Kristina Pota Radulović

Klinički psiholog i geštalt psihoterapeut

Menu Close

Tag: odrastanje

Objašnjavanje, pravdanje i ubeđivanje kao stil komunikacije

Da li uvek moramo da prostiremo „tepih objašnjavanja“ pre nego što kročimo sa onim što želimo da kažemo? Kakvu ulogu ima objašnjavanje u situacijama kada ga sagovornik nije tražio? Postoji više razloga zašto neki od nas usvoje nezatraženo objašnjavanje kao sastavni deo komunikacije.

U komunikaciji sa drugim ljudima, funkcija objašnjavanja je da približi određenu materiju i da razjasni eventualne nejasnoće, pod uslovom da postoji nešto nepoznato ili nejasno. Šta se dešava kada potreba za objašnjavanjem nije obostrana? Kada je to potreba samo onog koji inicira objašnjavanje.

Objašnjavanje kao stil komunikacije može da bude deo naše svakodnevice ili da se s tim fenomenom susrećemo ponekad. Možda je to naš stil komunikacije, ili ga prepoznajemo u načinu na koji neki ljudi komuniciraju. Nezatraženo objašnjavanje može da ima funkciju pravdanja ili ubeđivanja. To su one situacije kada umesto da postavimo konkretno pitanje ili damo konkretan odgovor, prvo krenemo da nešto objašnjavamo sagovorniku, pa ga tek onda pitamo ili mu odgovorimo na pitanje. Ili umesto informacije koju smo tražili, prvo slušamo određeno objašnjavanje kao uvod, a u međuvremenu čekamo informaciju.

Deca koja rastu pored odraslih koji nemaju dovoljno sluha za njihove želje i potrebe, moraju da ulažu dodatan napor kako bi bila primećena. Taj dodatan napor često ima oblik objašnjavanja, pravdanja ili ubeđivanja. Pošto je objašnjavanje ritual koji se često ponavlja, a pogotovu u situacijama koje dete procenjuje kao veoma značajne, postoji velika verovatnoća da će se ovo ponašanje ustaliti i postati prepoznatljivi aspekt ponašanja te osobe.

Kakvu ulogu ima objašnjavanje u situacijama kada ga sagovornik nije tražio? Postoji više razloga zašto neki od nas usvoje nezatraženo objašnjavanje kao sastavni deo komunikacije.

Privlačenje pažnje i primećivanje

Deca koja rastu pored odraslih koji nemaju dovoljno sluha za njihove želje i potrebe, moraju da ulažu dodatan napor kako bi bila primećena. Taj dodatan napor često ima oblik objašnjavanja, pravdanja ili ubeđivanja. Neka deca konstantno moraju da ulažu ovaj dodatni napor, jer sledeća alternativa je da odustanu od svojih želja i potreba.

Deca koja su često bila kažnjavana od odraslih koji su imali funkciju da brinu o njima, mogu da usvoje objašnjavanje (pravdanje, ubeđivanje) kao način da izbegnu kaznu. Istovremeno mogu da razviju i bazično nepoverenje u druge ljude – da a priori očekuju negativan ishod kontakta sa drugom osobom.

Dete se upinje da zadobije pažnju i odobrenje odrasle osobe tako što se pravda ili objašnjava. Za neku decu to je jedini način da zadovolje svoje potrebe, kao da samo njihovo postojanje nije dovoljno da budu primećena. Pošto je objašnjavanje ritual koji se često ponavlja, a pogotovu u situacijama koje dete procenjuje kao veoma značajne, postoji velika verovatnoća da će se ovo ponašanje ustaliti i postati prepoznatljivi aspekt ponašanja te osobe.

Strah od kazne i bazično nepoverenje

Deca koja su često bila kažnjavana od odraslih koji su imali funkciju da brinu o njima, mogu da usvoje objašnjavanje (pravdanje, ubeđivanje) kao način da izbegnu kaznu. Istovremeno mogu da razviju i bazično nepoverenje u druge ljude – da a priori očekuju negativan ishod kontakta sa drugom osobom. Taj negativni ishod može da ima nekoliko formi: da ih drugi ne primete; da ih primete ali ignorišu; da ih primete ali pogrešno shvate i tumače. Isto ono što su iskusili sa značajnim odraslim ljudima tokom svog odrastanja. I kada ta deca postanu odrasli ljudi, objašnjavanje koriste kao način prevencije kazne ili odbacivanja. Ne veruju da neko može da ih vidi i prihvati upravo takvima kakvi su i da to bude jednostavno. Da ih istinski vidi, čuje i prihvati. Naučili su da se do prihvatanja dolazi uz mnogo truda i napora, pa čak i onda nema garancije da će biti prihvaćeni.

Korisno je da se zapitamo kako smo naučili da jasno pitanje i jednostavna informacija nisu dovoljni da nas ljudi pravilno razumeju? Kako unapred znamo da nas sagovornik neće razumeti pravilno ako mu prethodno ne objasnimo?

Manipulacija i kontrola

Objašnjavanje može da ima i funkciju uspostavljanja kontrole nad situacijom i sagovornikom. Često je to potreba za sigurnošću u kombinaciji sa bazičnim nepoverenjem – „da obezbedim sve uslove da me sagovornik pravilno razume“. Korisno je da se zapitamo kako smo naučili da jasno pitanje i jednostavna informacija nisu dovoljni da nas ljudi pravilno razumeju? Kako unapred znamo da nas sagovornik neće razumeti pravilno ako mu prethodno ne objasnimo? I da li još uvek moramo da prostiremo „tepih objašnjavanja“ pre nego što kročimo sa onim što želimo da kažemo?

U nekim situacijama objašnjavanje ima funkciju dimne zavese da bi se umanjila vidljivost namere ili informacije. Da se manje vidi ono što jeste, po mogućstvu da ne bude očigledno. U ovim situacijama se najčešće radi o manipulaciji.

Nezatraženo objašnjavanje može da bude i oblik pasivne agresije prema sagovorniku. Sagovornika tretiramo kao nesposobnog da nešto shvati ukoliko mu se prethodno ne objasni, što može da bude i uvredljivo jer se time postavljamo u nadređenu poziciju u odnosu na njega.

Efekti nezatraženog objašnjavanja

Objašnjavanje oduzima vreme i energiju svim učesnicima u komunikaciji. Produžava trajanje verbalne razmene i otežava praćenje sadržaja. Sagovornik je prinuđen da čeka relevantnu informaciju i da pritom sluša objašnjenja koja nije tražio. Kada ljude zatrpavamo sadržajima koje nisu tražili, rizikujemo da kao odgovor dobijemo njihovu agresivnu reakciju kao način da prekinu tretman koji im ne prija. Mogu da postanu nestrpljivi, da cupkaju i da se vrpolje, ili da prasnu na nas.  „Skrati“, „Nemoj da gnjaviš“, i „Pređi na stvar“ su izrazi kojima nam ljudi daju do znanja da ih zatrpavamo sa nepotrebnim sadržajima.

Pasivna agresija

Nezatraženo objašnjavanje može da bude i oblik pasivne agresije prema sagovorniku. Tretiramo ga kao nesposobnog da nešto shvati ukoliko mu se prethodno ne objasni. Ovo može da bude i uvredljivo jer se time postavljamo u nadređenu poziciju u odnosu na njega. Objašnjavanjem zadovoljavamo svoje potrebe i ne vodimo računa o potrebama sagovornika. Zatrpavamo ga sadržajima za koje prethodno nismo proverili da li su mu potrebni. A najverovatnije i najčešće nisu. Istovremeno ga stavljamo u poziciju da čeka na informaciju koja mu je potrebna.

Na taj način ljudi gube strpljenje i energiju, a na kraju i želju da komuniciraju sa nama.

U nekim situacijama objašnjavanje ima funkciju dimne zavese da bi se umanjila vidljivost namere ili informacije. Da se manje vidi ono što jeste, po mogućstvu da ne bude očigledno. U ovim situacijama se najčešće radi o manipulaciji.

Objašnjavanje, pravdanje i ubeđivanje

Objašnjavanje može da bude u formi pojašnjavanja, pravdanja ili ubeđivanja. Svaka od ovih formi ima za cilj da utiče na sagovornika i da modelira njegovo ponašanje, mišljenje i osećanja. Objašnjavanje samo po sebi ne mora da bude dobro ili loše, već njegov predznak uglavnom zavisi od namere i konteksta. Reakcije na objašnjavanje mogu da nam daju korisne povratne informacije.

Ukoliko želimo dobre relacije sa drugim ljudima, pogotovu sa ljudima do kojih nam je stalo, važno je da budemo svesni kako komuniciramo sa njima. Koje su njihove, a koje su naše potrebe u toj komunikaciji.

Kako sebi zabranjujemo da osećamo?

Kako neko ko se očajnički trudi da „eliminiše sebe“ u tome i uspe? Da li i sami rizikujemo da se nađemo u sličnoj situaciji ukoliko potiskujemo svoja osećanja?

„Drhtajem usana, koji pre osetiš nego ga primetiš, a koji traje kraće od trena” Eleonora Duse „te dodirne pravo u srce”, napisao je Džordž Bernard Šo 1895. godine, opisujući slavnu glumicu.

Italijanska glumica, kasnije nazivana “Gretom Garbo svog vremena”, bila je poznata po maestralnom otelotvorenju najintimnijih osećanja likova koje je igrala. Šo je cenio glumce koji učine da „razmišljamo čistije i osećamo dublje“, za razliku od onih poput Sare Bernar – koji su se po njegovim rečima, na sceni bavili „obmanjivanjem“. Čarli Čaplin je Duse opisivao kao „najveću umetnicu koju je ikada video“, a postala je i prva žena čija fotografija se našla na naslovnici Tajm magazina.

Ipak, kada nije bila uronjena u lik, Eleonora je bila osoba koja je retko pokazivala osećanja. Od pitanja nasrtljivih njujorških novinara, branila se rečima: “Osim na bini, ja ne postojim”.

Kako neko ko se očajnički trudi da „eliminiše sebe“ u tome i uspe? Da li i sami rizikujemo da se nađemo u sličnoj situaciji ukoliko potiskujemo svoja osećanja? Odluka da sebi „zabranimo“ da osećamo je naša svesna ili nesvesna odluka, na koju je uticao niz činilaca čija istorija seže daleko u prošlost, sve do našeg najranijeg detinjstva.

Osećanja, mišljenje i ponašanje – nerazdvojna trijada

Osećanja, mišljenje i ponašanje su nerazdvojna trijada i deo su jedne velike celine – nas. Kako vidimo i doživljavamo svet oko sebe, kako donosimo odluke i kakve izbore pravimo, zavisi od funkcionisanja ove trijade. Ona može funkcionisati skladno ili neskladno, a time i mi sami

Odluka da sebi „zabranimo“ da osećamo je naša svesna ili nesvesna odluka, na koju je uticao niz činilaca čija istorija seže daleko u prošlost, sve do našeg najranijeg detinjstva.

Sklad se ogleda u našem osećaju celovitosti. Ono što osećamo je u skladu sa onim što mislimo, a svojim ponašanjem to i potvrđujemo. Osećamo i znamo da smo u miru sa sobom i taj mir živimo.

Nesklad se vidi u podeljenosti. Najčešće je to podeljenost između naših osećanja s jedne, i mišljenja i ponašanja s druge strane –  prisiljavamo sebe da radimo nešto što ne želimo i za čime nemamo potrebu. Radimo nešto zato što mislimo da tako treba ili mora, a ne zato što to želimo ili imamo potrebu za tim. Nesklad se vidi i kada se ne pokrećemo da postignemo ono što želimo i o čemu maštamo, već ostajemo u onome što nam ne prija. Želja bez inicijative i pokreta. Celina kojoj jedan deo uvek nedostaje.

Kako biramo da razdvojimo celinu sa kojom se rađamo? Kako u sebi pravimo rascep i odvajamo naša osećanja od mišljenja i ponašanja?

Uticaj okruženja tokom odrastanja

Svi mi se rađamo u nekom užem i širem okruženju koje nismo u poziciji da biramo. U uže okruženje spadaju ljudi koji nas donose na svet i oni kojima smo okruženi tokom našeg odrastanja. U šire okruženje spada društvo u kome živimo.

Idealno okruženje

U idealnim uslovima naše prvo okruženje su osvešćeni roditelji koji nas vole i kojima je glavni cilj da nam omoguće da nesmetano razvijamo svoje potencijale, da otkrivamo svoje talente i da budemo ono što jesmo. Ponašanje preostalog dela uže i šire porodice je sinhronizovano sa misijom naših roditelja. U praksi to znači da odrastamo slobodno, da imamo dozvolu i podsticaj da otkrivamo svet oko sebe i da reagujemo na njega. Možemo slobodno da se krećemo u prostoru u kome živimo, da nazivamo stvari pravim imenom, da osećamo i da pokazujemo svoja osećanja. Dovoljno smo dobri upravo takvi kakvi smo – prihvaćeni smo, voljeni i poštovani. Mi smo centar sveta i naš osećaj je da se svet vrti oko nas.

Realno okruženje i uslovi odrastanja

U stvarnosti, neke od prvih reči koje u najranijem detinjstvu čujemo kao odgovor na naše potrebe počinju sa ne i nemoj. Njih prate frustracije i kazne koje dobijemo od okoline kada se ponašamo u skladu sa svojim osećanjima. Ljudi pored kojih odrastamo često umeju da budu neprijateljski nastrojeni prema našim pokušajima da zadovoljimo svoje potrebe. U toj nejednakoj borbi između odraslih koji su jači i nas koji smo slabiji, mi smo predodređeni da izgubimo. Odrasli pobeđuju i nameću svoje potrebe nauštrb naših.

Ovo je trenutak kada mnoga deca odustanu od daljih pokušaja da zadovolje svoje potrebe. Odustajanje se događa kao posledica kazni i frustracija, a sve u cilju izbegavanja ponavljanja bolnih iskustava.

Ako smo kao deca doneli odluku da isključujemo svoja osećanja, kao odrasli imamo utisak da ne znamo šta osećamo ili kako se osećamo. Biramo i odlučujemo na osnovu toga kako mislimo da treba ili mora.

Kada je odgovor na naše potrebe odbijanje ili kazna, stavljeni smo u poziciju da reagujemo i da odlučimo šta ćemo sa svojim potrebama, sa saznanjem da okolina nije spremna da nam udovolji i sa našim osećanjima u vezi toga.

Svako dete različito doživljava i reaguje na negativne emocije, ignorisanje i odbacivanje. Neko odluči da isključi svoja osećanja i da ih ne oseća, neko da ne oseća samo određena osećanja, a neko da svojim osećanjima uopšte ne veruje. Ove odluke donosimo nesvesno, a njihova funkcija je zaštitna. Cilj je da izdržimo bol tako što ga „nećemo“ osećati i da zadržimo ljubav, naklonost i prihvatanje onih pored kojih odrastamo; da izbegnemo kaznu ili odbacivanje. U dečijem uzrastu, ove odluke su u funkciji preživljavanja, jer kada smo mali i bespomoćni zavisimo isključivo od naklonosti i nege koju dobijamo od okoline.

Šta može dete da uradi u ovoj situaciji? Nije u poziciji da se naljuti na one pored kojih odrasta i da ih napusti. Nema gde da ode niti može samo da brine o sebi i opstane. Zato mnoga deca intuitivno biraju da isključe svoja osećanja –  kako bi ih odvojila od svog mišljenja i ponašanja.

Kako izgleda kada odlučimo da ne osećamo i kada odvojimo osećanja od mišljenja i ponašanja

Ako smo kao deca doneli odluku da isključujemo svoja osećanja, kao odrasli imamo utisak da ne znamo šta osećamo ili kako se osećamo. Biramo i odlučujemo na osnovu toga kako mislimo da treba ili mora. I kada se osećamo loše u vezi naših izbora i odluka, smatramo da je to neizbežno, da tako mora i čekamo da prođe.

Ponašanje koje je nekad imalo za cilj da nam omogući da preživimo u sredini u kojoj smo odrastali, sada je ometajući faktor i značajna je prepreka u zadovoljavanju naših potreba.

Isto važi i za naše emocije koje su od strane odraslih bile proglašavane za neprihvatljive ili nedozvoljene. Tako smo naučili da blokiramo i ne pokazujemo ljutnju, mržnju, bes, prezir, ogorčenost, strah ili bol. Naučili smo da ne plačemo pred drugima i da ne pokazujemo da nam je stalo, da volimo, da smo ljuti i povređeni.

Nove odluke i novi početak

Jedna od stvari iz detinjstva koje ponesemo sa sobom u odraslo doba su i naše odluke u vezi odbacivanja koja smo doživeli. Ukoliko ih ne osvestimo i ne odlučimo drugačije, možemo doživotno da budemo taoci odluka iz detinjstva. One su sada utkane u naše funkcionisanje i postale su naše automatske, refleksne reakcije.

Ponašanje koje je nekad imalo za cilj da nam omogući da preživimo u sredini u kojoj smo odrastali, sada je ometajući faktor i značajna je prepreka u zadovoljavanju naših potreba.

Ukoliko smo u detinjstvu nesvesno odlučili da ne budemo svesni svojih osećanja i da ih isključujemo da bi izdržali odrastanje, sada smo u poziciji da svesno odlučimo drugačije. Nismo više mali i u potpunosti zavisni od okoline. Porasli smo, stekli smo određena životna iskustva, veštine i znanja. Sada imamo izbor. Možemo da izaberemo sebe, i da radimo na tome da budemo srećni, zadovoljni i ispunjeni. Da osećamo i da delimo svoja osećanja sa ljudima koje volimo, i sa kojima smo odabrali da budemo zajedno.

Bolna iskustva i pobedničke odluke – kako postajemo pobednici?

Povreda i posledice

Svakome od nas može da se dogodi da bude povređen i da mu nakon toga ostane ožiljak. Vidljiv ili nevidljiv za druge, sa posledicama koje mogu značajno da utiču na njegov život. Neki od nas postanu osetljivi na određene ljude i situacije i skloni ponovnim istim povredama. Drugi odluče da ne osećaju i da izbegavaju bliskost i pripadnost sa drugim ljudima. Treći odaberu da ne razmišljaju, prihvate da budu beznačajni i da ne preduzimaju ništa.

Ove odluke donosimo svesno ili nesvesno, sa ciljem da nikad više ne budemo povređeni. Odlučujemo da odbacimo, isključimo ili potisnemo one delove sebe zbog kojih verujemo da smo bili povređeni. To je i zajednička mana ovih odluka – kada odbacujemo delove sebe postajemo ranjivi i podložni povređivanju. Kada odustajemo od delova sebe, na tim mestima ostaju rupe i više nismo celina. Prema teoriji geštalt terapije, rešenje je u ponovnoj integraciji, a ne u rascepu.

Kada odbacujemo delove sebe postajemo ranjivi i podložni povređivanju. Kada odustajemo od delova sebe, na tim mestima ostaju rupe i više nismo celina. Prema teoriji geštalt terapije, rešenje je u ponovnoj integraciji, a ne u rascepu.

Kintsugi, ožiljak od zlata – šansa da nastavimo dalje

Različite kulture prema ožiljcima se odnose različito. U zapadnim kulturama, među koje ubrajamo i našu, nesavršenosti se ne prihvataju. One se prikrivaju, a neretko i otklanjaju hirurškim intervencijama. Teži se estetskom savršenstvu. U kulturama Dalekog istoka na ove stvari gleda se drugačije. U Japanu se smatra da je veoma važno da razumemo duhovnu prošlost ili priču nekoga ili nečega, bio on čovek, biljka ili predmet. Iz tog razloga na ožiljke se gleda sa posebnim interesovanjem kao na nešto što je deo nas i što nas čini autentičnima i drugačijima od drugih. U njima se pronalazi lepota i novi kvalitet.

Kada slomimo vazu, čajnik ili keramičku posudu najčešće ih bacamo, osećajući bes i žaljenje zbog saznanja da nakon lepljenja nikada neće izgledati kao pre. Najradije bismo sakrili sve pukotine i nesavršenosti i pokušali da polomljenu stvar popravimo na način da izgleda kao nova. Drevna japanska veština Kintsugi[1] , s druge strane, umesto da pukotine i ožiljke prikrije, teži da ih učini vidljivim i integriše u novi predmet, sa novim kvalitetima. Delovi polomljenog predmeta majstorski se spajaju zlatom ili drugim plemenitim metalom, a rezultat je nešto što je vrednije od nekadašnjeg predmeta.

Kintsugi može da bude i jedan od naših izbora. Da prihvatimo sebe i da se pažljivo bavimo sobom, koristeći plemenite materijale. Da integrišemo svoje delove nakon loma i da nastavimo svojim putem. U domenu mentalnog zdravlja, psihoterapija ima isti cilj.

U Japanu se smatra da je veoma važno da razumemo duhovnu prošlost ili priču nekoga ili nečega, bio on čovek, biljka ili predmet. Iz tog razloga na ožiljke se gleda sa posebnim interesovanjem kao na nešto što je deo nas i što nas čini autentičnima i drugačijima od drugih. U njima se pronalazi lepota i novi kvalitet. Drevna japanska veština Kintsugi, umesto da pukotine i ožiljke prikrije, teži da ih učini vidljivim i integriše u novi predmet, sa novim kvalitetima. Delovi polomljenog predmeta majstorski se spajaju zlatom ili drugim plemenitim metalom, a rezultat je nešto što je vrednije od nekadašnjeg predmeta.

Lom, šteta i odrastanje

Mnogi od nas iskuse lom i štetu kada su jako mali, ranjivi i nezaštićeni. To se dešava u razvojnom periodu kada još uvek nemamo razvijene kapacitete da se odupremo i odbranimo, da selektujemo sadržaje kojima smo izloženi. Kapacitete za selekciju i odbranu razvijamo tokom života, a sa osećanjima se rađamo. Zato i nepogrešivo urlamo od bola, i onda kada mu ne znamo ime. Jer kada je detetu loše – loše mu je, i to se vidi. To su situacije kada smo iznevereni, ostavljeni i nevoljeni; kada smo neprimećeni i zanemareni.

Kada smo mali, apsolutno smo zavisni od ljudi pored kojih odrastamo. Zavisni smo od njihovog primećivanja, posvećenosti i zadovoljavanja naših potreba. Neophodan nam je prostor za sebe, ali i dobar kontakt sa njima. Ljubav koju dobijemo ili ne dobijemo od njih može nas umnogome odrediti.

Voljena deca i njihova okolina

Voljena deca odrastaju u ljude koji prihvataju sebe, koji su ono što jesu i koji nemaju potrebu da manipulišu drugim ljudima i da ulaze u „kao da“ relacije – relacije koje samo izgledaju kao ono što bi trebalo da jesu (prijateljstvo, emotivna veza, briga, ljubav). Voljena deca su autentična jer odrastaju u autentičnom svetu – ljubav je ljubav, prijateljstvo je prijateljstvo, zagrljaj je zagrljaj, a granice su granice. Toplinu koju dobiju, ponesu sa sobom kao olimpijsku vatru, i dele je sa drugim ljudima. U njihovom prisustvu je toplo i ugodno. Tako autentična deca postaju svoji ljudi koji umeju da vole, dele i prepoznaju granice.

Nevoljena deca i njihova okolina

Nevoljena deca su gladna i neprimećena. Urlaju i vrište da bi privukla pažnju, ali umesto pažnje dobiju kaznu i bol – zato što su tražili da zadovolje svoje potrebe. Ovo je jedna od prvih surovih lekcija koju dobiju – ako tražiš ono što ti treba, nećeš ga dobiti – dobićeš upravo ono što je najgore za tebe. Ono što je jako važno da znamo u vezi ove poruke, a čega nevoljena deca većinom nisu svesna – ovo važi samo za one koji nam šalju takve poruke. Ne odnosi se na ostatak sveta. I to je ono što je čini traumatskom – mogućnost da nevoljeno dete poveruje da se odnosi na ceo svet, na sve ljude koje može da sretne i koje će sretati tokom života. Na taj način nevoljena deca mogu postati ljudi koji su unapred odustali od sebe i od zadovoljavanja svojih potreba. Veruju da će ih manje boleti ukoliko trpe i žive u nezadovoljstvu, umesto da energiju koju ulažu u trpljenje pretvore u borbu za sebe. Oni ne veruju da njihove potrebe mogu da budu zadovoljene, još manje da sada, kada su odrasli ljudi, mogu sami da ih zadovolje. Bežeći od bola kojim su ih žigosali, beže od sebe i od svojih potreba. Tako postaju manipulativni ljudi koji uspostavljaju „kao da“ relacije i žive „kao da“ živote.

Ono što je jako važno da znamo u vezi ove poruke, a čega nevoljena deca većinom nisu svesna – ovo važi samo za one koji nam šalju takve poruke. Ne odnosi se na ostatak sveta. I to je ono što ovu poruku čini traumatskom – mogućnost da nevoljeno dete poveruje da se odnosi na ceo svet, na sve ljude koje može da sretne i koje će sretati tokom života. Na taj način nevoljena deca mogu postati ljudi koji su unapred odustali od sebe i od zadovoljavanja svojih potreba.

Psihoterapija i rad na sebi

Bol i patnja koju smo doživeli ne moraju da budu naš epilog, već prolog. Psihoterapija može da bude jedan od načina da preispitamo stare odluke i verovanja i da donesemo nove. Da postanemo svesni šta radimo i kako to radimo, i da naučimo da prihvatimo i cenimo sebe. Ovo su ujedno i ciljevi Geštalt terapije. Kada postanemo svesni zaključaka i odluka koje smo doneli na osnovu naših bolnih iskustava, dajemo sebi šansu da donesemo nove. Da prihvatimo i integrišemo sve svoje delove. Da ponovo postanemo skladna celina, kakva smo i bili kada smo se rodili.

Kada postanemo svesni zaključaka i odluka koje smo doneli na osnovu naših bolnih iskustava, dajemo sebi šansu da donesemo nove. Da prihvatimo i integrišemo sve svoje delove. Da ponovo postanemo skladna celina, kakva smo i bili kada smo se rodili.

Poseban lak i plemeniti metali u našem životnom kintsugiju su pažnja, prihvatanje i podrška. Jedino tako možemo ponovo da rastemo, da primamo i dajemo toplinu i ljubav. Ožiljak nevoljenosti ne govori o nama, već o onima pored kojih smo odrastali. O nama govori ono što mi kao odrasli ljudi radimo i uradimo za sebe, a onda i za druge ljude. O nama govori olimpijska vatra, za koju se izborimo da je ponesemo, da bi je delili sa drugim ljudima.

Ožiljak nevoljenosti ne govori o nama, već o onima pored kojih smo odrastali. O nama govori ono što mi kao odrasli ljudi radimo i uradimo za sebe, a onda i za druge ljude. O nama govori olimpijska vatra, za koju se izborimo da je ponesemo, da bi je delili sa drugim ljudima.

—————

[1] Kintsugi (kintsukuroi), jap. – “spajanje ili popravljanje zlatom”, je drevna japanska umetnost popravljanja polomljene keramike sa lakom napravljenim od zlata, srebra ili platine u prahu. Filozofija Kintsugija lomljenje i popravku tretira kao deo istorije predmeta, umesto kao nešto što bi trebalo sakrivati.