekoga ili nečega, bio on čovek, biljka ili predmet. Iz tog razloga na ožiljke se gleda sa posebnim interesovanjem kao na nešto što je deo nas i što nas čini autentičnima i drugačijima od drugih. U njima se pronalazi lepota i novi kvalitet. Drevna japanska veština Kintsugi, umesto da pukotine i ožiljke prikrije, teži da ih učini vidljivim i integriše u novi predmet, sa novim kvalitetima. Delovi polomljenog predmeta majstorski se spajaju zlatom ili drugim plemenitim metalom, a rezultat je nešto što je vrednije od nekadašnjeg predmeta.

Lom, šteta i odrastanje

Mnogi od nas iskuse lom i štetu kada su jako mali, ranjivi i nezaštićeni. To se dešava u razvojnom periodu kada još uvek nemamo razvijene kapacitete da se odupremo i odbranimo, da selektujemo sadržaje kojima smo izloženi. Kapacitete za selekciju i odbranu razvijamo tokom života, a sa osećanjima se rađamo. Zato i nepogrešivo urlamo od bola, i onda kada mu ne znamo ime. Jer kada je detetu loše – loše mu je, i to se vidi. To su situacije kada smo iznevereni, ostavljeni i nevoljeni; kada smo neprimećeni i zanemareni.

Kada smo mali, apsolutno smo zavisni od ljudi pored kojih odrastamo. Zavisni smo od njihovog primećivanja, posvećenosti i zadovoljavanja naših potreba. Neophodan nam je prostor za sebe, ali i dobar kontakt sa njima. Ljubav koju dobijemo ili ne dobijemo od njih može nas umnogome odrediti.

Voljena deca i njihova okolina

Voljena deca odrastaju u ljude koji prihvataju sebe, koji su ono što jesu i koji nemaju potrebu da manipulišu drugim ljudima i da ulaze u „kao da“ relacije – relacije koje samo izgledaju kao ono što bi trebalo da jesu (prijateljstvo, emotivna veza, briga, ljubav). Voljena deca su autentična jer odrastaju u autentičnom svetu – ljubav je ljubav, prijateljstvo je prijateljstvo, zagrljaj je zagrljaj, a granice su granice. Toplinu koju dobiju, ponesu sa sobom kao olimpijsku vatru, i dele je sa drugim ljudima. U njihovom prisustvu je toplo i ugodno. Tako autentična deca postaju svoji ljudi koji umeju da vole, dele i prepoznaju granice.

Nevoljena deca i njihova okolina

Nevoljena deca su gladna i neprimećena. Urlaju i vrište da bi privukla pažnju, ali umesto pažnje dobiju kaznu i bol – zato što su tražili da zadovolje svoje potrebe. Ovo je jedna od prvih surovih lekcija koju dobiju – ako tražiš ono što ti treba, nećeš ga dobiti – dobićeš upravo ono što je najgore za tebe. Ono što je jako važno da znamo u vezi ove poruke, a čega nevoljena deca većinom nisu svesna – ovo važi samo za one koji nam šalju takve poruke. Ne odnosi se na ostatak sveta. I to je ono što je čini traumatskom – mogućnost da nevoljeno dete poveruje da se odnosi na ceo svet, na sve ljude koje može da sretne i koje će sretati tokom života. Na taj način nevoljena deca mogu postati ljudi koji su unapred odustali od sebe i od zadovoljavanja svojih potreba. Veruju da će ih manje boleti ukoliko trpe i žive u nezadovoljstvu, umesto da energiju koju ulažu u trpljenje pretvore u borbu za sebe. Oni ne veruju da njihove potrebe mogu da budu zadovoljene, još manje da sada, kada su odrasli ljudi, mogu sami da ih zadovolje. Bežeći od bola kojim su ih žigosali, beže od sebe i od svojih potreba. Tako postaju manipulativni ljudi koji uspostavljaju „kao da“ relacije i žive „kao da“ živote.

Ono što je jako važno da znamo u vezi ove poruke, a čega nevoljena deca većinom nisu svesna – ovo važi samo za one koji nam šalju takve poruke. Ne odnosi se na ostatak sveta. I to je ono što ovu poruku čini traumatskom – mogućnost da nevoljeno dete poveruje da se odnosi na ceo svet, na sve ljude koje može da sretne i koje će sretati tokom života. Na taj način nevoljena deca mogu postati ljudi koji su unapred odustali od sebe i od zadovoljavanja svojih potreba.

Psihoterapija i rad na sebi

Bol i patnja koju smo doživeli ne moraju da budu naš epilog, već prolog. Psihoterapija može da bude jedan od načina da preispitamo stare odluke i verovanja i da donesemo nove. Da postanemo svesni šta radimo i kako to radimo, i da naučimo da prihvatimo i cenimo sebe. Ovo su ujedno i ciljevi Geštalt terapije. Kada postanemo svesni zaključaka i odluka koje smo doneli na osnovu naših bolnih iskustava, dajemo sebi šansu da donesemo nove. Da prihvatimo i integrišemo sve svoje delove. Da ponovo postanemo skladna celina, kakva smo i bili kada smo se rodili.

Kada postanemo svesni zaključaka i odluka koje smo doneli na osnovu naših bolnih iskustava, dajemo sebi šansu da donesemo nove. Da prihvatimo i integrišemo sve svoje delove. Da ponovo postanemo skladna celina, kakva smo i bili kada smo se rodili.

Poseban lak i plemeniti metali u našem životnom kintsugiju su pažnja, prihvatanje i podrška. Jedino tako možemo ponovo da rastemo, da primamo i dajemo toplinu i ljubav. Ožiljak nevoljenosti ne govori o nama, već o onima pored kojih smo odrastali. O nama govori ono što mi kao odrasli ljudi radimo i uradimo za sebe, a onda i za druge ljude. O nama govori olimpijska vatra, za koju se izborimo da je ponesemo, da bi je delili sa drugim ljudima.

Ožiljak nevoljenosti ne govori o nama, već o onima pored kojih smo odrastali. O nama govori ono što mi kao odrasli ljudi radimo i uradimo za sebe, a onda i za druge ljude. O nama govori olimpijska vatra, za koju se izborimo da je ponesemo, da bi je delili sa drugim ljudima.

—————

[1] Kintsugi (kintsukuroi), jap. – “spajanje ili popravljanje zlatom”, je drevna japanska umetnost popravljanja polomljene keramike sa lakom napravljenim od zlata, srebra ili platine u prahu. Filozofija Kintsugija lomljenje i popravku tretira kao deo istorije predmeta, umesto kao nešto što bi trebalo sakrivati.

Intervju za 42 magazin: Kristina Pota Radulović: Budite svesni sebe i svojih potreba!

Umetnost življenja po geštalt principima

Idem na geštalt terapiju… da saznam ko sam! Geštalt šta?! Ništa vam nije jasno? Pronašla sam sjajnu sagovornicu koja mi je pojasnila značenje ove čudne reči i raščlanila geštalt terapiju na najsitnije delove, tako da mi je postalo sve g-e-š-t-a-l-t-n-o jasno.Od geštalt terapeutkinje Kristine Pota Radulović (članice Evropske asocijacije za Geštalt terapiju – EAGT, i Evropske asocijacije za psihoterapiju – EAP, i osnivača Centra za psihoterapiju i edukaciju u Beogradu) saznala sam da jedno od načela ove terapije jeste da nam je dužnost da budemo srećni i da je to u praksi jednostavno izvodljivo, samo je potrebno da budemo svesni – sebe.

Kako biste opisali geštalt terapiju?

Geštalt terapija je zasnovana na uverenju da se rađamo slobodni, sa resursima i sposobnošću da budemo u dobrom kontaktu sa drugim ljudima i da živimo kreativno i zadovoljno. Ipak, tokom odrastanja, određeni događaji mogu da prekinu ovaj proces kreativnog i zadovoljnog življenja i dobrog kontakta sa sobom i sa drugim ljudima. Može da se dogodi da se zaglavimo u fiksiranim obrascima ponašanja i verovanjima u vezi sa sobom i svetom oko nas, i na taj način da kočimo naš dalji razvoj. Geštalt terapija ima za cilj da istraži i otkrije ove fiksirane obrasce ponašanja i verovanja, kao i načine na koji ih držimo aktivnima i održavamo njihov uticaj na naš život.

Ljudi ponašanjem utiču jedni na druge i zato nije svejedno kako se sami ponašamo prema sebi i koje su posledice tog ponašanja. Kada se ponašamo odgovorno prema sebi, značajno povećavamo svoje šanse da budemo srećni i da živimo ispunjen i kreativan život. Radost koju osećamo podstiče radost i kod ljudi koji nas vole – samo srećni bližnji stvaraju srećne bližnje

Prema geštalt terapiji, mi potencijalno imamo sve potrebne sposobnosti da rešimo svoje probleme ili da se suočimo sa poteškoćama. Svima nama može da se dogodi da se zaglavimo u određenim situacijama i da nam je potrebna pomoć i podrška da izađemo iz njih.

Geštalt terapija je primarno fokusirana na proces (šta se dešava sada i ovde) umesto na sadržaj (tema razgovora, ono o čemu se razgovara). Umesto na događajima iz prošlosti, na trebati i morati, akcenat je na tome šta radimo, osećamo i mislimo u ovom trenutku, sada i ovde. Cilj je da postanemo svesni šta radimo i kako to radimo.

Jedno od načela geštalt terapije, po Sergeu Gingeru, jeste da nam je dužnost da budemo srećni. Kako to funkcioniše u praksi?

Dužnost da budemo srećni proizlazi iz altruističkih pobuda i odnosi se na uticaj koji imamo na nama bliske ljude. Ljudi ponašanjem utiču jedni na druge i zato nije svejedno kako se mi ponašamo prema sebi i koje su posledice tog ponašanja. Kada se ponašamo odgovorno prema sebi, značajno povećavamo svoje šanse da budemo srećni i da živimo ispunjen i kreativan život. Radost koju osećamo podstiče radost i kod ljudi koji nas vole – samo srećni bližnji stvaraju srećne bližnje.

Fritz Perls je naglašavao da samo ljudski rod pokušava da bude ono što nije i da postavlja sebi nerealne zahteve i ciljeve. Za razliku od životinja, mi pokušavamo da ne živimo svoju prirodu. Jedan od ciljeva geštalt terapije je upravo taj – da otkrijemo svoju prirodu i živimo svoje potencijale i talente

Ko je začetnik geštalt terapije?

Geštalt terapiju su osnovali psihoanalitičari Frederick Saloman (Fritz) Perls i njegova supruga Laura Posner Perls 40-ih godina prošlog veka. Fritz Perls je bio doktor medicine i psihoanalitičar, a Laura Perls psiholog i psihoterapeut. Neposredno nakon Hitlerovog dolaska na vlast oni emigriraju u Holandiju, a odatle u Južnu Afriku, gde ostaju deset godina. U tom periodu postavljaju temelje geštalt terapije. Zajednički pišu knjigu Ego, glad i agresija 1942. godine i ova knjiga sadrži početne ideje geštalt terapije. Kada je u Južnoj Africi počeo da se uspostavlja aparthejd, sele se u Sjedinjene Američke Države i postaju deo intelektualne zajednice Njujorka. Geštalt terapija je prva knjiga koja sadrži osnove geštalt terapije. Zajednički su je napisali Perls, Paul Goodman i Ralph Hefferline 1951. godine. Hefferline, univerzitetski profesor psihologije, napisao je deo knjige koji se sastoji od iskustvenih vežbi, a Paul Goodman, pisac, učitelj i društveni komentator, dao je značajan doprinos u finalnim formulacijama teorije geštalt terapije.

Fritz Perls je naglašavao da samo ljudski rod pokušava da bude ono što nije i da postavlja sebi nerealne zahteve i ciljeve. Za razliku od životinja, mi pokušavamo da ne živimo svoju prirodu. Jedan od ciljeva geštalt terapije je upravo taj – da otkrijemo svoju prirodu i živimo svoje potencijale i talente

Šta zapravo znači termin geštalt?

Geštalt (Gestalt) je nemačka reč koja označava celinu, konfiguraciju ili obrazac. Celinu sa određenom strukturom koja za nas ima neki smisao. Ova celina je mnogo više od prostog zbira njenih sastavnih delova, kao što slika nije prost zbir različitih likovnih elemenata, već predstavlja celinu i novi kvalitet. Neki deo, kada je u sklopu jedne celine, nije isti taj deo kada je izdvojen iz nje, ili kada je uključen u drugu celinu. Svaki deo poprima određene osobine koje proizlaze iz njegovog mesta i njegove uloge u toj celini. Kao što crvena boja kao deo slike nije isto što i crvena boja na paleti. Termin geštalt označava složenije odnose i relacije, i ne može precizno da se prevede samo jednom rečju na bilo koji jezik. Iz tih razloga, u većini zemalja gde postoji geštalt terapija zadržan je izvorni nemački termin Gestalt.

Kreativnost je jedna od osnovnih karakteristika procesa geštalt terapije. Mogućnost da isprobavamo nove načine ponašanja daje nam slobodu da istražujemo ko smo

Po čemu se ova metoda razlikuje od drugih?

U geštalt terapiji naglasak je na istraživanju, eksperimentisanju i svesnosti. Geštalt terapija nas uči fenomenološkom metodu svesnosti, prema kome se naša opažanja, osećanja i ponašanje razlikuju od interpretacije i rekonstrukcije događaja. U geštalt terapiji, objašnjenja i interpretacije smatraju se manje validnim u odnosu na ono što smo neposredno doživeli i osetili. Geštalt terapija je više istraživanje negoli direktna modifikacija ponašanja. Geštalt terapeut nije distancirani interpretator klijentovog života, već uspostavlja kontakt sa klijentom i podstiče ga da postane svestan sebe, šta radi i kako to radi.

Da li je ovaj vid terapije nova psihoterapija 21. veka?

Psihoterapija kao profesija i praksa obuhvata različite psihoterapijske pravce koji se međusobno nadopunjuju, razlikuju i utiču jedan na drugi. Svaki vid psihoterapije baziran je na određenoj teoriji ličnosti koja objašnjava kako nastaju psihički poremećaji i kako se prevazilaze. Ne postoji psihoterapijski pravac koji apsolutno svima odgovara i koji bismo mogli da proglasimo za univerzalno rešenje za lični rast i razvoj svakog od nas. Svi smo mi unikati, u nečemu smo slični, po nečemu se razlikujemo, i logično je i očekivano da nam odgovaraju različiti psihoterapijski pristupi. Imamo pravo i odgovornost prema sebi da odaberemo psihoterapijski modalitet koji najviše odgovara našim potrebama.

Koja je uloga kreativnosti i mašte u geštalt radu?

Kreativnost je jedna od osnovnih karakteristika procesa geštalt terapije. Mogućnost da isprobavamo nove načine ponašanja daje nam slobodu da istražujemo ko smo. Kreativnost i mašta se odnose na slobodu svakoga od nas da istražuje, da otkriva ko je, bude ono što jeste i da živi svoju prirodu.

Geštalt terapeut Joseph Zinker kaže da je kreativnost istovremeno i probijanje granica i čin hrabrosti jer smo spremni da rizikujemo i podsmeh i neuspeh kako bismo probali nešto novo.

Živimo u dehumanizovanom svetu gde individualnost nije poželjna. Kako se odupreti pritisku stereotipnih očekivanja okoline?

Za mnoge od nas relacija sa terapeutom može da bude naše prvo iskustvo da nas neko istinski vidi, čuje i razume kao jedinstvene individue. Ovo iskustvo je umirujuće i lekovito samo po sebi. Oni koji nisu imali ovo iskustvo sa ljudima pored kojih su odrastali imaju priliku da ga dožive kroz proces terapije. Iskustvo da nas neko istinski prihvata pomaže nam da učimo da prihvatimo sebe. Da istinski osluškujemo svoje autentične potrebe i da damo sebi podršku da postupamo u skladu sa njima.

Svesnost je kao snop svetlosti u mraku. Vidimo jedino ono što je osvetljeno. Svesni smo samo onoga čega smo postali svesni. Kada nešto osvestimo, smer delanja se sam pokazuje

Kako izgleda umetnost življenja po geštalt principima?

Fritz Perls je naglašavao da samo ljudski rod pokušava da bude ono što nije i da postavlja sebi nerealne zahteve i ciljeve. Za razliku od životinja, mi pokušavamo da ne živimo svoju prirodu. Jedan od ciljeva geštalt terapije je upravo taj – da otkrijemo svoju prirodu i živimo svoje potencijale i talente. Kada bi svako od nas živeo svoju prirodu i postupao u skladu sa svojim osećanjima, nestalo bi mnogo bespotrebne patnje. Ili, kako to kaže Fritz Perls: „Nijedan orao ne želi da bude slon, nijedan slon ne želi da bude orao. Oni su ono što jesu i uzimaju sebe zdravo za gotovo. Samo ljudi pokušavaju da budu ono što nisu.“

Kako možemo da pomognemo sami sebi?

Jedan od načina da pomognemo sami sebi jeste da budemo svesni. Svesni sebe i svojih potreba. Ko sam ja? Šta radim? Gde se nalazim? Šta osećam sada i ovde? Šta mogu da uradim za sebe?

Svesnost je kao snop svetlosti u mraku. Vidimo jedino ono što je osvetljeno. Svesni smo samo onoga čega smo postali svesni. Kada nešto osvestimo, smer delanja se sam pokazuje.

Izvor: 42 magazin
Tekst: Gabriela Vinković
Foto: Dalibor Stanković

Lične granice – zašto je zdravo reći „ne“

Granice nas štite i odvajaju. Zadržavaju nas unutra ili nas drže van. Lične granice nam pružaju osećaj sigurnosti kojim štitimo sebe, a time i druge.

Granice definišu određenu celinu i imaju zaštitnu funkciju. Istovremeno su tačke odvajanja i spajanja celine sa njenom okolinom. Isto važi i za lične granice.

Šta su lične granice?

Lične granice su ograničenja koja postavljamo sebi u vezi našeg ponašanja, mišljenja i naših osećanja kako bi zaštitili sebe od povređivanja. Na taj način kreiramo sebi prostor i okvir u kome se osećamo dobro i bezbedno, i u kojem možemo nesmetano da funkcionišemo. Pomoću ličnih granica definišemo ko smo (šta jesmo i šta nismo), šta volimo i prihvatamo, a šta ne volimo i ne prihvatamo.

Granica je jedan od važnih pojmova u Geštalt terapiji. Ona ima dve funkcije – da pomoću nje razlikujemo sebe od drugog i da se povezujemo sa drugim ljudima. Zato je važno da granica istovremeno bude i čvrsta i propustljiva – čvrsta da bismo zadržali svoju autonomiju, a propustljiva da bi imali razmenu sa okolinom. [1]

Lične granice su nam neophodne da bi zaštitili sebe. Ukoliko ne postavimo zdrave lične granice, imaćemo doživljaj da nemamo kontrolu nad sopstvenim životom i da zavisimo od postupaka drugih ljudi i spoljašnih okolnosti.

Lične granice i relacije sa drugim ljudima

Lične granice su osnovni koncept za zdrav razvoj. Mnogi naši postupci vezani su za zaštitu naših ličnih granica, ili ukazuju da ne vodimo računa o svojim granicama, bilo da smo toga svesni ili ne. Izbegavanje određenih ljudi i mesta ima funkciju zaštite naših ličnih granica. Kada prihvatamo nešto što ne želimo i što bismo radije odbili mi ne brinemo o svojim granicama.

Pomenuta ponašanja povezana su sa ličnim granicama. Menjamo svoje ponašanje i sužavamo svoj svet u nastojanju da se osetimo bezbedno, sigurno, voljeno ili prihvaćeno. Bez dobro definisanih ličnih granica imamo veoma malo dozvole da kažemo „ne“ i „ne želim“ u našim životima. Kada smatramo da ne možemo da kažemo „ne“ stavljamo sebe u poziciju da se prećutno saglasimo, da se krijemo ili reagujemo samodestruktivnim ponašanjem.

Samozaštita

Lične granice su nam neophodne da bi zaštitili sebe. Ukoliko ne postavimo zdrave lične granice, imaćemo doživljaj da nemamo kontrolu nad sopstvenim životom i da zavisimo od postupaka drugih ljudi i spoljašnih okolnosti.

Bol i njena uloga

Bol nam ukazuje da nešto nije u redu. Imamo izbora kako ćemo da reagujemo. Možemo da odaberemo da se na nju fokusiramo, i da postanemo svesni šta nas boli. Kada osvestimo šta nas boli i šta nije u redu, u poziciji smo da tražimo i pronađemo rešenje situacije koja u nama izaziva bol. Ukoliko odaberemo da je ignorišemo, bol nastavlja da raste. Bol ima funkciju privlačenja naše pažnje kao alarm koji se pojačava. Kada previše naraste i više ne možemo da je ignorišemo, tražimo načina da je isključimo. Ovo je tačka kada najčešće nastupa samodestruktivno ponašanje, uglavnom u formi kompulsivnih ili zavisničkih ponašanja koja umrtvljuju bol. Ovde spadaju poremećaji u vezi ishrane, samo-povređivanje, zloupotreba psihoaktivnih supstanci uključujući i alkohol, kockanje.

Bez dobro definisanih ličnih granica imamo veoma malo dozvole da kažemo „ne“ i „ne želim“ u našim životima. Kada smatramo da ne možemo da kažemo „ne“ stavljamo sebe u poziciju da se prećutno saglasimo, da se krijemo ili reagujemo samodestruktivnim ponašanjem.

Bol i lične granice

Uspostavljanje ličnih granica zahteva od nas da budemo svesni boli. Ako možemo da osećamo, možemo da postavimo i limite određenom iskustvu. Na taj način preuzimamo odgovornost za sebe i štitimo se na vreme. Bol se javlja kada su nam povređene lične granice. U našem jeziku postoje i jezički izrazi koji govore u prilog ovoj tvrdnji – „prešao je granicu dobrog ukusa/vaspitanja/ponašanja“, „prevazilazi sve granice tolerancije“ itd.

Psihoterapija i lične granice

Psihoterapeut može da nam pomogne da refokusiramo našu pažnju, da postanemo svesni različitih alternativa i da dobijemo nove informacije. Jer bez novih informacija ostajemo zaglavljeni u starim odlukama. Psihoterapija može da bude prilika da otkrijemo svoje lične granice i da naučimo da ih čuvamo. Na taj način čuvamo i štitimo sebe, a time i druge. Jer samo onda kada naučimo da prepoznajemo i poštujemo svetinju svojih i tuđih granica, možemo iskreno da delimo i sarađujemo sa drugima. Svako svoj, a srećni zajedno.

[1] Yontef, G. Gestalt Therapy: An introduction, str. 11-12.

 

Usamljenost i novogodišnji praznici – šta možemo da uradimo za sebe?

 

U svakodnevici, izloženi smo audio-vizuelnim porukama kako treba da se osećamo, šta treba da radimo i kako treba da provedemo novogodišnje praznike. Sadržaj poruka nam sugeriše da treba da budemo nasmejani, veseli, i u radosnom iščekivanju. Da izgledamo lepo i da budemo u društvu lepih ljudi koji su naši prijatelji, sa kojima se dobro provodimo. Te poruke ponekad ne korespondiraju sa životnom situacijom u kojoj se nalazimo.

Na novogodišnjim čestitkama praznici su predstavljeni kao ušuškano mesto. Sneg, pahulje, zvezdano nebo, dragi ljudi, nasmejana deca na sankama, tragovi u snegu, kočije, zvona, praporci, snežni pejsaž, kućice sa lepim fasadama, osvetljeni prozori, vatra u kaminu. Trenuci intime i tihe sreće. Iščekivanje lepog. Skromnost bogata bojama i osećajima. Atmosfera ljubavi, pripadnosti i prihvatanja. Dovoljno smo dobri takvi kakvi jesmo, prihvaćeni smo i voljeni.

U svakodnevici, izloženi smo audio-vizuelnim porukama kako treba da se osećamo, šta treba da radimo i kako treba da provedemo novogodišnje praznike. Sadržaj poruka nam sugeriše da treba da budemo nasmejani, veseli, i u radosnom iščekivanju. Da izgledamo lepo i da budemo u društvu lepih ljudi koji su naši prijatelji, sa kojima se dobro provodimo. Te poruke ponekad ne korespondiraju sa životnom situacijom u kojoj se nalazimo. Ako se osećamo usamljeno, velika je verovatnoća da ćemo imati osećaj da nešto nije u redu sa nama, jer se ne uklapamo u propisani model raspoloženja i ponašanja.

Mi imamo kapacitet da određujemo i biramo svoje ponašanje. Na taj način preuzimamo odgovornost za sebe, za to kako se ponašamo i kako se osećamo.

Usamljenost

Usamljenost može da bude teskobno iskustvo. Ljudi je najčešće opisuju kao osećaj da su potpuno sami na ovom svetu, da nemaju svoje mesto u njemu i ljude kojima pripadaju. Kao da žive u balonu za hodanje na vodi, izolovani u nekom vlastitom vakuumu. Ljudi su tu, svet je oko njih, ono što im je potrebno postoji, ali oni ga nemaju. Kao i u balonu za hodanje na vodi, kontakt sa okolinom je izuzetno ograničen i sveden je na minimum podražaja.

Prema geštalt terapiji, svoje potrebe možemo da zadovoljimo jedino u kontaktu sa okolinom. Zato je usamljenost teskobno iskustvo. To je stanje kontinuirano nezadovoljene potrebe za kontaktom. Kontaktom sa sobom i kontaktom sa drugim ljudima.

Usamljenost je naš osećaj koji drugima nije uvek vidljiv na prvi pogled. Mi ne moramo da budemo sami u datom prostoru i vremenu da bi se osećali usamljeno. Mnogi usamljeni ljudi su često okruženi drugim ljudima. Možemo da budemo deo različitih okupljanja i da imamo široka poznanstva. Možemo da budemo i organizatori raznovrsnih aktivnosti koje za cilj imaju saradnju i druženje, a da naš osećaj usamljenosti ostane nepromenjen. Ponekad, sama okupljanja mogu da izazovu ili pojačaju osećaj usamljenosti, jer šalju poruku zajedništva, zabave i dobrog osećaja okupljenih, a to je upravo ono što nedostaje ljudima koji se osećaju usamljeno. Zato je usamljenost česta tema za vreme novogodišnjih praznika, kada se naglašava okupljanje, druženje i dobar provod.

Usamljenost i novogodišnji praznici

Ako smo usamljeni, u vreme novogodišnjih praznika možemo se osećati još usamljenije. Jer svi ti naglašeni pozivi na okupljanje i radost podsećaju nas upravo na ono čega nemamo – pripadnost, okupljanje i radost zbog okupljanja. Nemamo svoje ljude i mesto kome pripadamo, gde smo voljeni, prihvaćeni i ušuškani. Ukoliko studiramo ili radimo, gubimo čak i rutinu svakodnevice koja nam je često jedina prilika da negde pripadamo. Tokom neradnih dana ostajemo uskraćeni i za konktakte sa kolegama. Na taj način novogodišnji praznici postaju prinudni odmor koji moramo da trpimo, na koji nikada ne bi išli i koji bi najradije proslavljali radno.

Za početak, možemo da krenemo od sebe. Ko smo mi, gde se nalazimo i šta radimo. Kako izgleda naše okruženje i ko su ljudi oko nas. Kako provodimo svoje vreme, kako nam izgleda dan, čime ga ispunjavamo. Kako ti sadržaji utiču na nas, da li nas čine srećnima? Da li bismo nešto promenili u našoj svakodnevici? Da li bismo probali nešto novo? Šta bi to moglo da bude?

Nova godina i novi početak

S druge strane, mi imamo kapacitet da određujemo i biramo svoje ponašanje. Na taj način preuzimamo odgovornost za sebe, za to kako se ponašamo i kako se osećamo. Preuzimanje odgovornosti za vlastiti osećaj usamljenosti ili usamljenosti za vreme novogodišnjih praznika, može da bude naš prvi korak ka postizanju neke nove svesnosti o sebi i svojim potrebama. Ta svesnost bi mogla da nam pokaže put ka nekim novim odlukama i promenama koje su nam potrebne.

Za početak, možemo da krenemo od sebe. Ko smo mi, gde se nalazimo i šta radimo. Kako izgleda naše okruženje i ko su ljudi oko nas. Kako provodimo svoje vreme, kako nam izgleda dan, čime ga ispunjavamo. Kako ti sadržaji utiču na nas, da li nas čine srećnima? Da li bismo nešto promenili u našoj svakodnevici? Da li bismo probali nešto novo? Šta bi to moglo da bude? Možemo da istražimo i naše okruženje. Kako izgleda naše okruženje? Kako se osećamo u njemu? Da li bismo nešto možda promenili u našem okruženju? Ko su ljudi oko nas? Kakve relacije gradimo sa njima? Kakve relacije sa ljudima su nam potrebne? Šta možemo da uradimo da gradimo relacije kakve su nam potrebne? Da li želimo da proširimo krug ljudi koje poznajemo? Kako možemo da upoznamo nove ljude?

Šta je ono što bismo mogli da uradimo već danas?

Da li je deljenje saveta dobra ideja?

Na slici engleskog slikara Džona Gilberta iz 1840. godine, vidimo Don Kihota koji savetuje svog pratioca Sanča Pansu. U prostoriji su samo njih dvojica. Don Kihot sedi zavaljen u raskošnoj fotelji, u opuštenoj pozi, sa prekrštenim nogama. Uveren je u svoje reči i uzdignutim prstom kao da naglašava izgovoreno. Sančo Pansa sedi na hoklici i položaj njegovog tela ostavlja utisak da je u grču. Savete prima stisnutih pesnica, kao da prima pogrdu kojoj jedva čeka kraj. Stara izreka kaže da slika govori više od hiljadu reči. Iz hijerarhije koja vlada u kompoziciji slike možemo jasno videti da savetodavac zauzima centralno mesto na platnu, dok je onaj koji prima savete ne samo u podređenom položaju već biva i istisnut iz kadra. Da li ova slika reflektuje određene situacije koje su univerzalne i aktuelne i nakon više od sto pedeset godina?

Da li vam se dogodilo da kada se suočavate sa nekim problemom ili prolazite kroz neko krizno razdoblje, skoro svi iz vaše okoline znaju šta treba da se radi u toj situaciji, a da ih i ne pitate? Preciznije, znaju šta vi treba da uradite i kako da postupite. I prilično su izdašni sa predlozima, konstatacijama, i nadasve sa savetima. Kako se vi osećate u toj situaciji?
Situacija može da bude i obrnuta – kada neko drugi ima problem, a mi smo ti koji bez pitanja, spremno uskačemo sa rešenjima i savetima. Kako deljenje saveta utiče na relacije između ljudi?

Deljenje saveta

Deljenje saveta može da bude problematično i za onog koji savetuje i za onog kome je savet upućen. Za onog koji savetuje, zato što može da se suoči sa neočekivanom reakcijom ljutnje, besa i uvređenosti. Ta reakcija može da pokrene lanac događaja koji mogu da vode ka zahlađivanju odnosa i prekida komunikacije, a time i prekida prijateljstva ili emotivne veze. Deljenje saveta u poslovnom okruženju može da stvori lošu radnu atmosferu. U određenim osetljivim situacijama, deljenje saveta može da stvori čak i neprijatelje.

Kada neko dobija savete koje nije tražio može da ima osećaj da ga neko zatrpava nepotrebnim sadržajima koji za njega predstavljaju samo teret. Može da ima osećaj da je pod prisilom i da počne da izbegava tu osobu.

Otvaranje i ranjivost

Kada nam se ljudi poveravaju i dele sa nama ono što ih muči, osetljiviji su i ranjiviji nego obično. Rizikovali su da nam pokažu da su nesavršeni i da imaju problem koji nisu uspeli da reše. Ono što im je najpotrebnije je naše slušanje i razumevanje. Potrebna im je naša podrška. Potrebno im je da osete da smo tu sa njima dok nam pričaju ono što je za njih bolno. Ponekad im je samo to i potrebno, da bi osetili olakšanje, razbistrili svest, postali svesni nečega što do tada nisu videli i nastavili dalje.

Kontakt sa sobom

Ako ih zaspemo bujicom saveta, prekidamo njihov kontakt sa unutrašnjim procesima i sadržajima. Kako to izgleda? Umesto da prate sebe, primorani su da prate ono što mi imamo da im kažemo. Često nisu u stanju da to isprate zbog emotivnog stanja u kome se nalaze, ali iz kurtoazije klimaju glavom. Onda obično zaćute i tu se kontakt sa sobom prekida. Uskoro se prekida i razgovor, jer ako neko ne može da priča o onome što mu je zaista važno u tom trenutku, razgovor prestaje. Prestaje tako što savetovani ili nastavlja da priča o trivijalnim stvarima (npr. šta je ko kupio i ko je koga sreo) ili, ako nema snage za to, ubrzo ustaje i odlazi. Ali odlazi sa osećajem da je je pokušao nešto da kaže i podeli, a da nije imao ko da ga čuje, sasluša i podrži. To može da doživi kao  dodatno opterećenje na već postojeću teskobu.

Kada nam se ljudi poveravaju i dele sa nama ono što ih muči, osetljiviji su i ranjiviji nego obično. Rizikovali su da nam pokažu da su nesavršeni i da imaju problem koji nisu uspeli da reše.

Ono što im je najpotrebnije je naše slušanje i razumevanje. Potrebna im je naša podrška.

Promena distribucije moći

Sa savetima treba obazrivo i zbog promene distribucije moći koja se neizostavno javlja između savetodavca i savetovanog. Naime, od trenutka kada otvori usta da bi savetovao, savetodavac ulazi u nadređenu ulogu u odnosu na onoga kome je taj savet upućen. U slučaju kada neko otvoreno zatraži ili pita za savet, ta podela uloga je unapred određena i obe strane su sa njom saglasne, dok u slučaju nezatraženog saveta, promena distribucije moći može da bude neprihvatljiva ili uvredljiva za onog koji dobija savete koje nije tražio. Jer, neverbalna poruka koju savetovani može pritom da primi je da je nedovoljno sposoban da rešava svoje probleme, te da će sada neko sposobniji da mu kaže šta da radi. Upravo ova neverbalna poruka može da bude jedan od razloga za burne reakcije na nezatraženo savetovanje – pobunu protiv primoravanja na podređeni položaj i nametanja sadržaja koji nisu traženi, a vrlo verovatno su i nepotrebni.

„Deljenje“ vs. „davanje“ saveta

Na razliku između traženih i netraženih saveta mogu da upute i glagoli koji ljudi koriste pri izražavanju. Netraženi saveti se obično dele („Eno ga, deli savete“), a traženi daju („Idem kod stručnjaka da mi dà savet“). Pritom, glagol „deli“ nekima može da asocira na lakoću deljenja karata pri komšijskom opuštenom kartanju, a glagol „daje“ da podrazumeva određeno vaganje, procenu i uzimanje u obzir slojevitosti cele situacije i konteksta u kome se dešava problem koji osoba ima. Naime, ni jedan problem se ne dešava izolovano, sam od sebe i ničim izazvan, već je deo jedne celine, proizvod međusebnog delovanja osobe i njene okoline. Zato je i važno sagledavanje celog konteksta.

Preuzimanje odgovornosti

Pored toga što dovode do promene u distribuciji moći, nezatraženi saveti mogu da budu nepromišljeni, neadekvatni i na kraju krajeva štetni. Često imaju više veze sa onim ko ih deli i njegovim potrebama, negoli sa onim kome su upućeni. Ako pođemo od pretpostavke da svako najbolje poznaje sebe, jedno od najlogičnijih pitanja koja se nameću je da li onda neko drugi može da zna šta je najbolje za nas? A tu je i pitanje preuzimanja odgovornosti – ko će da preuzme odgovornost i da snosi posledice ako stvari krenu po zlu nakon što je savetovani prihvatio savet?

Psihoterapija i promena

Šta je prava promena? Da li zaista želim da promenim svoje ponašanje ili samo želim da bolje igram iste uloge (igre) kao i do sada?

Psihoterapija i psihoterapeut

Psihoterapija je opcija koja nam pada napamet kada se osećamo loše. Kada imamo osećaj da nam ne ide, kada nismo zadovoljni, a iscrpeli smo naše uobičajene načine rešavanja problema. I nismo pronašli rešenje ili izlaz iz postojeće situacije. Nije nam dobro, nismo srećni, nemamo ideju niti entuzijazam da nastavimo dalje u okolnostima u kojima se nalazimo. Ili ne vidimo izlaz iz okolnosti u kojima se nalazimo. Psihoterapeut je stručnjak kome se obraćamo kada se suočavamo sa problemima ili situacijama za čije prevazilaženje nam je potrebna podrška.

Psihoterapija u praksi: psihoterapijska seansa

Psihoterapija je prilika da dođemo u kontakt sa sobom. Psihoterapijska seansa je neometanih sat vremena samo za nas. Da u mirnom prostoru, u prisustvu terapeuta koji nas pažljivo prati, smirimo  svoje misli i čujemo sebe. Da osetimo ono što osećamo. Da postanemo svesni sebe, svojih osećanja i potreba. Vreme za sebe, da budemo u kontaktu sa sobom. Vreme bez prekidanja tog procesa. Vreme bez telefonskih poziva, poruka, email poruka. Plodna praznina, jedno od centralnih mesta geštalt terapije.

Psihoterapija i PROMENA: ko dolazi do promene, KLIJENT ILI psihoterapeut?

Promena je ono što očekujemo od psihoterapije. Svako od nas ima svoj koncept promene koju želi i svoj koncept o tome kako se dolazi do te promene. Neki od nas žele da promene svoje ponašanje, a neki da se oslobode nelagode i pritiska, bez ideje da menjaju ponašanje. Neki smatraju da su oni ti koji rade na sebi i koji ulažu glavni napor, a drugi očekuju da je psihoterapeut taj koji radi posao i pronalazi pravo rešenje.

Postoji suštinska razlika između ova dva koncepta promene. Promena ponašanja vodi upravo do promene sadržaja i dinamike u životu. Dok oslobađanje od nelagode i pritiska, bez promene ponašanja, možda donosi trenutno olakšanje ali ne i promenu situacije zbog koje smo i tražili stručnu pomoć. Zato je važan kontakt sa sobom i svesnost. Kada smo svesni svojih potreba, vidimo i način kako da ih zadovoljimo.

Kao klijenti u psihoterapiji mi smo ti koji ulažemo glavni napor, a uloga terapeuta je da nas prati kroz proces pružajući nam podršku da budemo u kontaktu sa sobom, a time i sa onim što osećamo i želimo.

Dobar psihoterapeut i njegove karakteristike

Psihoterapija kao zanat

Psihoterapiju možemo da posmatramo kao zanat i umeće, a kao u svakom zanatu, zanatlije se međusobno razlikuju u odnosu na veštine i umeća koja poseduju. To možemo da vidimo kako u načinu rada, tako i u finalnom proizvodu. Talenat psihoterapeuta se vidi u tome da li ume da uspostavi dobar kontakt sa klijentom i da ga znalački vodi kroz proces psihoterapije. U praksi to znači da psihoterapeut omogući klijentu da prolazi kroz svoje doživljaje, da ih oseti, istražuje i da dođe do određene svesnosti o sebi.

Psihoterapeut omogućava klijentu da prolazi kroz svoje doživljaje, da ih oseti, istražuje i da dođe do određene svesnosti o sebi.

psihoterapeut checklist

Muriel Schiffman, geštalt psihoterapeut, kaže da ako smo na pravom mestu za nas, već posle nekoliko seansi, treba da odgovorimo sa „da“ na sledeća pitanja:

      1. Da li se osećam sigurno da izrazim svoja prava osećanja?
      2. Da li mogu da pričam o problemima koje se ne usuđujem da podelim sa drugima?
      3. Da li će psihoterapeut prihvatiti moja „loša“ osećanja i misli bez da me kažnjava ili odbacuje?
      4. Da li mu je stalo do mene?
      5. Da li me gleda kao pravu osobu, a ne samo kao slučaj?
      6. Da li pokušava da me razume kako se osećam, a ne da me stavlja u kategorije?

Najbolji psihoterapeut vs. dovoljno dobar psihoterapeut

Kada se osećamo ranjivo i kada tražimo pomoć i podršku, većina nas priželjkuje da tu pomoć i podršku dobije od najboljeg u branši. Jer saznanje ili verovanje da je neko „najbolji psihoterapeut“, za mnoge od nas u startu deluje umirujuće. Uliva nam nadu da smo na pravom mestu, da nećemo biti dodatno povređeni i gubiti dragoceno vreme i energiju. S obzirom da takva rang lista u mnogim oblastima, pa i u psihoterapiji ne postoji, ostaje nam da se raspitamo, istražimo i na kraju donesemo zaključak na osnovu ličnog iskustva.

U praksi, najbolji psihoterapeut je onaj koji je dovoljno dobar za nas, pored kog možemo da rastemo, da otkrivamo ko smo i da budemo ono što jesmo. Schiffman kaže da je naivno tražiti čarobnjaka i očekivati da će psihoterapeut da „uradi“ nešto što će nas „izlečiti“. Jedino mi sami možemo da preuzmemo odgovornost za naše emocionalno odrastanje tako što ćemo da odradimo svoj deo posla. Niko drugi to ne može da uradi za nas.

Dobar slušalac

Dobar psihoterapeut je dobar slušalac. Pažljivo nas gleda, sluša i posvećeno prati dok pričamo. Dobar slušalac nam daje dozvolu da shvatimo sebe ozbiljno. Na taj način psihoterapeut nam pomaže da se nosimo sa osećanjima kao što su sram, strah, bespomoćnost, osećaj krivice, i dr. Umesto da ih potiskujemo i etiketiramo kao iracionalne, imamo priliku da ih osetimo i osvestimo. Da postanemo svesni srama, straha, bespomoćnosti ili osećaja krivice koji osećamo. Svesnost nas osnažuje da uradimo nešto u vezi onog što osećamo i da se na taj način pobrinemo za sebe. Osoba koja je svesna zna šta radi, kako to radi, zna da ima izbora i da ona bira da bude onako kako je, smatra Gary Yontef, geštalt psihoterapeut.

Relacija kao lekovito iskustvo

Istraživači koji su proučavali i upoređivali rezultate različitih psihoterapijskih škola došli su do zaključka da je odlučujući terapijski faktor u psihoterapiji relacija između psihoterapeuta i klijenta. Relacija sa psihoterapeutom za nas može da bude novo iskustvo u ljudskim relacijama.

Mnogi od nas su tokom odrastanja naučili da izbegavaju da govore o svojim osećanjima, da ih pokazuju ili da budu ono što jesu. Ljudi pored kojih smo odrastali, najčešće roditelji, verbalno ili neverbalno su nam davali do znanja da je imati osećanja i biti svoj nepoželjno i neprihvatljivo. To može biti jedan od razloga zašto neki od nas ne razgovaraju otvoreno i ne pokazuju u celosti svoja osećanja. A pravu intimnost možemo da postignemo samo ako smo iskreni u vezi svojih osećanja, sve ostalo je igranje gubitničkih psiholoških igara, kaže Eric Berne, utemeljitelj Transakcione analize.

Osoba koja je svesna zna šta radi, kako to radi, zna da ima izbora i da ona bira da bude onako kako je.

Na psihoterapiji imamo priliku da pričamo o svojim osećanjima, i da budemo prihvaćeni u isto vreme. Da ne budemo kažnjeni ili odbačeni zbog toga. Na taj način, kroz relaciju sa psihoterapeutom, učimo novi i zdraviji način da budemo bliski sa ljudima. Da budemo otvoreni i da komuniciramo direktno.

Psihoterapijska relacija može da bude novo iskustvo prave komunikacije, šansa da iskusimo ono što smo propustili u detinjstvu sa roditeljem koji nas istinski prihvata, kaže Schiffman.

Takmičenje i saradnja

Takmičenje nas okružuje u različitim oblicima – u komercijalnom oglašavanju, profesionalnom sportu, korporativnoj hijerarhiji.  Konkursi, izbori, utakmice, trke, turniri, smotre, festivali… svima je zajednička osnova takmičenje.

Duh takmičenja

Duh takmičenja nas prisiljava da pokoravamo druge ljude jer je osnova takmičenja da neko mora da izgubi da bi neko drugi pobedio. Podelom na pobednika i poraženog stvaramo nejednakost i razlike među nama i udaljavamo se jedni od drugih. Na taj način nam kompetitivnost otežava, a često i onemogućava povezivanje sa drugim ljudima.

Shvatanja o takmičenju

Različita shvatanja u našoj kulturi podržavaju takmičenje. O tome govore i izrazi koje koristimo: „takmičenje je neizbežno u životu“; „takmičenje nas motiviše da damo najbolje od sebe“; „takmičenje je zabavno“; „takmičenje nam pomaže da izgradimo sebe“.

Mi smo sastavljeni od međusobno povezanih delova koji formiraju jedinstvenu celinu. Uvažavanje svih naših aspekata, podražaja i osećanja daje nam mnogo korisnih i važnih informacija u vezi nas. Omogućuje nam da pravimo izbore koji su dobri za nas i u skladu sa našim potrebama. Uceljenje je jedini način da budemo kompletna ličnost i u tome se sastoji istinska briga i ljubav prema sebi.

Ovakva i slična shvatanja nam odvlače pažnju od važnosti saradnje. Takmičenje stvara napetost, saradnja nam donosi mir. U takmičenju, drugu osobu vidimo kao rivala i neprijatelja koga treba da pobedimo – a u saradnji ima mesta i dovoljno kolača za oboje. U saradnji, druga osoba je naš saradnik – a u takmičenju protivnik. I sama morfologija reči koje se upotrebljavaju je slikovita: U takmičenju imamo takmičare koji takmičenje završe razdvajanjem na pobednika i gubitnika, a u saradnji imamo saradnike – druga osoba je isto radnik, koji radi sa nama (sa+radnik). Nema razdvajanja, na ravnoj smo nozi i imamo čak i isti naziv – saradnik. U saradnji,  dobrobit je zajednička, u takmičenju pripada samo jednome, pobedniku. Saradnja nema gubitnika, za razliku od takmičenja.

Takmičenje i komunikacija

Takmičenje ometa komunikaciju. Kada smo orijentisani na saradnju, otvoreni smo da čujemo i tolerišemo različita gledišta, dok smo u takmičenju usmereni na ubeđivanje i nagovaranje. Nije isto da li ljude sa kojima komuniciramo vidimo kao protivnike ili saradnike. U takmičenju, ljude pretvaramo u protivnike, a sa protivnicima ne želimo druženje i intimnost. Takmičenje kvari veze među ljudima.

Zbog same osnove na kojoj počiva takmičenje (postojanje borbe, pobednika i gubitnika, jedan je gore a drugi dole), ljudi međusobno nisu „na ravnoj nozi“, nemaju ista prava i mogućnosti. Zato u takmičenju nema komunikacije kojoj je cilj povezivanje, bliskost i intimnost. Takmičenje eventualno ima saborce, a saradnja saradnike, drugare i prijatelje.

Osećaj boli ima funkciju da nas upozorava u cilju da sačuva naš integritet. Da li možemo da govorimo o pobedi ako je njena cena gubitak našeg integriteta? Kakva bi bila raspodela uloga pobednika i gubitnika? Da li uopšte možemo tako da postavimo stvari?

Takmičenje sa samim sobom

Takmičenje sa samim sobom često se navodi kao najpoželjniji oblik takmičenja. Pominje se kao način da napredujemo i da pomeramo vlastite granice jer se tada bavimo sobom, a ne protivnikom.
S obzirom na duh takmičenja – da jedan mora da izgubi da bi drugi pobedio, i na njegovu strukturu – da ima pobednika i gubitnika, rizikujemo da kreiramo veštački rascep u nama i da izgubimo svoju celovitost. Na taj način stvaramo veštačko takmičenje (konflikt) između različitih delova naše ličnosti, ili između tela i psihe, a posledice mogu da budu ozbiljne. Na primer, trpljenje i nereagovanje na bol koji osećamo u različitim delovima tela dok se bavimo određenim aktivnostima, i nastavak tih aktivnosti. Ili rad „pod injekcijama i blokadom“.

Ova ponašanja mogu da budu znak takmičenja između tela i psihe. Osećaj boli ima funkciju da nas upozorava u cilju da sačuva naš integritet. Da li možemo da govorimo o pobedi ako je njena cena gubitak našeg integriteta? Kakva bi bila raspodela uloga pobednika i gubitnika? Da li uopšte možemo tako da postavimo stvari?

S druge strane, saradnja poziva na uceljenje. Mi smo sastavljeni od međusobno povezanih delova koji formiraju jedinstvenu celinu. Uvažavanje svih naših aspekata, podražaja i osećanja daje nam mnogo korisnih i važnih informacija u vezi nas. Omogućuje nam da pravimo izbore koji su dobri za nas i u skladu sa našim potrebama. Uceljenje je jedini način da budemo kompletna ličnost i u tome se sastoji istinska briga i ljubav prema sebi. Saradnja je put ka uceljenju, a takmičenje ka podeli i razdvajanju.

Psihoterapija, saradnja, takmičenje

Psihoterapija nam omogućava da sagledamo aktuelnu situaciju iz drugačijeg ugla. Psihoterapeut i klijent su saradnici u procesu psihoterapije. Njihova relacija je horizontalna, nema nadređenog i podređenog. Prateći potrebe klijienta, psihoterapeut ga podstiče da postane svestan sebe, okoline i šta on radi u toj okolini. Klijent je u poziciji osvesti svoje resurse, da nauči da ih koristi za svoju dobrobit i da krene u akciju da oblikuje život prema svojim potrebama. Psihoterapeut i klijent su dva saradnika od kojih svako radi svoj posao, a nagrada je zajednička.