Kristina Pota Radulović

Klinički psiholog i geštalt psihoterapeut

Menu Close

Tag: svesnost

Da li je „nikada ne odustajte“ uvek prava poruka?

Upornost nam je neophodna za preživljavanje i podrazumeva toleranciju na frustraciju. Izdržati dovoljno dugo, do pobede. Nastaviti ka cilju i pored toga što ga nema na vidiku i pored poteškoća, zastoja i nezadovoljstva.

„Nikada, nikada, nikada ne odustajte!“ je rečenica koju je Vinston Čerčil izgovorio u govoru koji je održao u školi koju je pohađao kao dečak. Ona je deo njegove poruke o neustrašivosti i neodustajanju čak i onda kada svima ostalima izgleda da je kraj, o nepredavanju strahu i bolu i beskompromisnom verovanju u ono što za ostale izgleda kao čudo.

Često je citirana u različitim kontekstima, a koristi se i kao jedna od metafora u realitetnoj terapiji.

Koje su poruke sadržane u ovoj rečenici i šta je ono što je čini privlačnom onima koji je koriste? U kojim situacijama je upućujemo sebi ili drugima? Da li je poruka o neodustajanju univerzalna i da li treba da je koristimo uvek, u svim situacijama i za sve ciljeve, ili samo u određenim kontekstima? Koja je uloga konteksta?

Frustracija je nezadovoljstvo i nesigurnost koje osećamo kada smo neuspešni u rešavanju problema. Često je neodvojiva od učenja i imamo priliku da je osetimo nakon svakog neuspešnog pokušaja. Zato je i jedan od glavnih razloga zbog kojih odustajemo.

Upornost i frustracija

Neodustajanje u afirmativnoj formi znači upornost. Upornost nam je neophodna za preživljavanje i podrazumeva toleranciju na frustraciju. Izdržati dovoljno dugo, do pobede. Nastaviti ka cilju i pored toga što ga nema na vidiku i pored poteškoća, zastoja i nezadovoljstva.

Učenje i usvajanje novih veština je proces. Postizanje svesnosti i uvida takođe. Učimo da hodamo, da držimo olovku, da pišemo, da procenjujemo i da pravimo izbore. Taj proces nije uvek prijatan, ponekad zahteva dosta vremena i stpljenja da ovladamo nekom veštinom, usvojimo određeno znanje i postignemo cilj. Isto važi i za sazrevanje. Uspeh i sazrevanje se ne događaju preko noći, već kroz protok vremena i posvećeno bavljenje materijom.

Frustracija je nezadovoljstvo i nesigurnost koje osećamo kada smo neuspešni u rešavanju problema. Često je neodvojiva od učenja i imamo priliku da je osetimo nakon svakog neuspešnog pokušaja. Zato je i jedan od glavnih razloga zbog kojih odustajemo. Tražimo zadovoljstvo i sigurnost na drugoj strani. Frustracija može da bude jaka i na granici izdržljivosti, i zato je u pomenutom citatu upornost naglašena tri puta jednom istom rečju koja je apsolutna i isključiva – nikada.

Ni pod kojim uslovima, ni zbog kakvih razloga

Nikada je reč koja je isključiva i koja podrazumeva – ni pod kojim uslovima, ni zbog kakvih razloga. Nikada. Ne ostavlja nimalo prostora za odustajanje, ne vidi opravdanja i razloge. Dela koja su doživljena kao herojska opevana su porukama o upornosti i neodustajanju.

Nadljudski napori su ipak ljudski, jer ih čine ljudi koji uspeju da urade i postignu nešto neočekivano i neverovatno. To je mnogo više od teškog. Borba stvara heroje.

Herojstvo često podrazumeva nadljudske napore koji se završavaju uspehom. Herojstva čine ljudi koji se svojim karakteristikama upadljivo izdvajaju od ostalih, u toj meri da se njihovi napori doživljavaju kao nadljudski. A nadljudski napori su ipak ljudski, jer ih čine ljudi koji uspeju da urade i postignu nešto neočekivano i neverovatno. To je mnogo više od teškog. Borba stvara heroje, jedna je od poruka koju možemo da iščitamo iz ovog citata.

Neodustajanje i odustajanje – apsolutne ili relativne vrednosti?

U različitim kontekstima neodustajanje je naglašeno kao način i put da ostvarimo svoje ciljeve. U skladu sa tim, na odustajanje se gleda kao na slabost i unapred priznati poraz. Da li je to baš tako? Šta se dešava kada uporno ne odustajemo od loše veze, lošeg posla, loših ljudi i loših navika? Da li možda postoje situacije kada je odustajanje mudrost, čuvar našeg zdravlja i put ka cilju? Da li su možda neodustajanje i odustajanje relativne kategorije i zavise od konteksta?

Poruka, njen kontekst i geštalt terapija

Prema teoriji polja koja je jedan od osnovnih koncepata geštalt terapije, ljudi i događaji su neodvojiv deo polja u kome postoje i zajedno formiraju jednu celinu. Polje je celina u kome su svi njegovi delovi međusobno povezani i utiču jedni na druge.

Šta se dešava kada uporno ne odustajemo od loše veze, lošeg posla, loših ljudi i loših navika? Da li možda postoje situacije kada je odustajanje mudrost, čuvar našeg zdravlja i put ka cilju?

Tako je i koncept neodustajanja, iskazan u rečenici „Nikada, nikada, nikada ne odustajte“ neodvojiv od konteksta u kojem je izgovoren. Kontekst u kome ga upotrebljavamo je veoma važan. Jednako važan kao i sama poruka. Poruka i kontekst u kome se nalazi formiraju jedinstvenu celinu koja je mnogo više od prostog zbira njenih delova. Prema teoriji geštalt terapije ta celina ima svoj kvalitet – vlastiti, novi, jedinstveni kvalitet i nije prosti zbir „poruka plus kontekst“.

Ukoliko ne vodimo računa o kontekstu i na neodustajanju insistiramo po svaku cenu, rizikujemo da dobitak bude nesrazmeran u odnosu na gubitak. Rizikujemo da pobedu pretvorimo u poraz. Zato je kontekst važan.

U našem rečniku postoji i izraz „izvađeno iz konteksta“ ili „istrgnuto iz konteksta“, kada želimo da naglasimo značajnu promenu značenja i najčešće pogrešno tumačenje nečega kada se upotrebljava odvojeno od konteksta kome pripada.

Ukoliko ne vodimo računa o kontekstu i na neodustajanju insistiramo po svaku cenu, rizikujemo da dobitak bude nesrazmeran u odnosu na gubitak. Rizikujemo da pobedu pretvorimo u poraz. Zato je kontekst važan.

U pomenutoj poruci, upornost i neodustajanje su naglašeni ponavljanjem jedne od najisključivijih reči – nikada. Ni po koju cenu. Da li? Od kojih ciljeva ne odustajemo ni po koju cenu, a kada je vreme za promenu cilja? Kako prepoznati taj trenutak? Ko šalje ovu poruku i kome? U kakvoj su relaciji? Kakav je ton poruke – podržavajući ili zapovedan? Ovo su neka od pitanja koja mogu da nam pomognu da postanemo svesni konteksta.

Poruke o neodustajanju, kao što je „Nikada, nikada, nikada ne odustajte“ za neke od nas mogu da zvuče nadahnjujuće, a neki od nas mogu da ih dožive kao gubitak slobode izbora. One mogu da budu moćan huk podrške kojom napinjemo svoja jedra kada zakaže podrška okoline ili da budu poruke sa kojima se opterećujemo da istrajemo u nečemu što ne želimo. To je individualno je za svakog od nas i povezano sa kontekstom kome pripadamo. Naše je da budemo svesni. Sebe, svojih potreba i svoje okoline. Za početak.

Zaglavljenost – kako ostajemo zaglavljeni u iscrpljujućim relacijama?

Zaglavljenost

Zaglavljenost možemo opisati kao pritisak usled stajanja u mestu. Istovremeno osećamo potrebu da nešto uradimo ali i ne preduzimamo nikakvu akciju. U stanju zaglavljenosti osećamo pritisak zato što se istovremeno i spremamo na akciju i u njoj sprečavamo. Na taj način sami sebi blokiramo energiju i ostajemo u mestu.

Iscrpljujuće relacije

Iscrpljujuće relacije su one u kojima naše potrebe za kontaktom i međusobnom razmenom nisu zadovoljene i u kojima se osećamo frustrirano. To su relacije u kojima osećamo nelagodu, neprijatnost, netrpeljivost, dosadu ili konstantni oprez u odnosu na ono šta govorimo i kako se ponašamo. To su relacije sa ljudima sa kojima ne bismo voleli da odemo na letovanje ili zimovanje, da istražujemo tvrđave i otkrivamo stare gradove i nove kontinente. U iscrpljujućim relacijama nema opuštanja i uživanja u zajedničkom vremenu. Zajedničko vreme je najčešće samo klinč vremena dvoje ljudi. Vreme života koje je nepovratno izgubljeno.

U stanju zaglavljenosti osećamo pritisak zato što se istovremeno i spremamo na akciju i u njoj sprečavamo. Na taj način sami sebi blokiramo energiju i ostajemo u mestu.

Iscrpljujuće mogu da budu sve relacije koje ljudi međusobno uspostavljaju – porodične relacije, prijateljstva, poznanstva, emotivne veze, relacije u školi, na fakultetu i na poslu. Neke relacije mogu da postanu iscrpljujuće u određenom trenutku, a neke su iscrpljujuće od samog početka.

U iscrpljujućim relacijama nema opuštanja i uživanja u zajedničkom vremenu. Zajedničko vreme je najčešće samo klinč vremena dvoje ljudi. Vreme života koje je nepovratno izgubljeno.

Sama reč iscrpljivanje upućuje na trošenje do krajnjih granica – dok ne ostane ništa. Trošenje bez obnavljanja. U praksi to znači da ulažemo svoje vreme i energiju u relaciju u kojoj za nas nema ništa hranljivo i podsticajno. To je relacija koja nema razvojnosti, koja stagnira ili od koje je ostala samo manje ili više uglancana fasada. To su relacije u kojima nema uzajamnog poštovanja i prihvatanja. Činjenica, koja bi sa aspekta mentalnog zdravlja, bila dovoljna da se jedna iscrpljujuća relacija prekine.

Katastrofična očekivanja i čekanje Deda Mraza

Kako uspostavljamo i održavamo iscrpljujuće relacije? Kako se ponašamo u korist svoje štete? Tako što umesto da gledamo i vidimo očigledno, mi vidimo svoja očekivanja. Najčešće to činimo na dva načina – tako što zastrašujemo sebe katastrofičnim očekivanjima ili tako što čekamo Deda Mraza.

Kako uspostavljamo i održavamo iscrpljujuće relacije? Kako se ponašamo u korist svoje štete? Tako što umesto da gledamo i vidimo očigledno, mi vidimo svoja očekivanja.

Katastrofična očekivanja možemo da opišemo kao našu strepnju da će nam se dogoditi nešto strašno, nešto čega se mnogo plašimo, ukoliko izađemo iz određene iscrpljujuće relacije. Da ćemo biti odgovorni za nesreću i katastrofu koja će uslediti kao posledica našeg ponašanja. Ostajanjem i trpljenjem, odustajanjem od promene, stvaramo sebi iluziju da kontrolišemo situaciju i da preveniramo katastrofu.

Čekajući Deda Mraza rizikujemo da dugo ostanemo u ulozi dobrog deteta, čekajući da neko drugi uradi za nas ono što možemo i sami, ukoliko odlučimo da koristimo svoja čula i vidimo, čujemo i iskusimo ono što je očigledno. Zato geštalt terapija naglašava ulogu svesnosti. Svesnost je otrežnjavajuća i donosi nam slobodu izbora.

Čekanje Deda Mraza je naše naivno verovanje da će se nešto promeniti u željenom smeru za nas. Da će neko videti i ceniti naše kvalitete i adekvatno uslišiti naše potrebe. A taj neko u našoj kulturi je najčešće Deda Mraz, koji dobroj deci ispunjava želje i donosi poklone u određeno doba godine. Ovakvo verovanje je naivno, jer je bazirano na našim željama, a ne na našem iskustvu i realnoj proceni druge osobe i prirodi relacije sa njom. A želja je najčešće jedna – da druga osoba i relacija budu ono što nisu i da imaju kvalitete koje ne poseduju.

Čekajući Deda Mraza rizikujemo da dugo ostanemo u ulozi dobrog deteta, čekajući da neko drugi uradi za nas ono što možemo i sami, ukoliko odlučimo da koristimo svoja čula i vidimo, čujemo i iskusimo ono što je očigledno. Zato geštalt terapija naglašava ulogu svesnosti. Svesnost je otrežnjavajuća i donosi nam slobodu izbora.

U geštalt terapiji, odgovornost podrazumeva mogućnost, sposobnost da biramo i da napravimo izbor. Preuzimajući odgovornost za sebe, preuzimamo i odgovornost za to kako biramo ljude oko sebe i kakve relacije uspostavljamo sa njima.

Psihoterapija i istraživanje očiglednog

Svaki veliki napredak postignut je putem istraživanja očiglednog, smatra Fritz Perls, osnivač Geštalt terapije. Psihoterapija je jedan od konteksta u kome imamo priliku da istražujemo očigledno i da postanemo svesni kako ostajemo u iscrpljujućim relacijama. Tako sebi dajemo šansu da preuzmemo odgovornost za sebe. U geštalt terapiji, odgovornost podrazumeva mogućnost, sposobnost da biramo i da napravimo izbor. Preuzimajući odgovornost za sebe, preuzimamo i odgovornost za to kako biramo ljude oko sebe i kakve relacije uspostavljamo sa njima.

Psihoterapija i promena

Šta je prava promena? Da li zaista želim da promenim svoje ponašanje ili samo želim da bolje igram iste uloge (igre) kao i do sada?

Psihoterapija i psihoterapeut

Psihoterapija je opcija koja nam pada napamet kada se osećamo loše. Kada imamo osećaj da nam ne ide, kada nismo zadovoljni, a iscrpeli smo naše uobičajene načine rešavanja problema. I nismo pronašli rešenje ili izlaz iz postojeće situacije. Nije nam dobro, nismo srećni, nemamo ideju niti entuzijazam da nastavimo dalje u okolnostima u kojima se nalazimo. Ili ne vidimo izlaz iz okolnosti u kojima se nalazimo. Psihoterapeut je stručnjak kome se obraćamo kada se suočavamo sa problemima ili situacijama za čije prevazilaženje nam je potrebna podrška.

Psihoterapija u praksi: psihoterapijska seansa

Psihoterapija je prilika da dođemo u kontakt sa sobom. Psihoterapijska seansa je neometanih sat vremena samo za nas. Da u mirnom prostoru, u prisustvu terapeuta koji nas pažljivo prati, smirimo  svoje misli i čujemo sebe. Da osetimo ono što osećamo. Da postanemo svesni sebe, svojih osećanja i potreba. Vreme za sebe, da budemo u kontaktu sa sobom. Vreme bez prekidanja tog procesa. Vreme bez telefonskih poziva, poruka, email poruka. Plodna praznina, jedno od centralnih mesta geštalt terapije.

Psihoterapija i PROMENA: ko dolazi do promene, KLIJENT ILI psihoterapeut?

Promena je ono što očekujemo od psihoterapije. Svako od nas ima svoj koncept promene koju želi i svoj koncept o tome kako se dolazi do te promene. Neki od nas žele da promene svoje ponašanje, a neki da se oslobode nelagode i pritiska, bez ideje da menjaju ponašanje. Neki smatraju da su oni ti koji rade na sebi i koji ulažu glavni napor, a drugi očekuju da je psihoterapeut taj koji radi posao i pronalazi pravo rešenje.

Postoji suštinska razlika između ova dva koncepta promene. Promena ponašanja vodi upravo do promene sadržaja i dinamike u životu. Dok oslobađanje od nelagode i pritiska, bez promene ponašanja, možda donosi trenutno olakšanje ali ne i promenu situacije zbog koje smo i tražili stručnu pomoć. Zato je važan kontakt sa sobom i svesnost. Kada smo svesni svojih potreba, vidimo i način kako da ih zadovoljimo.

Kao klijenti u psihoterapiji mi smo ti koji ulažemo glavni napor, a uloga terapeuta je da nas prati kroz proces pružajući nam podršku da budemo u kontaktu sa sobom, a time i sa onim što osećamo i želimo.

Geštalt terapija

Osnivač geštalt terapije je Frederick S. (Fritz) Perls.

Glavni cilj geštalt terapije je da pomogne klijentu da shvati i prihvati svoje potrebe, želje i strahove, i da postane svestan na koji način sam sebe sprečava da postigne ciljeve i zadovolji svoje potrebe.

Osnova geštalt terapije je geštalt psihologija, grana psihologije koja se prvenstveno bavi opažanjem. Sličnost između geštalt terapije i geštalt psihologije najviše se manifestuje u obraćanju pažnje na celinu. Jedan od ciljeva geštalt terapije je da pomogne ljudima da budu celina, kako jačanjem njihove svesti o osećajima koje ne priznaju, tako i ponovnim prihvatanjem delova svoje ličnosti koje negiraju ili koje su odbacili. Cilj Geštalt terapije nije samo rešavanje problema i oslobađanje od simptoma, već da osoba koja radi na sebi usvoji alate za rešavanje problema.

Humanističke i egzistencijalističke terapije, ponekad nazvane i iskustvene terapije, usmerene su na uvid, a baziraju se na pretpostavci da određeno ponašanje može da se promeni putem pojačavanja klijentove svesti o njegovim porivima i potrebama. Veliki značaj pridaju ličnoj slobodi izbora, a slobodnu volju smatraju najvažnijom osobinom ljudi. Geštalt terapija ima i humanističke i egzistencijalističke elemente.

Geštalt terapija snažno prenosi egzistencijalističku poruku kako čovek nije zarobljenik vlastite prošlosti i kako u svako doba može doneti odluku da se menja.

Geštalt terapeuti usmereni su na ovde i sada i na osobu koja deluje, na biće odgovorno za svoje ponašanje koje je sposobno da igra glavnu ulogu u svom menjanju.

Klijent se podstiče na svesnost o trenutnim dešavanjima. Čovek mora znati šta se s njim događa, šta misli i o čemu mašta, šta želi i oseća, šta radi u određenom trenutku; on mora osećati položaj svog tela, izraz lica, mišićnu napetost i pokrete rukama, reči koje izgovara i zvuk svog glasa. Perls je verovao da je svesnost blagotvorna; da je dobro da se ljudi izmeste iz svojih predstava o sebi u svest o tome šta osećaju i čine u datom trenutku.