Kristina Pota Radulović

Klinički psiholog i geštalt psihoterapeut

Menu Close

Tag: sazrevanje

Sazrevanje kao jedan od ciljeva psihoterapije

Sazrevanje

Sazrevanje je proces učenja kako da se uspešno suočavamo sa životnim događajima i reagujemo na emocionalno adekvatan način. Frederick Fritz Perls, osnivač Geštalt terapije, opisuje sazrevanje kao kontinuirani proces prevazilaženja potrebe za spoljašnjom podrškom i razvijanja samo-podrške, koji rezultira smanjenjem zavisnosti od okoline.

Prelaz sa spoljašnje podrške i razvijanje samo-podrške

Nerođena beba je u svakom smislu zavisna od majke, a već odmah nakon rođenja mora sama sebi da obezbeđuje kiseonik. Uskoro mora da učestvuje u svojoj ishrani putem sisanja i da održava svoju telesnu temperaturu. Kako vreme prolazi, malo dete sve više razvija samo-podršku – uči da komunicira, da puzi i hoda, da grize i žvaće, da prihvata i da odbija. Razvoj se nastavlja a dete sve više upotrebljava svoj potencijal za opstanak.

Frustracija i njen uticaj na lični rast i razvoj

Da bi mobilizovalo svoj potencijal i da bi sebi obezbedilo adekvatno sazrevanje, dete mora da prevaziđe puno frustracija. Kod zdravog deteta ove frustracije će pokrenuti detetove urođene resurse. Kada su frustracije prevelike da bi se dete borilo sa njima ili kada je dete lišeno mogućnosti „da uradi za sebe“, ono će razviti psihopatologiju. Počeće da manipuliše sredinom posredstvom folirantskog ponašanja (projektovanjem lažne slike o sebi, igranjem uloga – glumljenjem da je ono što nije) da bi osiguralo da se nepodnošljive frustracije ponovo ne pojave. Formiraće specifičan karakter i „napisaće scenario“ koji mu garantuje preživljavanje.

Najteže frustracije javljaju se onda kada zahtevi okoline upućeni detetu prevazilaze njegov razvojni stadijum a dete nema kapaciteta i resursa da udovolji tim zahtevima. Na primer, kada odrasli u komunikaciji sa detetom koriste složene rečenične strukture neprilagođene njegovom uzrastu. Tada dete može da razvije osećaj za sebe da je glupo i njegov „scenario“ da zahteva konstantno nadoknađivanje ovog „nedostatka“ putem sveznanja.

Nerazumni zahtevi okoline i neuravnoteženost

Osnovni princip svih ometanja ličnog rasta i razvoja je zahtev okoline da osoba bude nešto što nije, da ostvari neki ideal umesto da ostvari sebe. Na taj način osoba postaje neuravnotežena. Deo njenog potencijala je otuđen, potisnut, projektovan. Folirantsko ponašanje, samo-podrška koja iziskuje napor umesto da dolazi spontano, i iscrpljivanje bez zadovoljenja dolaze na mesto otuđenog potencijala.

Psihoterapija, samo-podrška i sazrevanje

Psihoterapeut pažljivo sluša i prati klijenta i na taj način ga podržava da prati svoja osećanja, tok misli i da priča o onome što je njemu važno. Psihoterapija je proces tokom kog je klijent u prilici da oseti i da prepozna podršku koju dobija od psihoterapeuta. Istovremeno je u poziciji da učenjem po modelu, uči i vežba kako da pruži podršku sebi.

Adolescencija

(adolescencija – lat. adolescere – postati zreo, sazreti)

Adolescencija je period sazrevanja (10 – 24 god.), i vreme brzih promena i suprotnosti. Dominantna karakteristika adolescencije su brze promene – telesne, polne, intelektualne, kao i promene u okolini koje se manifestuju kroz nove zahteve koje društvo postavlja pred adolescentima.

Trajanje adolescencije je u velikoj meri određeno i društveno-kulturalnim faktorima, pri čemu je posebno važan uzrast kada mladi ljudi počinju da rade i da sami zarađuju za život, kao i vreme formiranja bračne ili vanbračne zajednice. Ovi životni događaju mogu, ali ne moraju da označe kraj adolescencije. Zato adolescenciju ne treba posmatrati samo kao biopsihološki fenomen koji je određen isključivo uzrastom, jer njen tok i trajanje u velikoj meri zavise i od karakteristike društva u kome mlada osoba živi.

Adolescencija je period kada mlada osoba razvija osećaj vlastitog identiteta i postepeno gradi svoju „životnu filozofiju“. No, nagle fizičke i psihičke promene ne mogu se odmah obuhvatiti osećanjem jedinstvenog identiteta koji je u procesu formiranja. Zato adolescenti često isprobavaju različite uloge, kako bi pronašli onu koja im najviše odgovara.

Iako je problem idenditeta dominantan u adolescenciji, njegovo formiranje počinje od rođenja. Proces formiranja identiteta može da bude relativno jednostavan ili složen, kratkotrajan ili dugotrajan, ispunjen zadovoljstvom ili mučan, uspešan ili neuspešan, zavisno od mnogo faktora. Roditelji mogu odigrati važnu ulogu u potpomaganju ili ometanju razvoja jakog osećaja identiteta.

U adolescenciji se ništa ne radi polovično. Adolescenti ulažu celog sebe u ono o čemu razmišljaju i ono što rade. Puni su energije i život im je ispunjen novim interesovanjima i prijateljstvima. Ovaj period je dragocen zato što se horizonti mlade osobe šire na jedinstven način i ona se neprekidno suočava sa novim dilemama.

O mnogim pitanjima i temama koja se otvaraju tokom adolescencije, važno je razgovarati u saosećajnoj, toploj i pouzdanoj atmosferi, jer je važno da mlada osoba dobije tačne informacije i korisne savete koje će joj pomoći da prebrodi određene situacije ili periode.

Adolescencija, školski psiholog i savetodavni rad

Skoro da ne postoji osoba koja nije iskusila određene probleme u školi. Problemi sa kojima se adolescenti susreću mogu biti povezani sa nastavnicima sa kojima se ne slažu, sa predmetima koje ne vole, sa određenim školskim pravilima ili da potiču od njihovih međusobnih relacija. Ponekad problemi u ličnom životu mlade osobe interferiraju sa školskim obavezama. U svim ovim situacijama školski psiholog može da odigra važnu ulogu i da pomogne mladoj osobi da uspešno prebrodi ova krizna razdoblja.

U atmosferi podrške, prihvatanja i poverenja, školski psiholog omogućava adolescentima da razvijaju svoju sposobnost da razmišljaju o različitim mogućnostima i alternativama u odnosu na postojeću situaciju. Podstiče ih da istražuju alternativna rešenja aktuelnog problema, da gledaju dalje u budućnost i da na taj način pronalaze odgovore na pitanja: „Ko sam ja?“, „Kakav želim da budem?“ i „Koji su načini da to postignem?“. Na taj način ih podržava da razmišljaju, osećaju i istražuju, da formulišu pretpostavke, razmatraju alternative i dođu do zaključka. Taj zaključak, možda ponekad i nesiguran, pomaže adolescentima da razviju svoj osećaj identiteta.

Školski psiholog koji neguje „Ja sam OK – ti si OK“ pristup prema adolescentima je značajan i važan izvor podrške tokom odrastanja.