Ljudi različito reaguju kada se suoče sa raskorakom između svojih očekivanja o tome kako bi želeli da izgleda njihov kontakt i komunikacija sa drugom osobom i realnosti – kako taj kontakt i komunikacija izgledaju u praksi. Jedni taj raskorak primaju kao važnu informaciju i tome prilagođavaju svoja očekivanja, ideje, planove i sveukupno ponašanje. Informacije koje dobijaju preko svojih čula su činjenice koje imaju funkciju smernica i prediktora za ubuduće. Drugi, taj raskorak doživljavaju prvenstveno kao razočarenje koje može da bude u toj meri preplavljujuće da poprima funkciju filtera kroz koji više ne mogu da vide ono što je očigledno. Umesto toga, vide samo svoju zamisao o tome kakav bi trebalo da bude njihov kontakt sa drugom osobom. Fokusiraju se na svoje želje i bave se svojim idejama, pretpostavkama, uverenjima i principima, a ne realnošću – ko je druga osoba, kako se prema njima ponaša, kako to na njih utiče i šta će oni povodom toga preduzeti. Umesto realnosti i konkretne akcije, kao startnu poziciju za delanje biraju fantaziju i fantaziranje.
Neverica i iščuđavanje
Neprihvatanje očiglednog možemo da manifestujemo kroz različita ponašanja. Neverica i iščuđavanje mogu da budu jedan od načina na koji odbijamo da prihvatimo očigledno. Kad smo svaki put iznova u neverici za ista iskustva sa istim ljudima, najverovatnije odbijamo da prihvatimo realnost. Na verbalnom nivou, to se ispoljava ponavljanjem konstatacije „Ne mogu da verujem“ i zapitanošću „Kako je moguće?“. Držeći sebe u stanju čuda i neverice, kao da potajno verujemo da svojim neprihvatanjem zaustavljamo vreme, kao vazduh koji smo udahnuli i odbijamo da izdahnemo dok se stvari ne poprave i ne dođu „na svoje mesto“, kao naš uslov da nastavimo dalje. A istina je da rasipamo svoju energiju i gubimo dragoceno vreme, jer svoje resurse ulažemo u čuđenje i neverovanje umesto u pronalaženje rešenja i izlaza iz situacije.
Neverica i iščuđavanje mogu da budu jedan od načina na koji odbijamo da prihvatimo očigledno. Kad smo svaki put iznova u neverici za ista iskustva sa istim ljudima, najverovatnije odbijamo da prihvatimo realnost.
Razočarenje i revolt
Ponavljano bavljenje razočarenjem i revoltom zbog nečijih postupaka može da bude znak da odbijamo da prihvatimo ono što jeste. To naročito važi kada su u pitanju ista iskustva sa istim ljudima. Kao da kažemo – „Znam ja za to, ali ću se ponašati kao da ne znam“. Opirući se da prihvatimo očigledno, kao da gajimo potajnu nadu da ćemo ga svojim neprihvatanjem poništiti i tako ponovo stvoriti uslove da se desi „ono što treba i kako treba“.
Geštalt terapija
Kada su u pitanju neprijatna i bolna iskustva u kontaktu sa drugim ljudima, nije neshvatljivo ako se zaogrćemo čuđenjem i nevericom kao čarobnim plaštom da bismo se zaštitili od vlastitog saznanja, jer dok god se čudimo i ne verujemo, kao da stvaramo zaštitni prostor između nas i našeg iskustva. Poput čarobnog plašta koji leprša oko nas dok se vrtimo u krug i rasteruje saznanje koje donosi bol. Isto važi i za bedeme razočarenja i revolta. Gradimo bedeme od razočarenja i revolta da bismo se zaštitili od prodora bola, jer dok god smo ljuti i besni ne možemo da osetimo koliko smo tužni i povređeni.
Psihoterapija je pomaganje klijentu da se suoči sa onim što pokušava da izbegne, kaže Frederik (Fric) Salomon Perls, psihijatar, psihoanalitičar i jedan od osnivača geštalt terapije.
Geštalt terapija se bavi „onim što jeste“ i fokusirana je na neposredni trenutak, na „sada“, a osnova postulata na kojima se bazira geštalt terapija je verovanje da je čoveku bolje kada prihvata istinu i kada je svestan onoga što jeste, kaže Edvard V.L. Smit, klinički psiholog i učenik Lore Perls, psihologa i jedne od utemeljivača Geštalt terapije.
Gradimo bedeme od razočarenja i revolta da bismo se zaštitili od prodora bola, jer dok god smo ljuti i besni ne možemo da osetimo koliko smo tužni i povređeni.
Za naše mentalno zdravlje od velike je važnosti da negujemo svoj kapacitet da vidimo i prihvatimo ono što jeste. To je način da živimo u sadašnjem trenutku. Kada prihvatamo očigledno to ne podrazumeva da se slažemo, odobravamo ili da odustajemo. Prihvatanje očiglednog je prihvatanje realnosti i ono nam je neophodno za donošenje dobrih odluka i izlazak iz situacija u kojima se ne osećamo dobro. U suprotnom možemo da provedemo dugo vremena u čuđenju i neverici ili u protestu i ljutnji i da se vrtimo u krug do iznemoglosti, nepovratno gubeći dragoceno vreme našeg života, provodeći ga u trpnji i patnji.
Novi početak
Svaka promena u našoj dnevnoj rutini i u našim navikama predstavlja novi početak. Isto važi i za relacije sa drugim ljudima. Možemo da izaberemo da živimo u sadašnjem trenutku. Kada živimo u sadašnjosti, koristimo sve što nam je na raspolaganju, kaže Fric Perls.
Za početak, možemo da vežbamo da koristimo svoja čula. Šta se dešava upravo sada? Šta vidim i čujem sada, u ovom trenutku?
Psihoterapija je pomaganje klijentu da se suoči sa onim što pokušava da izbegne, kaže Frederik (Fric) Salomon Perls
Ideja da prihvatimo ono što jeste može da nam zvuči nejasno i zbunjujuće. U redu je da imamo otpor. U redu je da nam je teško i da nam ne bude logično – „Kako da prihvatim?!“. Šta možemo da izgubimo kada već naši dosadašnji napori nisu doneli rešenje? Možemo da izgubimo samo sopstvene iluzije.
