Kristina Pota Radulović

Klinički psiholog i geštalt psihoterapeut

Menu Close

Tag: potrebe

Objašnjavanje, pravdanje i ubeđivanje kao stil komunikacije

Da li uvek moramo da prostiremo „tepih objašnjavanja“ pre nego što kročimo sa onim što želimo da kažemo? Kakvu ulogu ima objašnjavanje u situacijama kada ga sagovornik nije tražio? Postoji više razloga zašto neki od nas usvoje nezatraženo objašnjavanje kao sastavni deo komunikacije.

U komunikaciji sa drugim ljudima, funkcija objašnjavanja je da približi određenu materiju i da razjasni eventualne nejasnoće, pod uslovom da postoji nešto nepoznato ili nejasno. Šta se dešava kada potreba za objašnjavanjem nije obostrana? Kada je to potreba samo onog koji inicira objašnjavanje.

Objašnjavanje kao stil komunikacije može da bude deo naše svakodnevice ili da se s tim fenomenom susrećemo ponekad. Možda je to naš stil komunikacije, ili ga prepoznajemo u načinu na koji neki ljudi komuniciraju. Nezatraženo objašnjavanje može da ima funkciju pravdanja ili ubeđivanja. To su one situacije kada umesto da postavimo konkretno pitanje ili damo konkretan odgovor, prvo krenemo da nešto objašnjavamo sagovorniku, pa ga tek onda pitamo ili mu odgovorimo na pitanje. Ili umesto informacije koju smo tražili, prvo slušamo određeno objašnjavanje kao uvod, a u međuvremenu čekamo informaciju.

Deca koja rastu pored odraslih koji nemaju dovoljno sluha za njihove želje i potrebe, moraju da ulažu dodatan napor kako bi bila primećena. Taj dodatan napor često ima oblik objašnjavanja, pravdanja ili ubeđivanja. Pošto je objašnjavanje ritual koji se često ponavlja, a pogotovu u situacijama koje dete procenjuje kao veoma značajne, postoji velika verovatnoća da će se ovo ponašanje ustaliti i postati prepoznatljivi aspekt ponašanja te osobe.

Kakvu ulogu ima objašnjavanje u situacijama kada ga sagovornik nije tražio? Postoji više razloga zašto neki od nas usvoje nezatraženo objašnjavanje kao sastavni deo komunikacije.

Privlačenje pažnje i primećivanje

Deca koja rastu pored odraslih koji nemaju dovoljno sluha za njihove želje i potrebe, moraju da ulažu dodatan napor kako bi bila primećena. Taj dodatan napor često ima oblik objašnjavanja, pravdanja ili ubeđivanja. Neka deca konstantno moraju da ulažu ovaj dodatni napor, jer sledeća alternativa je da odustanu od svojih želja i potreba.

Deca koja su često bila kažnjavana od odraslih koji su imali funkciju da brinu o njima, mogu da usvoje objašnjavanje (pravdanje, ubeđivanje) kao način da izbegnu kaznu. Istovremeno mogu da razviju i bazično nepoverenje u druge ljude – da a priori očekuju negativan ishod kontakta sa drugom osobom.

Dete se upinje da zadobije pažnju i odobrenje odrasle osobe tako što se pravda ili objašnjava. Za neku decu to je jedini način da zadovolje svoje potrebe, kao da samo njihovo postojanje nije dovoljno da budu primećena. Pošto je objašnjavanje ritual koji se često ponavlja, a pogotovu u situacijama koje dete procenjuje kao veoma značajne, postoji velika verovatnoća da će se ovo ponašanje ustaliti i postati prepoznatljivi aspekt ponašanja te osobe.

Strah od kazne i bazično nepoverenje

Deca koja su često bila kažnjavana od odraslih koji su imali funkciju da brinu o njima, mogu da usvoje objašnjavanje (pravdanje, ubeđivanje) kao način da izbegnu kaznu. Istovremeno mogu da razviju i bazično nepoverenje u druge ljude – da a priori očekuju negativan ishod kontakta sa drugom osobom. Taj negativni ishod može da ima nekoliko formi: da ih drugi ne primete; da ih primete ali ignorišu; da ih primete ali pogrešno shvate i tumače. Isto ono što su iskusili sa značajnim odraslim ljudima tokom svog odrastanja. I kada ta deca postanu odrasli ljudi, objašnjavanje koriste kao način prevencije kazne ili odbacivanja. Ne veruju da neko može da ih vidi i prihvati upravo takvima kakvi su i da to bude jednostavno. Da ih istinski vidi, čuje i prihvati. Naučili su da se do prihvatanja dolazi uz mnogo truda i napora, pa čak i onda nema garancije da će biti prihvaćeni.

Korisno je da se zapitamo kako smo naučili da jasno pitanje i jednostavna informacija nisu dovoljni da nas ljudi pravilno razumeju? Kako unapred znamo da nas sagovornik neće razumeti pravilno ako mu prethodno ne objasnimo?

Manipulacija i kontrola

Objašnjavanje može da ima i funkciju uspostavljanja kontrole nad situacijom i sagovornikom. Često je to potreba za sigurnošću u kombinaciji sa bazičnim nepoverenjem – „da obezbedim sve uslove da me sagovornik pravilno razume“. Korisno je da se zapitamo kako smo naučili da jasno pitanje i jednostavna informacija nisu dovoljni da nas ljudi pravilno razumeju? Kako unapred znamo da nas sagovornik neće razumeti pravilno ako mu prethodno ne objasnimo? I da li još uvek moramo da prostiremo „tepih objašnjavanja“ pre nego što kročimo sa onim što želimo da kažemo?

U nekim situacijama objašnjavanje ima funkciju dimne zavese da bi se umanjila vidljivost namere ili informacije. Da se manje vidi ono što jeste, po mogućstvu da ne bude očigledno. U ovim situacijama se najčešće radi o manipulaciji.

Nezatraženo objašnjavanje može da bude i oblik pasivne agresije prema sagovorniku. Sagovornika tretiramo kao nesposobnog da nešto shvati ukoliko mu se prethodno ne objasni, što može da bude i uvredljivo jer se time postavljamo u nadređenu poziciju u odnosu na njega.

Efekti nezatraženog objašnjavanja

Objašnjavanje oduzima vreme i energiju svim učesnicima u komunikaciji. Produžava trajanje verbalne razmene i otežava praćenje sadržaja. Sagovornik je prinuđen da čeka relevantnu informaciju i da pritom sluša objašnjenja koja nije tražio. Kada ljude zatrpavamo sadržajima koje nisu tražili, rizikujemo da kao odgovor dobijemo njihovu agresivnu reakciju kao način da prekinu tretman koji im ne prija. Mogu da postanu nestrpljivi, da cupkaju i da se vrpolje, ili da prasnu na nas.  „Skrati“, „Nemoj da gnjaviš“, i „Pređi na stvar“ su izrazi kojima nam ljudi daju do znanja da ih zatrpavamo sa nepotrebnim sadržajima.

Pasivna agresija

Nezatraženo objašnjavanje može da bude i oblik pasivne agresije prema sagovorniku. Tretiramo ga kao nesposobnog da nešto shvati ukoliko mu se prethodno ne objasni. Ovo može da bude i uvredljivo jer se time postavljamo u nadređenu poziciju u odnosu na njega. Objašnjavanjem zadovoljavamo svoje potrebe i ne vodimo računa o potrebama sagovornika. Zatrpavamo ga sadržajima za koje prethodno nismo proverili da li su mu potrebni. A najverovatnije i najčešće nisu. Istovremeno ga stavljamo u poziciju da čeka na informaciju koja mu je potrebna.

Na taj način ljudi gube strpljenje i energiju, a na kraju i želju da komuniciraju sa nama.

U nekim situacijama objašnjavanje ima funkciju dimne zavese da bi se umanjila vidljivost namere ili informacije. Da se manje vidi ono što jeste, po mogućstvu da ne bude očigledno. U ovim situacijama se najčešće radi o manipulaciji.

Objašnjavanje, pravdanje i ubeđivanje

Objašnjavanje može da bude u formi pojašnjavanja, pravdanja ili ubeđivanja. Svaka od ovih formi ima za cilj da utiče na sagovornika i da modelira njegovo ponašanje, mišljenje i osećanja. Objašnjavanje samo po sebi ne mora da bude dobro ili loše, već njegov predznak uglavnom zavisi od namere i konteksta. Reakcije na objašnjavanje mogu da nam daju korisne povratne informacije.

Ukoliko želimo dobre relacije sa drugim ljudima, pogotovu sa ljudima do kojih nam je stalo, važno je da budemo svesni kako komuniciramo sa njima. Koje su njihove, a koje su naše potrebe u toj komunikaciji.

Geštalt terapija

Osnivač geštalt terapije je Frederick S. (Fritz) Perls.

Glavni cilj geštalt terapije je da pomogne klijentu da shvati i prihvati svoje potrebe, želje i strahove, i da postane svestan na koji način sam sebe sprečava da postigne ciljeve i zadovolji svoje potrebe.

Osnova geštalt terapije je geštalt psihologija, grana psihologije koja se prvenstveno bavi opažanjem. Sličnost između geštalt terapije i geštalt psihologije najviše se manifestuje u obraćanju pažnje na celinu. Jedan od ciljeva geštalt terapije je da pomogne ljudima da budu celina, kako jačanjem njihove svesti o osećajima koje ne priznaju, tako i ponovnim prihvatanjem delova svoje ličnosti koje negiraju ili koje su odbacili. Cilj Geštalt terapije nije samo rešavanje problema i oslobađanje od simptoma, već da osoba koja radi na sebi usvoji alate za rešavanje problema.

Humanističke i egzistencijalističke terapije, ponekad nazvane i iskustvene terapije, usmerene su na uvid, a baziraju se na pretpostavci da određeno ponašanje može da se promeni putem pojačavanja klijentove svesti o njegovim porivima i potrebama. Veliki značaj pridaju ličnoj slobodi izbora, a slobodnu volju smatraju najvažnijom osobinom ljudi. Geštalt terapija ima i humanističke i egzistencijalističke elemente.

Geštalt terapija snažno prenosi egzistencijalističku poruku kako čovek nije zarobljenik vlastite prošlosti i kako u svako doba može doneti odluku da se menja.

Geštalt terapeuti usmereni su na ovde i sada i na osobu koja deluje, na biće odgovorno za svoje ponašanje koje je sposobno da igra glavnu ulogu u svom menjanju.

Klijent se podstiče na svesnost o trenutnim dešavanjima. Čovek mora znati šta se s njim događa, šta misli i o čemu mašta, šta želi i oseća, šta radi u određenom trenutku; on mora osećati položaj svog tela, izraz lica, mišićnu napetost i pokrete rukama, reči koje izgovara i zvuk svog glasa. Perls je verovao da je svesnost blagotvorna; da je dobro da se ljudi izmeste iz svojih predstava o sebi u svest o tome šta osećaju i čine u datom trenutku.