Odbijanje je naša reakcija i odgovor na nešto što ne želimo i manifestujemo ga rečima i ponašanjem. Odbijanje je i jedan od mogućih odgovora na naša pitanja, želje, potrebe, inicijative ili zahteve koje mi možemo da dobijemo od strane drugih ljudi.
Štitimo se od bola tako što ne rizikujemo da možda doživimo i radost i ispunjenje želje. Akcija kojom možemo da zadovoljimo svoje potrebe najčešće je ista ona koja nam može „doneti“ i odbijanje i zato je i ne preduzimamo.
Strah od odbijanja može da bude teskobno i parališuće iskustvo, praćeno zaustavljanjem daha i izraženim naporom da ne preduzmemo nikakvu akciju koja bi eventualno mogla da nas dovede u situaciju da budemo odbijeni. Štitimo se od bola tako što ne rizikujemo da možda doživimo i radost i ispunjenje želje. Akcija kojom možemo da zadovoljimo svoje potrebe najčešće je ista ona koja nam može „doneti“ i odbijanje i zato je i ne preduzimamo. Tako sebe držimo u stanju nezadovoljene želje i potrebe, sa osećajem da nam je i to lakše negoli da budemo eventualno odbijeni. Ostajemo u onom stanju iz kog želimo da izađemo. Biramo da ne menjamo upravo ono što želimo da promenimo jer jedan od mogućih ishoda je i da budemo odbijeni.
Posledice odbijanja u našem detinjstvu
Za mnoge od nas, odbijanje je jedno od iskustava koje smo iskusili još tokom odrastanja, od strane onih pored kojih smo odrastali. Neki od nas doživeli su veoma bolna iskustva, odbijanje usmereno lično prema njima – u formi apsolutnog odbacivanja i neprihvatanja njih i onoga što oni jesu. Drugi nisu bili odbijani zbog svoje suštine, već se odbijanje odnosilo na njihove želje i potrebe. Treći su imali oba iskustva – da budu lično odbijeni i da im bude odbijeno nešto što su želeli i tražili.
Neki od nas su odbijanje protumačili kao dokaz i potvrdu da su nebitni i bezvredni, da su zato i nevoljeni i da ih zbog toga i ubuduće niko neće voleti. Drugi su odbijanje doživeli kao trenutno nepovoljno stanje, koje ne govori ništa o njima, već je vezano samo za taj kontekst, za osobu koja je u poziciji da ih odbije i njenu eventualnu nezgodnu narav. Nisu „lepili“ iskustvo odbijanja na sebe kao „potvrdu o tome kakvi su“ i da kao „takvi“ ne mogu biti prihvaćeni, već su nastavili da traže alternative kako bi zadovoljili svoje potrebe.
Ako nas odbacuju ili odbijaju od sebe upravo oni od čijeg prihvatanja, pažnje i ljubavi zavisimo, odrastanje postaje mučno iskustvo protoka vremena u atmosferi nevoljenosti i odbačenosti do svanuća nekih boljih dana.
Kako doživljavamo odbacivanje
Odbacivanje je možda i najbolnija forma odbijanja, jer podrazumeva da neko odbija nas kao takve, u potpunosti, a često i zauvek. Poruka koju pritom dobijamo je da nas ta osoba ne želi u svom životu, da nas pre svega ne voli i da nema potrebu za kontaktom i interakcijom sa nama.
Ono što najčešće osećamo kada nas odbaci neko ko je značajan ili veoma značajan za nas, je da ništa što uradimo ne može da utiče na to da nas ta osoba prihvati. Osećamo se bespomoćno, a naši napori da nešto promenimo ostaju uzaludni. Mi za nju jednostavno prestajemo da postojimo.
Baš zato što kao mali nemamo načina da preveniramo odbacivanje, postoji rizik da pokušavajući da shvatimo šta i zašto nam se dešava, neki od nas krivca za odbacivanje pronađu u sebi. Još ako to čujemo i sa strane, ovo objašnjenje ima potencijal da postane verovanje i uverenje koje ponesemo sa sobom dalje u život.
Kako prihvatamo i tumačimo odbijanje
Od toga kako prihvatamo i tumačimo iskustva odbijanja onda kada sa njima počinjemo da se suočavamo, često zavisi i naš doživljaj budućih odbijanja u našem daljem životu.
Kada smo mali i dok odrastamo, jedno od najbolnijih iskustava je odbijanje i odbacivanje od strane onih na koje smo neposredno upućeni i od čije smo brige direktno zavisni. Ljudi pored kojih odrastamo su za nas najvažniji ljudi na svetu, jer naša dobrobit direktno zavisi od njihovog angažovanja ili neangažovanja u vezi nas. Od njihovog odnosa prema nama i prema drugima učimo kako da se odnosimo prema sebi i prema drugim ljudima. Ako nas odbacuju ili odbijaju od sebe upravo oni od čijeg prihvatanja, pažnje i ljubavi zavisimo, odrastanje postaje mučno iskustvo protoka vremena u atmosferi nevoljenosti i odbačenosti do svanuća nekih boljih dana.
Odbacivanje podrazumeva uskraćivanje ljubavi i pažnje i odatle bol koju izaziva kod većine nas. Baš zato što kao mali nemamo načina da preveniramo odbacivanje, postoji rizik da pokušavajući da shvatimo šta i zašto nam se dešava, neki od nas krivca za odbacivanje pronađu u sebi. Još ako to čujemo i sa strane, ovo objašnjenje ima potencijal da postane verovanje i uverenje koje ponesemo sa sobom dalje u život. Verovanje da smo nevoljeni zato što smo „loši“ i da smo „krivi“ za postupke i ponašanja drugih ljudi.
Strah od odbijanja prvenstveno ima zaštitnu funkciju – izbegavajući sve moguće situacije u kojima postoji šansa da budemo odbijeni, izbegavamo bol i povređivanje.
Ukoliko ovo objašnjenje (koje smo sebi dali sa jako malo godina i u odsustvu relevantnih informacija) tretiramo kao istinu, postoji rizik da odaberemo da živimo u skladu sa njim, tako što ćemo iznova i iznova potvrđivati njegovu „istinitost“. A to znači da ostanemo u poziciji nevoljenog deteta i da zbog toga imamo potrebu da nas „svi“ vole i prihvataju, nezavisno ko su i da li su uopšte značajni za nas, i istovremeno da verujemo da smo bezvredni ili „krivi“ ako nas neko ne voli. Naš osećaj da smo nevoljeni manifestuje se i u maniru da skoro u svim situacijama „startujemo“ kao nevoljeni i odbačeni i da nesvesno biramo ljude i situacije kojima ćemo to sebi potvrditi.
Tražeći apsolutnu sigurnost može da nam se dogodi da mnogo vremena provedemo u čekanju, razmišljanju i zamišljanju pravog trenutka, i da propustimo da vidimo da je pravi trenutak možda upravo sada, jer možda ne izgleda onako kako smo ga mi zamislili.
Geštalt terapija o strahu od odbijanja
Frederik (Fric) Perls, Ralf Heferlin i Pol Gudman, utemeljitelji teorije Geštalt terapije, smatraju da je upravo strah od odbijanja jedan od razloga zbog kojih se plašimo da budemo kreativni. Kada se držimo za status kvo za stvari koje smo već postigli imamo osećaj „sigurnosti“, a svako novo uzbuđenje preti da raznese tu sigurnost na komade. Perls, Heferlin i Gudman navode da moramo da shvatimo da ne postoji takvo nešto kao „prava sigurnost“ – kada nemamo iracionalne strahove, ne bavimo se time da li smo sigurni ili ne, već se usredsređujemo na problem i suočavamo se njime.
Strah od odbijanja, sigurnost i pravi trenutak
Mnogi od nas su kao mali osetili da je odbijanje (a pogotovu odbacivanje kao njegova najsurovija forma), bolno iskustvo i razvili su strah od odbijanja. Strah od odbijanja prvenstveno ima zaštitnu funkciju – izbegavajući sve moguće situacije u kojima postoji šansa da budemo odbijeni, izbegavamo bol i povređivanje. Zato su neki od nas još kao mali odlučili da kad god su u situaciji da preduzmu ili da prihvate određenu inicijativu, idu samo „na sigurno“. S druge strane, odbijanje je uvek jedan od mogućih ishoda u različitim kontekstima, situacijama i relacijama sa različitim ljudima. Zato i ne postoji njegova apsolutna prevencija.
Ono što je važno da znamo je da količina sigurnosti u vezi ishoda, koja je nama potrebna da bi se odvažili na akciju, nije uvek na prvi pogled vidljiva i jednostavno merljiva. Tražeći apsolutnu sigurnost može da nam se dogodi da mnogo vremena provedemo u čekanju, razmišljanju i zamišljanju pravog trenutka, i da propustimo da vidimo da je pravi trenutak možda upravo sada, jer možda ne izgleda onako kako smo ga mi zamislili. Zato je važno da budemo svesni i u kontaktu sa sobom i sa okolinom, da ne propustimo pravi trenutak dok ga „planiramo“ da nam se desi ili iz straha od odbijanja.
