„Šta će drugi ljudi da kažu?“ je rečenica sa kojom se najčešće prvi put susretnemo tokom odrastanja tako što je čujemo od drugih ljudi, u obliku reakcije na naše iskazane želje, potrebe i namere, ili manifestovano ponašanje. Tokom vremena, ukoliko je bila sastavni deo našeg odrastanja, neki od nas su je usvojili kao filter kroz koji provlače svoje želje i potrebe i refleksno je upućuju sebi kad god nešto požele, naume ili urade.
Kakvo pitanje je „Šta će drugi ljudi da kažu“? Kako izgleda odgovor? Koje poruke dobijamo i šaljemo ovim pitanjem? U kojim situacijama postavljamo ovo pitanje?
Pod uticajem učenja i sticanja novih iskustava usvajamo nova saznanja i menjamo svoje stavove i mišljenja. Proces promene sa sobom donosi i nove izbore – nove „želim“ i „ne želim“. Tokom procesa promene, neki od nas postanu svesni direktiva „treba“ i „mora“ po kojima žive i krenu da ih preispituju i menjaju.
Geštalt terapija, moral i naši izbori
Prema Geštalt terapiji, ljudi su odlučujući faktor u određivanju vlastitog ponašanja. Mi imamo kapacitet da odgovorimo i da odaberemo odgovor na podražaje koje dobijamo iz okoline, kao i na naše unutrašnje podražaje. Prihvatanjem da imamo kapacitet da biramo svoje odgovore prihvatamo i da smo odgovorni za svoje izbore.
Važno je da se napravi jasna razlika između onoga što neko odabere i onoga što je dato, a ljudi su odgovorni za svoje moralne izbore i za ono što izaberu da urade, smatra klinički psiholog i geštalt terapeut Gari Jontef. To znači da smo mi odgovorni za naše izbore u odnosu na ono što je dobro, ispravno i pravedno. Geštalt terapija nam pomaže da otkrijemo šta je dobro, ispravno i pravedno prema našem izboru i vrednostima. Daleko od zastupanja da „sve može“, Geštalt terapija stavlja najozbiljniju obavezu pred svakog od nas: biranje i vrednovanje, zaključuje Jontef.
Proces, izbor i promena
Naše postojanje je proces. Rastemo, razvijamo se i menjamo. Menjaju se naše potrebe, želje, ukusi i ponašanje. Pod uticajem učenja i sticanja novih iskustava usvajamo nova saznanja i menjamo svoje stavove i mišljenja. Proces promene sa sobom donosi i nove izbore – nove „želim“ i „ne želim“. Tokom procesa promene, neki od nas postanu svesni direktiva „treba“ i „mora“ po kojima žive i krenu da ih preispituju i menjaju. Šta i da li „treba“ i „mora“.
„Šta će drugi ljudi da kažu?“ nije pitanje, iako liči na pitanje i izgovara se u formi pitanja. Ovo je komentar i primedba koja izražava lično mišljenje onoga koji je izgovara, zaodenuta u formu brige o mišljenju drugih ljudi.
Naš lični rast i razvoj utiče i na naše okruženje. Ljudi oko nas mogu različito da reaguju na naše promene, u zavisnosti od svojih potreba, svojih „želim“, „ne želim“, „treba“ i „mora“. U skladu s tim, sa nekim ljudima ćemo se još više zbližiti, a sa nekima udaljiti. Neke ljude ćemo „ponovo“ otkriti i međusobno se dublje povezati, a sa nekima ćemo prekinuti kontakt, na svoju ili njihovu inicijativu.
Dodatan nemir unose paralelne poruke – ona eksplicitna, izgovorena: „Šta će drugi ljudi da kažu?“ i ona implicitna, neizgovorena: „Ne razumem te i ne podržavam“. Nemir, jer reagujemo na implicitnu poruku koju neverbalno dobijamo i koja je dominantna i prava. A to je nerazumevanje nas i procesa koji se u nama odvija i odsustvo podrške.
Trenutak promene, kada izgovorimo ili uradimo nešto što za okolinu upadljivo odstupa od onoga što od nas očekuje i na šta je možda navikla, jedna je od najčešćih situacija kada neko može da nas upita: „A šta će drugi ljudi da kažu?“.
Eksplicitne i implicitne poruke
„Šta će drugi ljudi da kažu?“ nije pitanje, iako liči na pitanje i izgovara se u formi pitanja. Ovo je komentar i primedba koja izražava lično mišljenje onoga koji je izgovara, zaodenuta u formu brige o mišljenju drugih ljudi. A to lično mišljenje često je neslaganje sa našim izborima i nerazumevanje naših želja, motiva i potreba. Neslaganje i nerazumevanje uglavnom idu zajedno sa odsustvom podrške, koja nam je često i najpotrebnija u trenucima promene.
Dodatan nemir unose paralelne poruke – ona eksplicitna, izgovorena: „Šta će drugi ljudi da kažu?“ i ona implicitna, neizgovorena: „Ne razumem te i ne podržavam“. Nemir, jer reagujemo na implicitnu poruku koju neverbalno dobijamo i koja je dominantna i prava. A to je nerazumevanje nas i procesa koji se u nama odvija i odsustvo podrške. Ona eksplicitna je samo nefunkcionalni paravan za prikrivanje prave poruke, što potvrđuje i sama forma pitanja i pokušaj da na njega ozbiljno odgovorimo: „Drugi ljudi će da kažu… Šta?“
Da li i kako možemo da znamo šta će drugi ljudi da kažu? I koji su ti „drugi ljudi“, kolika je ta grupa, ko sve ulazi u njen sastav, po kom kriterijumu, i šta im je zajedničko? Kako će oni to da kažu – horski, kao u grčkoj drami, ili će svako nastupiti odvojeno, kao solista?
Prema teoriji promene u geštalt terapiji, promena nastaje onda kada mi postanemo ono što jesmo, a ne kada pokušavamo da budemo ono što nismo. U skladu s tim su i naši novi izbori i odluke, kao rezultat promene koja se u nama dogodila i koju smo osetili.
Drugi ljudi će da kažu ono što će da kažu, ako išta kažu i ako se uopšte i bave komentarisanjem naših izbora. Šta god da kažu, uglavnom će govoriti o sebi, svesni toga ili ne, i mi na to ne možemo da utičemo. To je njihovo i nema veze sa nama. Ono na šta možemo da utičemo su naše ponašanje i naši izbori. Možemo da izaberemo da ispravno čujemo „pitanje“ „Šta će drugi ljudi da kažu?“ i da odreagujemo na pravu poruku. Da kažemo šta čujemo i kako se osećamo zbog toga. Tako ćemo skloniti paravan i stvoriti uslove da pričamo o onome što jeste i što se dešava sada i ovde, čime stvaramo uslove za otvorenu i zdravu komunikaciju. Naravno, ukoliko druga osoba to prihvati. Ili, možemo da budemo svesni prave poruke i baš zbog toga da nemamo potrebu da ulazimo u raspravu. Izbor je naš i zavisi od naših potreba.
Promena je životna činjenica i samim tim je i neizbežna. A u vezi sa tim šta će drugi ljudi da kažu, možda je osnovno da smo svesni da je najvažnije šta mi kažemo, jer se radi o nama i našoj odgovornosti za kvalitet vlastitog života.
Promena kao egzistencijalna činjenica
Još je grčki filozof Heraklit govorio da je u prirodi samo promena večna i neprestana i da „sve što se zbiva, zbiva se po nuždi“. Prema teoriji promene u geštalt terapiji (paradoksalna teorija promene kako je naziva Arnold Beiser, psihijatar i geštalt terapeut), promena nastaje onda kada mi postanemo ono što jesmo, a ne kada pokušavamo da budemo ono što nismo. U skladu s tim su i naši novi izbori i odluke, kao rezultat promene koja se u nama dogodila i koju smo osetili. Odatle i iznenađenje okoline, jer menjamo ponašanje na koje su navikli ljudi oko nas.
I pitanje „Šta će drugi ljudi da kažu?“ je u osnovi reakcija na promenu, najčešće neželjenu ili samo nepoznatu, pa time možda i zastrašujuću za onoga koji ga postavlja. Promena je životna činjenica i samim tim je i neizbežna. A u vezi sa tim šta će drugi ljudi da kažu, možda je osnovno da smo svesni da je najvažnije šta mi kažemo, jer se radi o nama i našoj odgovornosti za kvalitet vlastitog života.
NAPOMENA:
Svi tekstovi na internet prezentaciji gestalt.org.rs su autorsko delo Kristine Pota Radulović, osim ukoliko nije drugačije naznačeno. Citiranje ili prenošenje tekstova ili delova tekstova dozvoljeno je bez prethodne saglasnosti. U opremi teksta potrebno je citirati autora i izvor na sledeći način: Psihoterapeut Kristina Pota Radulović, klinički psiholog i geštalt terapeut, uz obavezno navođenje izvora www.gestalt.org.rs (linkovano na glavnu stranu prezentacije gestalt.org.rs).
Neovlašćeno korišćenje sadržaja bilo kog dela internet prezentacije, bez ispunjavanja gore navedenih uslova, smatra se kršenjem autorskih prava i podložno je tužbi prema pozitivnom pravu Republike Srbije.
