Kristina Pota Radulović

Klinički psiholog i geštalt psihoterapeut

Menu Close

Category: Tekstovi (page 1 of 2)

Tekstovi o psihoterapiji

„Nemoj pogrešno da me shvatiš“ – briga za sagovornika ili manipulativni manevar?

„Nemoj pogrešno da me shvatiš“ u osnovi predstavlja zahtev i pokušaj modifikacije ponašanja, osećanja i rasuđivanja onoga kome je upućena i često ima manipulativnu funkciju.

„Nemoj pogrešno da me shvatiš“ je rečenica koju izgovaramo kao uvertiru za neprijatnost koju očekujemo da će nastati nakon onog što planiramo da kažemo drugoj osobi. U situacijama kada pretpostavljamo da naš sagovornik možda neće razumeti ono što kažemo ili da će ga to uznemiriti. Onda kada iznosimo svoj stav ili mišljenje, naročito ako je negativno i ako je velika verovatnoća da se našem sagovorniku neće svideti. Koristimo je kada kritikujemo, a ne želimo da nam sude zbog toga, ili kada se zavaravamo da nećemo da povredimo ili uvredimo sagovornika.

Da li potencijalna neprijatnost nestaje ili se bar umanji ukoliko je najavimo? Koji je cilj koji postiže „Nemoj pogrešno da me shvatiš“? Kakav efekat ima na onoga kome je upućena, a koja je pozicija onoga koji je upućuje? Da li njena upotreba govori nešto o onome koji je izgovara?

Nemoj pogrešno da me shvatiš“ je rečenica koja može da bude primljena sa izuzetno burnom reakcijom. Implicitni zahtevi u sklopu ove poruke mogu da budu: „Nemoj da reaguješ onako kako bi reagovao“ ili „Ako reaguješ burno, onda si pogrešno shvatio“.

Pozicija primaoca poruke

„Nemoj pogrešno da me shvatiš“ je rečenica koja može da bude primljena sa izuzetno burnom reakcijom. U osnovi predstavlja zahtev i pokušaj modifikacije ponašanja, osećanja i rasuđivanja onoga kome je upućena i često ima manipulativnu funkciju. Implicitni zahtevi u sklopu ove poruke mogu da budu: „Nemoj da reaguješ onako kako bi reagovao“ ili „Ako reaguješ burno, onda si pogrešno shvatio“.

Kritika, neprihvatanje i odbacivanje često mogu biti zaodenuti u „Nemoj pogrešno da me shvatiš“. Kao da je to dovoljno da neutrališe ili ublaži sadržaj i efekat poruke koja sledi. U tom slučaju implicitni zahtevi mogu da budu „Nemoj da se osećaš loše zato što te kritikujem, ne razumem, ne primećujem, ne podržavam, ili odbacujem“.

Osim što nas možda boli poruka koju dobijamo, dodatnu bol nam stvara i svesnost o pokušaju sagovornika da modifikuje našu reakciju. Neki od nas vide i pročitaju ovaj pokušaj i odmah reaguju na isti. Protest i ljutnja su usmereni na pokušaj modifikacije našeg ponašanja, a sadržaj ide u drugi plan.

Kada nam neko govori nešto što nas povređuje, i pri tom pokušava još i da utiče na našu reakciju, šta možemo da osetimo? Velika većina nas oseti bol, protest, ljutnju i bes. To su najčešće, a ujedno i prirodne, zdrave i logične reakcije koje imaju odbrambenu i zaštitnu funkciju kada neko probija naše granice.

Kritika i odbacivanje umotani u celofan ostaju kritika i odbacivanje, a omot, koji ima funkciju da ih zamaskira, za mnoge od nas ih samo pojača i učini uočljivijima. Osim što nas možda boli poruka koju dobijamo, dodatnu bol nam stvara i svesnost o pokušaju sagovornika da modifikuje našu reakciju. Neki od nas vide i pročitaju ovaj pokušaj i odmah reaguju na isti. Protest i ljutnja su usmereni na pokušaj modifikacije našeg ponašanja, a sadržaj ide u drugi plan.

Kada nismo svesni ovog manevra od strane sagovornika ne znači da se on nije desio i da mi to ne osećamo. Ono što u tom slučaju osećamo je težina, tištanje i pritisak za koji nemamo racionalno objašnjenje. Navodno sve je u redu, a ništa nije u redu.

Manipulacija nas često zaboli mnogo više od kritike, neprihvatanja i odbacivanja jer je doživljavamo kao nepoštovanje i potcenjivanje.

Pozicija pošiljaoca poruke

Kada od ljudi tražimo da nas ne shvate pogrešno, rizikujemo da prasnu i da se naljute na nas. Kako uopšte možemo unapred da znamo kako će neko da nas shvati, i još da će pogrešno da nas shvati? Time sebe stavljamo u dominantnu poziciju u odnosu na sagovornika i naša relacija više nije horizontalna, već postaje vertikalna.

Kada nismo svesni ovog manevra od strane sagovornika ne znači da se on nije desio i da mi to ne osećamo. Ono što u tom slučaju osećamo je težina, tištanje i pritisak za koji nemamo racionalno objašnjenje. Navodno sve je u redu, a ništa nije u redu.

Ako postoji pogrešno shvatanje, koje bi bilo pravilno shvatanje? Šta mi tražimo od sagovornika sa „Nemoj pogrešno da me shvatiš“? Na šta pokušavamo da utičemo – na to šta će sagovornik da shvati ili na to kako će da reaguje? Da li je tzv. pogrešno shvatanje u stvari ispravno shvatanje cele situacije? Da mi zapravo pokušavamo da preveniramo njegovu reakciju koja nam iz nekog razloga ne odgovara, koju anticipiramo i upravo zato i tražimo „da nas ne shvati pogrešno“?

Ovo su neka od pitanja koja je korisno da postavimo sebi svaki put kada imamo ideju da od nekoga tražimo „da nas ne shvati pogrešno“. Ovaj zahtev u osnovi može da bude izuzetno manipulativan jer imamo za cilj da menjamo ponašanje i percepciju druge osobe na jedan prikriven način. Želimo nešto da kažemo ili uradimo, sa velikom sigurnošću pretpostavljamo da to sagovorniku neće prijati, pa zato potencijalnu zdravu reakciju protesta proglašavamo pogrešnom, i tražimo od njega da reaguje drugačije. Kao da mi ne radimo to što radimo i šta on prepoznaje, već radimo nešto drugo, a on pogrešno vidi, shvata i reaguje. Ovo se zove manipulacija i obmanjivanje ili pokušaj manipulacije i obmanjivanja kada sagovornik prozre naše namere i ne pristane na igru koju mu namećemo.

Zahtev da nas neko „ne shvati pogrešno“ može da bude izuzetno manipulativan jer imamo za cilj da menjamo ponašanje i percepciju druge osobe na jedan prikriven način.

Kada postoje prikrivene namere i tajna agenda ne možemo da govorimo o otvorenoj i iskrenoj komunikaciji i to je ono što sagovornici prepoznaju i na šta reaguju. Mi ne možemo da znamo kako će neko da nas shvati osim kada znamo da radimo nešto što mu se neće svideti. Mentalno zdravlje i manipulacija s drugim ljudima ne idu zajedno, odatle i burna reakcija sagovornika na „nemoj pogrešno da me shvatiš“.

 

Objašnjavanje, pravdanje i ubeđivanje kao stil komunikacije

Da li uvek moramo da prostiremo „tepih objašnjavanja“ pre nego što kročimo sa onim što želimo da kažemo? Kakvu ulogu ima objašnjavanje u situacijama kada ga sagovornik nije tražio? Postoji više razloga zašto neki od nas usvoje nezatraženo objašnjavanje kao sastavni deo komunikacije.

U komunikaciji sa drugim ljudima, funkcija objašnjavanja je da približi određenu materiju i da razjasni eventualne nejasnoće, pod uslovom da postoji nešto nepoznato ili nejasno. Šta se dešava kada potreba za objašnjavanjem nije obostrana? Kada je to potreba samo onog koji inicira objašnjavanje.

Objašnjavanje kao stil komunikacije može da bude deo naše svakodnevice ili da se s tim fenomenom susrećemo ponekad. Možda je to naš stil komunikacije, ili ga prepoznajemo u načinu na koji neki ljudi komuniciraju. Nezatraženo objašnjavanje može da ima funkciju pravdanja ili ubeđivanja. To su one situacije kada umesto da postavimo konkretno pitanje ili damo konkretan odgovor, prvo krenemo da nešto objašnjavamo sagovorniku, pa ga tek onda pitamo ili mu odgovorimo na pitanje. Ili umesto informacije koju smo tražili, prvo slušamo određeno objašnjavanje kao uvod, a u međuvremenu čekamo informaciju.

Deca koja rastu pored odraslih koji nemaju dovoljno sluha za njihove želje i potrebe, moraju da ulažu dodatan napor kako bi bila primećena. Taj dodatan napor često ima oblik objašnjavanja, pravdanja ili ubeđivanja. Pošto je objašnjavanje ritual koji se često ponavlja, a pogotovu u situacijama koje dete procenjuje kao veoma značajne, postoji velika verovatnoća da će se ovo ponašanje ustaliti i postati prepoznatljivi aspekt ponašanja te osobe.

Kakvu ulogu ima objašnjavanje u situacijama kada ga sagovornik nije tražio? Postoji više razloga zašto neki od nas usvoje nezatraženo objašnjavanje kao sastavni deo komunikacije.

Privlačenje pažnje i primećivanje

Deca koja rastu pored odraslih koji nemaju dovoljno sluha za njihove želje i potrebe, moraju da ulažu dodatan napor kako bi bila primećena. Taj dodatan napor često ima oblik objašnjavanja, pravdanja ili ubeđivanja. Neka deca konstantno moraju da ulažu ovaj dodatni napor, jer sledeća alternativa je da odustanu od svojih želja i potreba.

Deca koja su često bila kažnjavana od odraslih koji su imali funkciju da brinu o njima, mogu da usvoje objašnjavanje (pravdanje, ubeđivanje) kao način da izbegnu kaznu. Istovremeno mogu da razviju i bazično nepoverenje u druge ljude – da a priori očekuju negativan ishod kontakta sa drugom osobom.

Dete se upinje da zadobije pažnju i odobrenje odrasle osobe tako što se pravda ili objašnjava. Za neku decu to je jedini način da zadovolje svoje potrebe, kao da samo njihovo postojanje nije dovoljno da budu primećena. Pošto je objašnjavanje ritual koji se često ponavlja, a pogotovu u situacijama koje dete procenjuje kao veoma značajne, postoji velika verovatnoća da će se ovo ponašanje ustaliti i postati prepoznatljivi aspekt ponašanja te osobe.

Strah od kazne i bazično nepoverenje

Deca koja su često bila kažnjavana od odraslih koji su imali funkciju da brinu o njima, mogu da usvoje objašnjavanje (pravdanje, ubeđivanje) kao način da izbegnu kaznu. Istovremeno mogu da razviju i bazično nepoverenje u druge ljude – da a priori očekuju negativan ishod kontakta sa drugom osobom. Taj negativni ishod može da ima nekoliko formi: da ih drugi ne primete; da ih primete ali ignorišu; da ih primete ali pogrešno shvate i tumače. Isto ono što su iskusili sa značajnim odraslim ljudima tokom svog odrastanja. I kada ta deca postanu odrasli ljudi, objašnjavanje koriste kao način prevencije kazne ili odbacivanja. Ne veruju da neko može da ih vidi i prihvati upravo takvima kakvi su i da to bude jednostavno. Da ih istinski vidi, čuje i prihvati. Naučili su da se do prihvatanja dolazi uz mnogo truda i napora, pa čak i onda nema garancije da će biti prihvaćeni.

Korisno je da se zapitamo kako smo naučili da jasno pitanje i jednostavna informacija nisu dovoljni da nas ljudi pravilno razumeju? Kako unapred znamo da nas sagovornik neće razumeti pravilno ako mu prethodno ne objasnimo?

Manipulacija i kontrola

Objašnjavanje može da ima i funkciju uspostavljanja kontrole nad situacijom i sagovornikom. Često je to potreba za sigurnošću u kombinaciji sa bazičnim nepoverenjem – „da obezbedim sve uslove da me sagovornik pravilno razume“. Korisno je da se zapitamo kako smo naučili da jasno pitanje i jednostavna informacija nisu dovoljni da nas ljudi pravilno razumeju? Kako unapred znamo da nas sagovornik neće razumeti pravilno ako mu prethodno ne objasnimo? I da li još uvek moramo da prostiremo „tepih objašnjavanja“ pre nego što kročimo sa onim što želimo da kažemo?

U nekim situacijama objašnjavanje ima funkciju dimne zavese da bi se umanjila vidljivost namere ili informacije. Da se manje vidi ono što jeste, po mogućstvu da ne bude očigledno. U ovim situacijama se najčešće radi o manipulaciji.

Nezatraženo objašnjavanje može da bude i oblik pasivne agresije prema sagovorniku. Sagovornika tretiramo kao nesposobnog da nešto shvati ukoliko mu se prethodno ne objasni, što može da bude i uvredljivo jer se time postavljamo u nadređenu poziciju u odnosu na njega.

Efekti nezatraženog objašnjavanja

Objašnjavanje oduzima vreme i energiju svim učesnicima u komunikaciji. Produžava trajanje verbalne razmene i otežava praćenje sadržaja. Sagovornik je prinuđen da čeka relevantnu informaciju i da pritom sluša objašnjenja koja nije tražio. Kada ljude zatrpavamo sadržajima koje nisu tražili, rizikujemo da kao odgovor dobijemo njihovu agresivnu reakciju kao način da prekinu tretman koji im ne prija. Mogu da postanu nestrpljivi, da cupkaju i da se vrpolje, ili da prasnu na nas.  „Skrati“, „Nemoj da gnjaviš“, i „Pređi na stvar“ su izrazi kojima nam ljudi daju do znanja da ih zatrpavamo sa nepotrebnim sadržajima.

Pasivna agresija

Nezatraženo objašnjavanje može da bude i oblik pasivne agresije prema sagovorniku. Tretiramo ga kao nesposobnog da nešto shvati ukoliko mu se prethodno ne objasni. Ovo može da bude i uvredljivo jer se time postavljamo u nadređenu poziciju u odnosu na njega. Objašnjavanjem zadovoljavamo svoje potrebe i ne vodimo računa o potrebama sagovornika. Zatrpavamo ga sadržajima za koje prethodno nismo proverili da li su mu potrebni. A najverovatnije i najčešće nisu. Istovremeno ga stavljamo u poziciju da čeka na informaciju koja mu je potrebna.

Na taj način ljudi gube strpljenje i energiju, a na kraju i želju da komuniciraju sa nama.

U nekim situacijama objašnjavanje ima funkciju dimne zavese da bi se umanjila vidljivost namere ili informacije. Da se manje vidi ono što jeste, po mogućstvu da ne bude očigledno. U ovim situacijama se najčešće radi o manipulaciji.

Objašnjavanje, pravdanje i ubeđivanje

Objašnjavanje može da bude u formi pojašnjavanja, pravdanja ili ubeđivanja. Svaka od ovih formi ima za cilj da utiče na sagovornika i da modelira njegovo ponašanje, mišljenje i osećanja. Objašnjavanje samo po sebi ne mora da bude dobro ili loše, već njegov predznak uglavnom zavisi od namere i konteksta. Reakcije na objašnjavanje mogu da nam daju korisne povratne informacije.

Ukoliko želimo dobre relacije sa drugim ljudima, pogotovu sa ljudima do kojih nam je stalo, važno je da budemo svesni kako komuniciramo sa njima. Koje su njihove, a koje su naše potrebe u toj komunikaciji.

Da li je „nikada ne odustajte“ uvek prava poruka?

Upornost nam je neophodna za preživljavanje i podrazumeva toleranciju na frustraciju. Izdržati dovoljno dugo, do pobede. Nastaviti ka cilju i pored toga što ga nema na vidiku i pored poteškoća, zastoja i nezadovoljstva.

„Nikada, nikada, nikada ne odustajte!“ je rečenica koju je Vinston Čerčil izgovorio u govoru koji je održao u školi koju je pohađao kao dečak. Ona je deo njegove poruke o neustrašivosti i neodustajanju čak i onda kada svima ostalima izgleda da je kraj, o nepredavanju strahu i bolu i beskompromisnom verovanju u ono što za ostale izgleda kao čudo.

Često je citirana u različitim kontekstima, a koristi se i kao jedna od metafora u realitetnoj terapiji.

Koje su poruke sadržane u ovoj rečenici i šta je ono što je čini privlačnom onima koji je koriste? U kojim situacijama je upućujemo sebi ili drugima? Da li je poruka o neodustajanju univerzalna i da li treba da je koristimo uvek, u svim situacijama i za sve ciljeve, ili samo u određenim kontekstima? Koja je uloga konteksta?

Frustracija je nezadovoljstvo i nesigurnost koje osećamo kada smo neuspešni u rešavanju problema. Često je neodvojiva od učenja i imamo priliku da je osetimo nakon svakog neuspešnog pokušaja. Zato je i jedan od glavnih razloga zbog kojih odustajemo.

Upornost i frustracija

Neodustajanje u afirmativnoj formi znači upornost. Upornost nam je neophodna za preživljavanje i podrazumeva toleranciju na frustraciju. Izdržati dovoljno dugo, do pobede. Nastaviti ka cilju i pored toga što ga nema na vidiku i pored poteškoća, zastoja i nezadovoljstva.

Učenje i usvajanje novih veština je proces. Postizanje svesnosti i uvida takođe. Učimo da hodamo, da držimo olovku, da pišemo, da procenjujemo i da pravimo izbore. Taj proces nije uvek prijatan, ponekad zahteva dosta vremena i stpljenja da ovladamo nekom veštinom, usvojimo određeno znanje i postignemo cilj. Isto važi i za sazrevanje. Uspeh i sazrevanje se ne događaju preko noći, već kroz protok vremena i posvećeno bavljenje materijom.

Frustracija je nezadovoljstvo i nesigurnost koje osećamo kada smo neuspešni u rešavanju problema. Često je neodvojiva od učenja i imamo priliku da je osetimo nakon svakog neuspešnog pokušaja. Zato je i jedan od glavnih razloga zbog kojih odustajemo. Tražimo zadovoljstvo i sigurnost na drugoj strani. Frustracija može da bude jaka i na granici izdržljivosti, i zato je u pomenutom citatu upornost naglašena tri puta jednom istom rečju koja je apsolutna i isključiva – nikada.

Ni pod kojim uslovima, ni zbog kakvih razloga

Nikada je reč koja je isključiva i koja podrazumeva – ni pod kojim uslovima, ni zbog kakvih razloga. Nikada. Ne ostavlja nimalo prostora za odustajanje, ne vidi opravdanja i razloge. Dela koja su doživljena kao herojska opevana su porukama o upornosti i neodustajanju.

Nadljudski napori su ipak ljudski, jer ih čine ljudi koji uspeju da urade i postignu nešto neočekivano i neverovatno. To je mnogo više od teškog. Borba stvara heroje.

Herojstvo često podrazumeva nadljudske napore koji se završavaju uspehom. Herojstva čine ljudi koji se svojim karakteristikama upadljivo izdvajaju od ostalih, u toj meri da se njihovi napori doživljavaju kao nadljudski. A nadljudski napori su ipak ljudski, jer ih čine ljudi koji uspeju da urade i postignu nešto neočekivano i neverovatno. To je mnogo više od teškog. Borba stvara heroje, jedna je od poruka koju možemo da iščitamo iz ovog citata.

Neodustajanje i odustajanje – apsolutne ili relativne vrednosti?

U različitim kontekstima neodustajanje je naglašeno kao način i put da ostvarimo svoje ciljeve. U skladu sa tim, na odustajanje se gleda kao na slabost i unapred priznati poraz. Da li je to baš tako? Šta se dešava kada uporno ne odustajemo od loše veze, lošeg posla, loših ljudi i loših navika? Da li možda postoje situacije kada je odustajanje mudrost, čuvar našeg zdravlja i put ka cilju? Da li su možda neodustajanje i odustajanje relativne kategorije i zavise od konteksta?

Poruka, njen kontekst i geštalt terapija

Prema teoriji polja koja je jedan od osnovnih koncepata geštalt terapije, ljudi i događaji su neodvojiv deo polja u kome postoje i zajedno formiraju jednu celinu. Polje je celina u kome su svi njegovi delovi međusobno povezani i utiču jedni na druge.

Šta se dešava kada uporno ne odustajemo od loše veze, lošeg posla, loših ljudi i loših navika? Da li možda postoje situacije kada je odustajanje mudrost, čuvar našeg zdravlja i put ka cilju?

Tako je i koncept neodustajanja, iskazan u rečenici „Nikada, nikada, nikada ne odustajte“ neodvojiv od konteksta u kojem je izgovoren. Kontekst u kome ga upotrebljavamo je veoma važan. Jednako važan kao i sama poruka. Poruka i kontekst u kome se nalazi formiraju jedinstvenu celinu koja je mnogo više od prostog zbira njenih delova. Prema teoriji geštalt terapije ta celina ima svoj kvalitet – vlastiti, novi, jedinstveni kvalitet i nije prosti zbir „poruka plus kontekst“.

Ukoliko ne vodimo računa o kontekstu i na neodustajanju insistiramo po svaku cenu, rizikujemo da dobitak bude nesrazmeran u odnosu na gubitak. Rizikujemo da pobedu pretvorimo u poraz. Zato je kontekst važan.

U našem rečniku postoji i izraz „izvađeno iz konteksta“ ili „istrgnuto iz konteksta“, kada želimo da naglasimo značajnu promenu značenja i najčešće pogrešno tumačenje nečega kada se upotrebljava odvojeno od konteksta kome pripada.

Ukoliko ne vodimo računa o kontekstu i na neodustajanju insistiramo po svaku cenu, rizikujemo da dobitak bude nesrazmeran u odnosu na gubitak. Rizikujemo da pobedu pretvorimo u poraz. Zato je kontekst važan.

U pomenutoj poruci, upornost i neodustajanje su naglašeni ponavljanjem jedne od najisključivijih reči – nikada. Ni po koju cenu. Da li? Od kojih ciljeva ne odustajemo ni po koju cenu, a kada je vreme za promenu cilja? Kako prepoznati taj trenutak? Ko šalje ovu poruku i kome? U kakvoj su relaciji? Kakav je ton poruke – podržavajući ili zapovedan? Ovo su neka od pitanja koja mogu da nam pomognu da postanemo svesni konteksta.

Poruke o neodustajanju, kao što je „Nikada, nikada, nikada ne odustajte“ za neke od nas mogu da zvuče nadahnjujuće, a neki od nas mogu da ih dožive kao gubitak slobode izbora. One mogu da budu moćan huk podrške kojom napinjemo svoja jedra kada zakaže podrška okoline ili da budu poruke sa kojima se opterećujemo da istrajemo u nečemu što ne želimo. To je individualno je za svakog od nas i povezano sa kontekstom kome pripadamo. Naše je da budemo svesni. Sebe, svojih potreba i svoje okoline. Za početak.

Kako izaći na kraj sa toksičnim ljudima

Izraz toksični ljudi koristimo kada opisujemo osobe koje doživljavamo kao izrazito štetne i za nas neprihvatljive.

Neprijatnih i napornih osoba ima svuda oko nas. Na koji način možemo da ih prepoznamo i kako da se postavimo prema njima, za Bazar objašnjava specijalista kliničke psihologije i geštalt terapeut mr Kristina Pota Radulović.

Oni su svakodnevno u našoj okolini – na poslu, u porodici, restoranu, na stadionu i ne postoji osoba koja s njima nije imala bliski kontakt. To može biti prijatelj koji vas stalno uvlači u dramu svog života, kolega koji ne može da sakrije svoje frustracije, rođak koji vas svaki put ignoriše na porodičnim proslavama… Ono što im je svima zajedničko jeste to da su toksični – neprijatni, iscrpljujući i naporni. Ne čine ništa da obogate naš život ili karijeru ili da ih učine lakšim, uspešnijim. Pa kako onda da se izborimo s njima?

Odgovor smo potražili u razgovoru sa mr Kristinom Pota Radulović, specijalistom kliničke psihologije i geštalt terapeutom.

„U žargonu, reč toksično (ili otrovno) označava nešto jako neprijatno ili neprihvatljivo, nešto što izaziva mnogo štete i unesrećenosti tokom dugog vremenskog perioda. U tom smislu, izraz toksični ljudi koristimo kada opisujemo osobe koje doživljavamo kao izrazito štetne i za nas neprihvatljive. Mišljenje o ljudima najčešće formiramo na osnovu njihovog ponašanja i naše reakcije na to ponašanje – šta osećamo kada neko radi to što radi.

Za naše mentalno zdravlje izuzetno je važno da čuvamo svoje granice – i kada se suočimo s nečijim ponašanjem koje je za nas neprihvatljivo, da nađemo načina da ne učestvujemo u takvoj interakciji.

Zgražavanje nad nečijim ponašanjem, jedna je od naših dominantnih reakcija na jako neprijatne i za nas neprihvatljive sadržaje. Kada je reč o našem iskustvu i direktnom kontaktu, vrlo je verovatno da ćemo kao toksične opisati ljude za koje smatramo da ne poštuju nas i naše granice, čime nas na ovaj ili onaj način direktno ugrožavaju. Tu svrstavamo i osobe za koje procenjujemo da osujećuju naš lični rast i razvoj i koje opisujemo kao podmukle, licemerne, manipulativne, neiskrene, amoralne, pasivno-agresivne, zavidljive, pakosne i zle”, objašnjava Kristina.

POSTAVITI GRANICE

Kristina smatra da naša svesnost može da bude jedan od načina uz pomoć kojeg možemo da postavimo granice u odnosu s takvim ljudima: „Treba da koristimo svoja čula i da istinski gledamo ljude s kojima smo u interakciji. Da vidimo šta rade i kako se ponašaju. Da slušamo i čujemo šta govore i kako pričaju. Da budemo svesni ko smo mi, a ko su osobe koje nas okružuju.“

Ona kaže da mi svoje granice postavljamo u zavisnosti od našeg referentnog sistema vrednosti i naših osećanja i potreba. A na osnovu naših granica, znamo šta je za nas prihvatljivo, a šta neprihvatljivo ponašanje u interakciji s drugim ljudima. „Za naše mentalno zdravlje izuzetno je važno da čuvamo svoje granice – i kada se suočimo s nečijim ponašanjem koje je za nas neprihvatljivo, da nađemo načina da ne učestvujemo u takvoj interakciji“, tvrdi Kristina.

Važno je da budemo odgovorni prema sebi i da biramo ljude pored kojih se osećamo prihvaćeno, voljeno i poštovano.

LAK PLEN

Neki od nas definitivno su podložniji tome da postanu lak plen toksičnih ljudi. Pitali smo našu sagovornicu kako da postanemo svesni razloga koji nas čine slabima da im se odupremo, a ona kaže: „Lak plen postajemo onda kada negiramo realnost i umesto onoga što je očigledno, vidimo i čujemo ono što nama odgovara. Kada umesto da budemo svesni šta se dešava, biramo da budemo zbunjeni, smeteni i nesnađeni. Kada ne koristimo svoja čula i ne živimo u sadašnjosti. Jedan od načina da postanemo svesni sebe i svog okruženja mogu da budu i naši odgovori na sledeća pitanja: ko sam ja, šta radim ovde, ko su ljudi oko mene, kako se osećam, šta želim.“

Ona veruje da upravo psihoterapija i rad na sebi mogu da budu jedan od načina da postanemo svesni sebe, svojih osećanja i potreba.

PRAVA REAKCIJA

Nije lako naučiti da odreagujemo na pravi način u društvu toksičnih osoba, bez obzira na to da li je u pitanju posao, prijateljstvo ili ljubavna veza. „Sa aspekta mentalnog zdravlja, najzdravija opcija za nas je ona da ne budemo u društvu ljudi koji su toksični za nas. Ili, ukoliko se silom prilika nalazimo u toksičnom okruženju, da budemo toga svesni i da tražimo i pronađemo način da iz njega izađemo. Umesto da tražimo i otkrivamo načine kako da trpimo toksične osobe i da provodimo svoje vreme u nezdravom okruženju, svoju energiju možemo da usmerimo na stvaranje i pronalaženje zdravog i stimulativnog okruženja“, savetuje naša sagovornica.

Umesto da tražimo i otkrivamo načine kako da trpimo toksične osobe i da provodimo svoje vreme u nezdravom okruženju, svoju energiju možemo da usmerimo na stvaranje i pronalaženje zdravog i stimulativnog okruženja.

Ako je kolektiv na poslu već formirana grupa ljudi na čiji sastav često nemamo mnogo uticaja, Kristina kaže da ono na šta imamo uticaja jesu naše odluke i izbori u vezi s tim. S druge strane, prijatelji i emotivni partneri, naš su lični izbor i zato je važno da budemo odgovorni prema sebi i da biramo ljude pored kojih se osećamo prihvaćeno, voljeno i poštovano.

toksični ljudi – KAKO IH PREPOZNATI?

Na sajtu Power of positivity pronašli smo 10 pokazatelja koji nam pomažu da prepoznamo toksične osobe u svom okruženju:

  1. Ne slušaju vas

    Nedostatak aktivne pažnje ili jednostavno nezainteresovanost, signali su da vas sagovornik ne sluša. U velikom broju slučajeva, takve osobe nastavljaju da pričaju svoju priču ili govore samo o sebi, bez obzira na to šta im vi govorite.

  2. Oni su uvek žrtve

    Po njima, svaka neugodna situacija rezultat je ponašanja nekoga drugog, a ne njih samih. Raskinuli su vezu? Krivje njihov zli, sada već bivši, partner. Zakasnili su na posao? Kriva je gužva u saobraćaju. Pali su na ispitu? Pa, ta pntanja nisu uopšte postojala u udžbeniku. I nema veze ako je nešto njihova krivica – oni to nikada neće priznati.

  3. Uvek osuđuju druge

    Sigurno ste se nekad našli u društvu u kojem toksična osoba na ružan način komentariše nekoga koga je prvi put u životu videla. Toksični ljudi gledaju s visine na sve oko sebe – svi drugi su ružni, prljavi, loše obučeni ili na bilo koji drugi način nedostojni njihovog priznanja.

  4. Traže pažnju

    Najlakše ih možete otkriti tokom konverzacije: toksični ljudi prekidaju razgovor, dominantni su i kontrolišu smer razgovora. Srećni su jedino kada se sva pažnja usmerava na njih.

  5. Nikoga ne poštuju

    Nikada neće prestati da nas čudi kako su neki ljudi u stanju da se ponašaju. Bacaju smeće gde im padne na pamet, seku druge vozače u saobraćaju, nikada ne kažu hvala…

  6. Konstantno prekidaju druge

    Prekidaju druge u razgovoru, u saobraćaju, izlaze iz prostorije jer baš moraju da se neodložno jave na telefonski poziv… Toksični ljudi su konstantno u „JA“ fazonu i imaju pametnija posla u životu nego da pokažu malo empatije ili strpljenja. Svet se vrti samo oko njih.

  7. Hrane svoj ego

    Majkl Džordan nikada nije morao da ističe daje sjajan košarkaš. Ali, kad čujete nekog da ističe svoje kvalitete i dostignuća a da ga niko nije ni pitao za to, jasno vam je da se radi o toksičnoj osobi.

  8. Fizički ili emocionalno maltretiraju druge

    U oba slučaja, onaj ko je žrtva maltretiranja treba što pre da se obrati za pomoć nadležnim institucijama i na svaki način pokuša da se odvoji od toksične osobe.

  9. Ne mogu da priznaju da nisu u pravu

    Drugim rečima, oni su uvek u pravu. Ne postoji dovoljna količina dokaza u prilog suprotnom koja ih može u to ubediti.

  10. Ne preuzimaju odgovornost

    Nažalost, nisu svesni da takvo ponašanje može da dovede do neželjenih situacija i rezultata. Takvi su, na primer, oni ljudi koji se stalno svađaju sa figurama od autoriteta – bilo da je to policajac, učitelj, sudija i potpuno iracionalno se bore za nešto za šta nemaju nikakvih logičkih osnova.

Izvor: Bazar, Piše: Nataša Atanacković

——-

Tekst u izvornom obliku možete pročitati OVDE.

Kako sebi zabranjujemo da osećamo?

Kako neko ko se očajnički trudi da „eliminiše sebe“ u tome i uspe? Da li i sami rizikujemo da se nađemo u sličnoj situaciji ukoliko potiskujemo svoja osećanja?

„Drhtajem usana, koji pre osetiš nego ga primetiš, a koji traje kraće od trena” Eleonora Duse „te dodirne pravo u srce”, napisao je Džordž Bernard Šo 1895. godine, opisujući slavnu glumicu.

Italijanska glumica, kasnije nazivana “Gretom Garbo svog vremena”, bila je poznata po maestralnom otelotvorenju najintimnijih osećanja likova koje je igrala. Šo je cenio glumce koji učine da „razmišljamo čistije i osećamo dublje“, za razliku od onih poput Sare Bernar – koji su se po njegovim rečima, na sceni bavili „obmanjivanjem“. Čarli Čaplin je Duse opisivao kao „najveću umetnicu koju je ikada video“, a postala je i prva žena čija fotografija se našla na naslovnici Tajm magazina.

Ipak, kada nije bila uronjena u lik, Eleonora je bila osoba koja je retko pokazivala osećanja. Od pitanja nasrtljivih njujorških novinara, branila se rečima: “Osim na bini, ja ne postojim”.

Kako neko ko se očajnički trudi da „eliminiše sebe“ u tome i uspe? Da li i sami rizikujemo da se nađemo u sličnoj situaciji ukoliko potiskujemo svoja osećanja? Odluka da sebi „zabranimo“ da osećamo je naša svesna ili nesvesna odluka, na koju je uticao niz činilaca čija istorija seže daleko u prošlost, sve do našeg najranijeg detinjstva.

Osećanja, mišljenje i ponašanje – nerazdvojna trijada

Osećanja, mišljenje i ponašanje su nerazdvojna trijada i deo su jedne velike celine – nas. Kako vidimo i doživljavamo svet oko sebe, kako donosimo odluke i kakve izbore pravimo, zavisi od funkcionisanja ove trijade. Ona može funkcionisati skladno ili neskladno, a time i mi sami

Odluka da sebi „zabranimo“ da osećamo je naša svesna ili nesvesna odluka, na koju je uticao niz činilaca čija istorija seže daleko u prošlost, sve do našeg najranijeg detinjstva.

Sklad se ogleda u našem osećaju celovitosti. Ono što osećamo je u skladu sa onim što mislimo, a svojim ponašanjem to i potvrđujemo. Osećamo i znamo da smo u miru sa sobom i taj mir živimo.

Nesklad se vidi u podeljenosti. Najčešće je to podeljenost između naših osećanja s jedne, i mišljenja i ponašanja s druge strane –  prisiljavamo sebe da radimo nešto što ne želimo i za čime nemamo potrebu. Radimo nešto zato što mislimo da tako treba ili mora, a ne zato što to želimo ili imamo potrebu za tim. Nesklad se vidi i kada se ne pokrećemo da postignemo ono što želimo i o čemu maštamo, već ostajemo u onome što nam ne prija. Želja bez inicijative i pokreta. Celina kojoj jedan deo uvek nedostaje.

Kako biramo da razdvojimo celinu sa kojom se rađamo? Kako u sebi pravimo rascep i odvajamo naša osećanja od mišljenja i ponašanja?

Uticaj okruženja tokom odrastanja

Svi mi se rađamo u nekom užem i širem okruženju koje nismo u poziciji da biramo. U uže okruženje spadaju ljudi koji nas donose na svet i oni kojima smo okruženi tokom našeg odrastanja. U šire okruženje spada društvo u kome živimo.

Idealno okruženje

U idealnim uslovima naše prvo okruženje su osvešćeni roditelji koji nas vole i kojima je glavni cilj da nam omoguće da nesmetano razvijamo svoje potencijale, da otkrivamo svoje talente i da budemo ono što jesmo. Ponašanje preostalog dela uže i šire porodice je sinhronizovano sa misijom naših roditelja. U praksi to znači da odrastamo slobodno, da imamo dozvolu i podsticaj da otkrivamo svet oko sebe i da reagujemo na njega. Možemo slobodno da se krećemo u prostoru u kome živimo, da nazivamo stvari pravim imenom, da osećamo i da pokazujemo svoja osećanja. Dovoljno smo dobri upravo takvi kakvi smo – prihvaćeni smo, voljeni i poštovani. Mi smo centar sveta i naš osećaj je da se svet vrti oko nas.

Realno okruženje i uslovi odrastanja

U stvarnosti, neke od prvih reči koje u najranijem detinjstvu čujemo kao odgovor na naše potrebe počinju sa ne i nemoj. Njih prate frustracije i kazne koje dobijemo od okoline kada se ponašamo u skladu sa svojim osećanjima. Ljudi pored kojih odrastamo često umeju da budu neprijateljski nastrojeni prema našim pokušajima da zadovoljimo svoje potrebe. U toj nejednakoj borbi između odraslih koji su jači i nas koji smo slabiji, mi smo predodređeni da izgubimo. Odrasli pobeđuju i nameću svoje potrebe nauštrb naših.

Ovo je trenutak kada mnoga deca odustanu od daljih pokušaja da zadovolje svoje potrebe. Odustajanje se događa kao posledica kazni i frustracija, a sve u cilju izbegavanja ponavljanja bolnih iskustava.

Ako smo kao deca doneli odluku da isključujemo svoja osećanja, kao odrasli imamo utisak da ne znamo šta osećamo ili kako se osećamo. Biramo i odlučujemo na osnovu toga kako mislimo da treba ili mora.

Kada je odgovor na naše potrebe odbijanje ili kazna, stavljeni smo u poziciju da reagujemo i da odlučimo šta ćemo sa svojim potrebama, sa saznanjem da okolina nije spremna da nam udovolji i sa našim osećanjima u vezi toga.

Svako dete različito doživljava i reaguje na negativne emocije, ignorisanje i odbacivanje. Neko odluči da isključi svoja osećanja i da ih ne oseća, neko da ne oseća samo određena osećanja, a neko da svojim osećanjima uopšte ne veruje. Ove odluke donosimo nesvesno, a njihova funkcija je zaštitna. Cilj je da izdržimo bol tako što ga „nećemo“ osećati i da zadržimo ljubav, naklonost i prihvatanje onih pored kojih odrastamo; da izbegnemo kaznu ili odbacivanje. U dečijem uzrastu, ove odluke su u funkciji preživljavanja, jer kada smo mali i bespomoćni zavisimo isključivo od naklonosti i nege koju dobijamo od okoline.

Šta može dete da uradi u ovoj situaciji? Nije u poziciji da se naljuti na one pored kojih odrasta i da ih napusti. Nema gde da ode niti može samo da brine o sebi i opstane. Zato mnoga deca intuitivno biraju da isključe svoja osećanja –  kako bi ih odvojila od svog mišljenja i ponašanja.

Kako izgleda kada odlučimo da ne osećamo i kada odvojimo osećanja od mišljenja i ponašanja

Ako smo kao deca doneli odluku da isključujemo svoja osećanja, kao odrasli imamo utisak da ne znamo šta osećamo ili kako se osećamo. Biramo i odlučujemo na osnovu toga kako mislimo da treba ili mora. I kada se osećamo loše u vezi naših izbora i odluka, smatramo da je to neizbežno, da tako mora i čekamo da prođe.

Ponašanje koje je nekad imalo za cilj da nam omogući da preživimo u sredini u kojoj smo odrastali, sada je ometajući faktor i značajna je prepreka u zadovoljavanju naših potreba.

Isto važi i za naše emocije koje su od strane odraslih bile proglašavane za neprihvatljive ili nedozvoljene. Tako smo naučili da blokiramo i ne pokazujemo ljutnju, mržnju, bes, prezir, ogorčenost, strah ili bol. Naučili smo da ne plačemo pred drugima i da ne pokazujemo da nam je stalo, da volimo, da smo ljuti i povređeni.

Nove odluke i novi početak

Jedna od stvari iz detinjstva koje ponesemo sa sobom u odraslo doba su i naše odluke u vezi odbacivanja koja smo doživeli. Ukoliko ih ne osvestimo i ne odlučimo drugačije, možemo doživotno da budemo taoci odluka iz detinjstva. One su sada utkane u naše funkcionisanje i postale su naše automatske, refleksne reakcije.

Ponašanje koje je nekad imalo za cilj da nam omogući da preživimo u sredini u kojoj smo odrastali, sada je ometajući faktor i značajna je prepreka u zadovoljavanju naših potreba.

Ukoliko smo u detinjstvu nesvesno odlučili da ne budemo svesni svojih osećanja i da ih isključujemo da bi izdržali odrastanje, sada smo u poziciji da svesno odlučimo drugačije. Nismo više mali i u potpunosti zavisni od okoline. Porasli smo, stekli smo određena životna iskustva, veštine i znanja. Sada imamo izbor. Možemo da izaberemo sebe, i da radimo na tome da budemo srećni, zadovoljni i ispunjeni. Da osećamo i da delimo svoja osećanja sa ljudima koje volimo, i sa kojima smo odabrali da budemo zajedno.

Zaglavljenost – kako ostajemo zaglavljeni u iscrpljujućim relacijama?

Zaglavljenost

Zaglavljenost možemo opisati kao pritisak usled stajanja u mestu. Istovremeno osećamo potrebu da nešto uradimo ali i ne preduzimamo nikakvu akciju. U stanju zaglavljenosti osećamo pritisak zato što se istovremeno i spremamo na akciju i u njoj sprečavamo. Na taj način sami sebi blokiramo energiju i ostajemo u mestu.

Iscrpljujuće relacije

Iscrpljujuće relacije su one u kojima naše potrebe za kontaktom i međusobnom razmenom nisu zadovoljene i u kojima se osećamo frustrirano. To su relacije u kojima osećamo nelagodu, neprijatnost, netrpeljivost, dosadu ili konstantni oprez u odnosu na ono šta govorimo i kako se ponašamo. To su relacije sa ljudima sa kojima ne bismo voleli da odemo na letovanje ili zimovanje, da istražujemo tvrđave i otkrivamo stare gradove i nove kontinente. U iscrpljujućim relacijama nema opuštanja i uživanja u zajedničkom vremenu. Zajedničko vreme je najčešće samo klinč vremena dvoje ljudi. Vreme života koje je nepovratno izgubljeno.

U stanju zaglavljenosti osećamo pritisak zato što se istovremeno i spremamo na akciju i u njoj sprečavamo. Na taj način sami sebi blokiramo energiju i ostajemo u mestu.

Iscrpljujuće mogu da budu sve relacije koje ljudi međusobno uspostavljaju – porodične relacije, prijateljstva, poznanstva, emotivne veze, relacije u školi, na fakultetu i na poslu. Neke relacije mogu da postanu iscrpljujuće u određenom trenutku, a neke su iscrpljujuće od samog početka.

U iscrpljujućim relacijama nema opuštanja i uživanja u zajedničkom vremenu. Zajedničko vreme je najčešće samo klinč vremena dvoje ljudi. Vreme života koje je nepovratno izgubljeno.

Sama reč iscrpljivanje upućuje na trošenje do krajnjih granica – dok ne ostane ništa. Trošenje bez obnavljanja. U praksi to znači da ulažemo svoje vreme i energiju u relaciju u kojoj za nas nema ništa hranljivo i podsticajno. To je relacija koja nema razvojnosti, koja stagnira ili od koje je ostala samo manje ili više uglancana fasada. To su relacije u kojima nema uzajamnog poštovanja i prihvatanja. Činjenica, koja bi sa aspekta mentalnog zdravlja, bila dovoljna da se jedna iscrpljujuća relacija prekine.

Katastrofična očekivanja i čekanje Deda Mraza

Kako uspostavljamo i održavamo iscrpljujuće relacije? Kako se ponašamo u korist svoje štete? Tako što umesto da gledamo i vidimo očigledno, mi vidimo svoja očekivanja. Najčešće to činimo na dva načina – tako što zastrašujemo sebe katastrofičnim očekivanjima ili tako što čekamo Deda Mraza.

Kako uspostavljamo i održavamo iscrpljujuće relacije? Kako se ponašamo u korist svoje štete? Tako što umesto da gledamo i vidimo očigledno, mi vidimo svoja očekivanja.

Katastrofična očekivanja možemo da opišemo kao našu strepnju da će nam se dogoditi nešto strašno, nešto čega se mnogo plašimo, ukoliko izađemo iz određene iscrpljujuće relacije. Da ćemo biti odgovorni za nesreću i katastrofu koja će uslediti kao posledica našeg ponašanja. Ostajanjem i trpljenjem, odustajanjem od promene, stvaramo sebi iluziju da kontrolišemo situaciju i da preveniramo katastrofu.

Čekajući Deda Mraza rizikujemo da dugo ostanemo u ulozi dobrog deteta, čekajući da neko drugi uradi za nas ono što možemo i sami, ukoliko odlučimo da koristimo svoja čula i vidimo, čujemo i iskusimo ono što je očigledno. Zato geštalt terapija naglašava ulogu svesnosti. Svesnost je otrežnjavajuća i donosi nam slobodu izbora.

Čekanje Deda Mraza je naše naivno verovanje da će se nešto promeniti u željenom smeru za nas. Da će neko videti i ceniti naše kvalitete i adekvatno uslišiti naše potrebe. A taj neko u našoj kulturi je najčešće Deda Mraz, koji dobroj deci ispunjava želje i donosi poklone u određeno doba godine. Ovakvo verovanje je naivno, jer je bazirano na našim željama, a ne na našem iskustvu i realnoj proceni druge osobe i prirodi relacije sa njom. A želja je najčešće jedna – da druga osoba i relacija budu ono što nisu i da imaju kvalitete koje ne poseduju.

Čekajući Deda Mraza rizikujemo da dugo ostanemo u ulozi dobrog deteta, čekajući da neko drugi uradi za nas ono što možemo i sami, ukoliko odlučimo da koristimo svoja čula i vidimo, čujemo i iskusimo ono što je očigledno. Zato geštalt terapija naglašava ulogu svesnosti. Svesnost je otrežnjavajuća i donosi nam slobodu izbora.

U geštalt terapiji, odgovornost podrazumeva mogućnost, sposobnost da biramo i da napravimo izbor. Preuzimajući odgovornost za sebe, preuzimamo i odgovornost za to kako biramo ljude oko sebe i kakve relacije uspostavljamo sa njima.

Psihoterapija i istraživanje očiglednog

Svaki veliki napredak postignut je putem istraživanja očiglednog, smatra Fritz Perls, osnivač Geštalt terapije. Psihoterapija je jedan od konteksta u kome imamo priliku da istražujemo očigledno i da postanemo svesni kako ostajemo u iscrpljujućim relacijama. Tako sebi dajemo šansu da preuzmemo odgovornost za sebe. U geštalt terapiji, odgovornost podrazumeva mogućnost, sposobnost da biramo i da napravimo izbor. Preuzimajući odgovornost za sebe, preuzimamo i odgovornost za to kako biramo ljude oko sebe i kakve relacije uspostavljamo sa njima.

Bolna iskustva i pobedničke odluke – kako postajemo pobednici?

Povreda i posledice

Svakome od nas može da se dogodi da bude povređen i da mu nakon toga ostane ožiljak. Vidljiv ili nevidljiv za druge, sa posledicama koje mogu značajno da utiču na njegov život. Neki od nas postanu osetljivi na određene ljude i situacije i skloni ponovnim istim povredama. Drugi odluče da ne osećaju i da izbegavaju bliskost i pripadnost sa drugim ljudima. Treći odaberu da ne razmišljaju, prihvate da budu beznačajni i da ne preduzimaju ništa.

Ove odluke donosimo svesno ili nesvesno, sa ciljem da nikad više ne budemo povređeni. Odlučujemo da odbacimo, isključimo ili potisnemo one delove sebe zbog kojih verujemo da smo bili povređeni. To je i zajednička mana ovih odluka – kada odbacujemo delove sebe postajemo ranjivi i podložni povređivanju. Kada odustajemo od delova sebe, na tim mestima ostaju rupe i više nismo celina. Prema teoriji geštalt terapije, rešenje je u ponovnoj integraciji, a ne u rascepu.

Kada odbacujemo delove sebe postajemo ranjivi i podložni povređivanju. Kada odustajemo od delova sebe, na tim mestima ostaju rupe i više nismo celina. Prema teoriji geštalt terapije, rešenje je u ponovnoj integraciji, a ne u rascepu.

Kintsugi, ožiljak od zlata – šansa da nastavimo dalje

Različite kulture prema ožiljcima se odnose različito. U zapadnim kulturama, među koje ubrajamo i našu, nesavršenosti se ne prihvataju. One se prikrivaju, a neretko i otklanjaju hirurškim intervencijama. Teži se estetskom savršenstvu. U kulturama Dalekog istoka na ove stvari gleda se drugačije. U Japanu se smatra da je veoma važno da razumemo duhovnu prošlost ili priču nekoga ili nečega, bio on čovek, biljka ili predmet. Iz tog razloga na ožiljke se gleda sa posebnim interesovanjem kao na nešto što je deo nas i što nas čini autentičnima i drugačijima od drugih. U njima se pronalazi lepota i novi kvalitet.

Kada slomimo vazu, čajnik ili keramičku posudu najčešće ih bacamo, osećajući bes i žaljenje zbog saznanja da nakon lepljenja nikada neće izgledati kao pre. Najradije bismo sakrili sve pukotine i nesavršenosti i pokušali da polomljenu stvar popravimo na način da izgleda kao nova. Drevna japanska veština Kintsugi[1] , s druge strane, umesto da pukotine i ožiljke prikrije, teži da ih učini vidljivim i integriše u novi predmet, sa novim kvalitetima. Delovi polomljenog predmeta majstorski se spajaju zlatom ili drugim plemenitim metalom, a rezultat je nešto što je vrednije od nekadašnjeg predmeta.

Kintsugi može da bude i jedan od naših izbora. Da prihvatimo sebe i da se pažljivo bavimo sobom, koristeći plemenite materijale. Da integrišemo svoje delove nakon loma i da nastavimo svojim putem. U domenu mentalnog zdravlja, psihoterapija ima isti cilj.

U Japanu se smatra da je veoma važno da razumemo duhovnu prošlost ili priču nekoga ili nečega, bio on čovek, biljka ili predmet. Iz tog razloga na ožiljke se gleda sa posebnim interesovanjem kao na nešto što je deo nas i što nas čini autentičnima i drugačijima od drugih. U njima se pronalazi lepota i novi kvalitet. Drevna japanska veština Kintsugi, umesto da pukotine i ožiljke prikrije, teži da ih učini vidljivim i integriše u novi predmet, sa novim kvalitetima. Delovi polomljenog predmeta majstorski se spajaju zlatom ili drugim plemenitim metalom, a rezultat je nešto što je vrednije od nekadašnjeg predmeta.

Lom, šteta i odrastanje

Mnogi od nas iskuse lom i štetu kada su jako mali, ranjivi i nezaštićeni. To se dešava u razvojnom periodu kada još uvek nemamo razvijene kapacitete da se odupremo i odbranimo, da selektujemo sadržaje kojima smo izloženi. Kapacitete za selekciju i odbranu razvijamo tokom života, a sa osećanjima se rađamo. Zato i nepogrešivo urlamo od bola, i onda kada mu ne znamo ime. Jer kada je detetu loše – loše mu je, i to se vidi. To su situacije kada smo iznevereni, ostavljeni i nevoljeni; kada smo neprimećeni i zanemareni.

Kada smo mali, apsolutno smo zavisni od ljudi pored kojih odrastamo. Zavisni smo od njihovog primećivanja, posvećenosti i zadovoljavanja naših potreba. Neophodan nam je prostor za sebe, ali i dobar kontakt sa njima. Ljubav koju dobijemo ili ne dobijemo od njih može nas umnogome odrediti.

Voljena deca i njihova okolina

Voljena deca odrastaju u ljude koji prihvataju sebe, koji su ono što jesu i koji nemaju potrebu da manipulišu drugim ljudima i da ulaze u „kao da“ relacije – relacije koje samo izgledaju kao ono što bi trebalo da jesu (prijateljstvo, emotivna veza, briga, ljubav). Voljena deca su autentična jer odrastaju u autentičnom svetu – ljubav je ljubav, prijateljstvo je prijateljstvo, zagrljaj je zagrljaj, a granice su granice. Toplinu koju dobiju, ponesu sa sobom kao olimpijsku vatru, i dele je sa drugim ljudima. U njihovom prisustvu je toplo i ugodno. Tako autentična deca postaju svoji ljudi koji umeju da vole, dele i prepoznaju granice.

Nevoljena deca i njihova okolina

Nevoljena deca su gladna i neprimećena. Urlaju i vrište da bi privukla pažnju, ali umesto pažnje dobiju kaznu i bol – zato što su tražili da zadovolje svoje potrebe. Ovo je jedna od prvih surovih lekcija koju dobiju – ako tražiš ono što ti treba, nećeš ga dobiti – dobićeš upravo ono što je najgore za tebe. Ono što je jako važno da znamo u vezi ove poruke, a čega nevoljena deca većinom nisu svesna – ovo važi samo za one koji nam šalju takve poruke. Ne odnosi se na ostatak sveta. I to je ono što je čini traumatskom – mogućnost da nevoljeno dete poveruje da se odnosi na ceo svet, na sve ljude koje može da sretne i koje će sretati tokom života. Na taj način nevoljena deca mogu postati ljudi koji su unapred odustali od sebe i od zadovoljavanja svojih potreba. Veruju da će ih manje boleti ukoliko trpe i žive u nezadovoljstvu, umesto da energiju koju ulažu u trpljenje pretvore u borbu za sebe. Oni ne veruju da njihove potrebe mogu da budu zadovoljene, još manje da sada, kada su odrasli ljudi, mogu sami da ih zadovolje. Bežeći od bola kojim su ih žigosali, beže od sebe i od svojih potreba. Tako postaju manipulativni ljudi koji uspostavljaju „kao da“ relacije i žive „kao da“ živote.

Ono što je jako važno da znamo u vezi ove poruke, a čega nevoljena deca većinom nisu svesna – ovo važi samo za one koji nam šalju takve poruke. Ne odnosi se na ostatak sveta. I to je ono što ovu poruku čini traumatskom – mogućnost da nevoljeno dete poveruje da se odnosi na ceo svet, na sve ljude koje može da sretne i koje će sretati tokom života. Na taj način nevoljena deca mogu postati ljudi koji su unapred odustali od sebe i od zadovoljavanja svojih potreba.

Psihoterapija i rad na sebi

Bol i patnja koju smo doživeli ne moraju da budu naš epilog, već prolog. Psihoterapija može da bude jedan od načina da preispitamo stare odluke i verovanja i da donesemo nove. Da postanemo svesni šta radimo i kako to radimo, i da naučimo da prihvatimo i cenimo sebe. Ovo su ujedno i ciljevi Geštalt terapije. Kada postanemo svesni zaključaka i odluka koje smo doneli na osnovu naših bolnih iskustava, dajemo sebi šansu da donesemo nove. Da prihvatimo i integrišemo sve svoje delove. Da ponovo postanemo skladna celina, kakva smo i bili kada smo se rodili.

Kada postanemo svesni zaključaka i odluka koje smo doneli na osnovu naših bolnih iskustava, dajemo sebi šansu da donesemo nove. Da prihvatimo i integrišemo sve svoje delove. Da ponovo postanemo skladna celina, kakva smo i bili kada smo se rodili.

Poseban lak i plemeniti metali u našem životnom kintsugiju su pažnja, prihvatanje i podrška. Jedino tako možemo ponovo da rastemo, da primamo i dajemo toplinu i ljubav. Ožiljak nevoljenosti ne govori o nama, već o onima pored kojih smo odrastali. O nama govori ono što mi kao odrasli ljudi radimo i uradimo za sebe, a onda i za druge ljude. O nama govori olimpijska vatra, za koju se izborimo da je ponesemo, da bi je delili sa drugim ljudima.

Ožiljak nevoljenosti ne govori o nama, već o onima pored kojih smo odrastali. O nama govori ono što mi kao odrasli ljudi radimo i uradimo za sebe, a onda i za druge ljude. O nama govori olimpijska vatra, za koju se izborimo da je ponesemo, da bi je delili sa drugim ljudima.

—————

[1] Kintsugi (kintsukuroi), jap. – “spajanje ili popravljanje zlatom”, je drevna japanska umetnost popravljanja polomljene keramike sa lakom napravljenim od zlata, srebra ili platine u prahu. Filozofija Kintsugija lomljenje i popravku tretira kao deo istorije predmeta, umesto kao nešto što bi trebalo sakrivati.

Lične granice – zašto je zdravo reći „ne“

Granice nas štite i odvajaju. Zadržavaju nas unutra ili nas drže van. Lične granice nam pružaju osećaj sigurnosti kojim štitimo sebe, a time i druge.

Granice definišu određenu celinu i imaju zaštitnu funkciju. Istovremeno su tačke odvajanja i spajanja celine sa njenom okolinom. Isto važi i za lične granice.

Šta su lične granice?

Lične granice su ograničenja koja postavljamo sebi u vezi našeg ponašanja, mišljenja i naših osećanja kako bi zaštitili sebe od povređivanja. Na taj način kreiramo sebi prostor i okvir u kome se osećamo dobro i bezbedno, i u kojem možemo nesmetano da funkcionišemo. Pomoću ličnih granica definišemo ko smo (šta jesmo i šta nismo), šta volimo i prihvatamo, a šta ne volimo i ne prihvatamo.

Granica je jedan od važnih pojmova u Geštalt terapiji. Ona ima dve funkcije – da pomoću nje razlikujemo sebe od drugog i da se povezujemo sa drugim ljudima. Zato je važno da granica istovremeno bude i čvrsta i propustljiva – čvrsta da bismo zadržali svoju autonomiju, a propustljiva da bi imali razmenu sa okolinom. [1]

Lične granice su nam neophodne da bi zaštitili sebe. Ukoliko ne postavimo zdrave lične granice, imaćemo doživljaj da nemamo kontrolu nad sopstvenim životom i da zavisimo od postupaka drugih ljudi i spoljašnih okolnosti.

Lične granice i relacije sa drugim ljudima

Lične granice su osnovni koncept za zdrav razvoj. Mnogi naši postupci vezani su za zaštitu naših ličnih granica, ili ukazuju da ne vodimo računa o svojim granicama, bilo da smo toga svesni ili ne. Izbegavanje određenih ljudi i mesta ima funkciju zaštite naših ličnih granica. Kada prihvatamo nešto što ne želimo i što bismo radije odbili mi ne brinemo o svojim granicama.

Pomenuta ponašanja povezana su sa ličnim granicama. Menjamo svoje ponašanje i sužavamo svoj svet u nastojanju da se osetimo bezbedno, sigurno, voljeno ili prihvaćeno. Bez dobro definisanih ličnih granica imamo veoma malo dozvole da kažemo „ne“ i „ne želim“ u našim životima. Kada smatramo da ne možemo da kažemo „ne“ stavljamo sebe u poziciju da se prećutno saglasimo, da se krijemo ili reagujemo samodestruktivnim ponašanjem.

Samozaštita

Lične granice su nam neophodne da bi zaštitili sebe. Ukoliko ne postavimo zdrave lične granice, imaćemo doživljaj da nemamo kontrolu nad sopstvenim životom i da zavisimo od postupaka drugih ljudi i spoljašnih okolnosti.

Bol i njena uloga

Bol nam ukazuje da nešto nije u redu. Imamo izbora kako ćemo da reagujemo. Možemo da odaberemo da se na nju fokusiramo, i da postanemo svesni šta nas boli. Kada osvestimo šta nas boli i šta nije u redu, u poziciji smo da tražimo i pronađemo rešenje situacije koja u nama izaziva bol. Ukoliko odaberemo da je ignorišemo, bol nastavlja da raste. Bol ima funkciju privlačenja naše pažnje kao alarm koji se pojačava. Kada previše naraste i više ne možemo da je ignorišemo, tražimo načina da je isključimo. Ovo je tačka kada najčešće nastupa samodestruktivno ponašanje, uglavnom u formi kompulsivnih ili zavisničkih ponašanja koja umrtvljuju bol. Ovde spadaju poremećaji u vezi ishrane, samo-povređivanje, zloupotreba psihoaktivnih supstanci uključujući i alkohol, kockanje.

Bez dobro definisanih ličnih granica imamo veoma malo dozvole da kažemo „ne“ i „ne želim“ u našim životima. Kada smatramo da ne možemo da kažemo „ne“ stavljamo sebe u poziciju da se prećutno saglasimo, da se krijemo ili reagujemo samodestruktivnim ponašanjem.

Bol i lične granice

Uspostavljanje ličnih granica zahteva od nas da budemo svesni boli. Ako možemo da osećamo, možemo da postavimo i limite određenom iskustvu. Na taj način preuzimamo odgovornost za sebe i štitimo se na vreme. Bol se javlja kada su nam povređene lične granice. U našem jeziku postoje i jezički izrazi koji govore u prilog ovoj tvrdnji – „prešao je granicu dobrog ukusa/vaspitanja/ponašanja“, „prevazilazi sve granice tolerancije“ itd.

Psihoterapija i lične granice

Psihoterapeut može da nam pomogne da refokusiramo našu pažnju, da postanemo svesni različitih alternativa i da dobijemo nove informacije. Jer bez novih informacija ostajemo zaglavljeni u starim odlukama. Psihoterapija može da bude prilika da otkrijemo svoje lične granice i da naučimo da ih čuvamo. Na taj način čuvamo i štitimo sebe, a time i druge. Jer samo onda kada naučimo da prepoznajemo i poštujemo svetinju svojih i tuđih granica, možemo iskreno da delimo i sarađujemo sa drugima. Svako svoj, a srećni zajedno.

[1] Yontef, G. Gestalt Therapy: An introduction, str. 11-12.

 

Usamljenost i novogodišnji praznici – šta možemo da uradimo za sebe?

 

U svakodnevici, izloženi smo audio-vizuelnim porukama kako treba da se osećamo, šta treba da radimo i kako treba da provedemo novogodišnje praznike. Sadržaj poruka nam sugeriše da treba da budemo nasmejani, veseli, i u radosnom iščekivanju. Da izgledamo lepo i da budemo u društvu lepih ljudi koji su naši prijatelji, sa kojima se dobro provodimo. Te poruke ponekad ne korespondiraju sa životnom situacijom u kojoj se nalazimo.

Na novogodišnjim čestitkama praznici su predstavljeni kao ušuškano mesto. Sneg, pahulje, zvezdano nebo, dragi ljudi, nasmejana deca na sankama, tragovi u snegu, kočije, zvona, praporci, snežni pejsaž, kućice sa lepim fasadama, osvetljeni prozori, vatra u kaminu. Trenuci intime i tihe sreće. Iščekivanje lepog. Skromnost bogata bojama i osećajima. Atmosfera ljubavi, pripadnosti i prihvatanja. Dovoljno smo dobri takvi kakvi jesmo, prihvaćeni smo i voljeni.

U svakodnevici, izloženi smo audio-vizuelnim porukama kako treba da se osećamo, šta treba da radimo i kako treba da provedemo novogodišnje praznike. Sadržaj poruka nam sugeriše da treba da budemo nasmejani, veseli, i u radosnom iščekivanju. Da izgledamo lepo i da budemo u društvu lepih ljudi koji su naši prijatelji, sa kojima se dobro provodimo. Te poruke ponekad ne korespondiraju sa životnom situacijom u kojoj se nalazimo. Ako se osećamo usamljeno, velika je verovatnoća da ćemo imati osećaj da nešto nije u redu sa nama, jer se ne uklapamo u propisani model raspoloženja i ponašanja.

Mi imamo kapacitet da određujemo i biramo svoje ponašanje. Na taj način preuzimamo odgovornost za sebe, za to kako se ponašamo i kako se osećamo.

Usamljenost

Usamljenost može da bude teskobno iskustvo. Ljudi je najčešće opisuju kao osećaj da su potpuno sami na ovom svetu, da nemaju svoje mesto u njemu i ljude kojima pripadaju. Kao da žive u balonu za hodanje na vodi, izolovani u nekom vlastitom vakuumu. Ljudi su tu, svet je oko njih, ono što im je potrebno postoji, ali oni ga nemaju. Kao i u balonu za hodanje na vodi, kontakt sa okolinom je izuzetno ograničen i sveden je na minimum podražaja.

Prema geštalt terapiji, svoje potrebe možemo da zadovoljimo jedino u kontaktu sa okolinom. Zato je usamljenost teskobno iskustvo. To je stanje kontinuirano nezadovoljene potrebe za kontaktom. Kontaktom sa sobom i kontaktom sa drugim ljudima.

Usamljenost je naš osećaj koji drugima nije uvek vidljiv na prvi pogled. Mi ne moramo da budemo sami u datom prostoru i vremenu da bi se osećali usamljeno. Mnogi usamljeni ljudi su često okruženi drugim ljudima. Možemo da budemo deo različitih okupljanja i da imamo široka poznanstva. Možemo da budemo i organizatori raznovrsnih aktivnosti koje za cilj imaju saradnju i druženje, a da naš osećaj usamljenosti ostane nepromenjen. Ponekad, sama okupljanja mogu da izazovu ili pojačaju osećaj usamljenosti, jer šalju poruku zajedništva, zabave i dobrog osećaja okupljenih, a to je upravo ono što nedostaje ljudima koji se osećaju usamljeno. Zato je usamljenost česta tema za vreme novogodišnjih praznika, kada se naglašava okupljanje, druženje i dobar provod.

Usamljenost i novogodišnji praznici

Ako smo usamljeni, u vreme novogodišnjih praznika možemo se osećati još usamljenije. Jer svi ti naglašeni pozivi na okupljanje i radost podsećaju nas upravo na ono čega nemamo – pripadnost, okupljanje i radost zbog okupljanja. Nemamo svoje ljude i mesto kome pripadamo, gde smo voljeni, prihvaćeni i ušuškani. Ukoliko studiramo ili radimo, gubimo čak i rutinu svakodnevice koja nam je često jedina prilika da negde pripadamo. Tokom neradnih dana ostajemo uskraćeni i za konktakte sa kolegama. Na taj način novogodišnji praznici postaju prinudni odmor koji moramo da trpimo, na koji nikada ne bi išli i koji bi najradije proslavljali radno.

Za početak, možemo da krenemo od sebe. Ko smo mi, gde se nalazimo i šta radimo. Kako izgleda naše okruženje i ko su ljudi oko nas. Kako provodimo svoje vreme, kako nam izgleda dan, čime ga ispunjavamo. Kako ti sadržaji utiču na nas, da li nas čine srećnima? Da li bismo nešto promenili u našoj svakodnevici? Da li bismo probali nešto novo? Šta bi to moglo da bude?

Nova godina i novi početak

S druge strane, mi imamo kapacitet da određujemo i biramo svoje ponašanje. Na taj način preuzimamo odgovornost za sebe, za to kako se ponašamo i kako se osećamo. Preuzimanje odgovornosti za vlastiti osećaj usamljenosti ili usamljenosti za vreme novogodišnjih praznika, može da bude naš prvi korak ka postizanju neke nove svesnosti o sebi i svojim potrebama. Ta svesnost bi mogla da nam pokaže put ka nekim novim odlukama i promenama koje su nam potrebne.

Za početak, možemo da krenemo od sebe. Ko smo mi, gde se nalazimo i šta radimo. Kako izgleda naše okruženje i ko su ljudi oko nas. Kako provodimo svoje vreme, kako nam izgleda dan, čime ga ispunjavamo. Kako ti sadržaji utiču na nas, da li nas čine srećnima? Da li bismo nešto promenili u našoj svakodnevici? Da li bismo probali nešto novo? Šta bi to moglo da bude? Možemo da istražimo i naše okruženje. Kako izgleda naše okruženje? Kako se osećamo u njemu? Da li bismo nešto možda promenili u našem okruženju? Ko su ljudi oko nas? Kakve relacije gradimo sa njima? Kakve relacije sa ljudima su nam potrebne? Šta možemo da uradimo da gradimo relacije kakve su nam potrebne? Da li želimo da proširimo krug ljudi koje poznajemo? Kako možemo da upoznamo nove ljude?

Šta je ono što bismo mogli da uradimo već danas?

Da li je deljenje saveta dobra ideja?

Na slici engleskog slikara Džona Gilberta iz 1840. godine, vidimo Don Kihota koji savetuje svog pratioca Sanča Pansu. U prostoriji su samo njih dvojica. Don Kihot sedi zavaljen u raskošnoj fotelji, u opuštenoj pozi, sa prekrštenim nogama. Uveren je u svoje reči i uzdignutim prstom kao da naglašava izgovoreno. Sančo Pansa sedi na hoklici i položaj njegovog tela ostavlja utisak da je u grču. Savete prima stisnutih pesnica, kao da prima pogrdu kojoj jedva čeka kraj. Stara izreka kaže da slika govori više od hiljadu reči. Iz hijerarhije koja vlada u kompoziciji slike možemo jasno videti da savetodavac zauzima centralno mesto na platnu, dok je onaj koji prima savete ne samo u podređenom položaju već biva i istisnut iz kadra. Da li ova slika reflektuje određene situacije koje su univerzalne i aktuelne i nakon više od sto pedeset godina?

Da li vam se dogodilo da kada se suočavate sa nekim problemom ili prolazite kroz neko krizno razdoblje, skoro svi iz vaše okoline znaju šta treba da se radi u toj situaciji, a da ih i ne pitate? Preciznije, znaju šta vi treba da uradite i kako da postupite. I prilično su izdašni sa predlozima, konstatacijama, i nadasve sa savetima. Kako se vi osećate u toj situaciji?
Situacija može da bude i obrnuta – kada neko drugi ima problem, a mi smo ti koji bez pitanja, spremno uskačemo sa rešenjima i savetima. Kako deljenje saveta utiče na relacije između ljudi?

Deljenje saveta

Deljenje saveta može da bude problematično i za onog koji savetuje i za onog kome je savet upućen. Za onog koji savetuje, zato što može da se suoči sa neočekivanom reakcijom ljutnje, besa i uvređenosti. Ta reakcija može da pokrene lanac događaja koji mogu da vode ka zahlađivanju odnosa i prekida komunikacije, a time i prekida prijateljstva ili emotivne veze. Deljenje saveta u poslovnom okruženju može da stvori lošu radnu atmosferu. U određenim osetljivim situacijama, deljenje saveta može da stvori čak i neprijatelje.

Kada neko dobija savete koje nije tražio može da ima osećaj da ga neko zatrpava nepotrebnim sadržajima koji za njega predstavljaju samo teret. Može da ima osećaj da je pod prisilom i da počne da izbegava tu osobu.

Otvaranje i ranjivost

Kada nam se ljudi poveravaju i dele sa nama ono što ih muči, osetljiviji su i ranjiviji nego obično. Rizikovali su da nam pokažu da su nesavršeni i da imaju problem koji nisu uspeli da reše. Ono što im je najpotrebnije je naše slušanje i razumevanje. Potrebna im je naša podrška. Potrebno im je da osete da smo tu sa njima dok nam pričaju ono što je za njih bolno. Ponekad im je samo to i potrebno, da bi osetili olakšanje, razbistrili svest, postali svesni nečega što do tada nisu videli i nastavili dalje.

Kontakt sa sobom

Ako ih zaspemo bujicom saveta, prekidamo njihov kontakt sa unutrašnjim procesima i sadržajima. Kako to izgleda? Umesto da prate sebe, primorani su da prate ono što mi imamo da im kažemo. Često nisu u stanju da to isprate zbog emotivnog stanja u kome se nalaze, ali iz kurtoazije klimaju glavom. Onda obično zaćute i tu se kontakt sa sobom prekida. Uskoro se prekida i razgovor, jer ako neko ne može da priča o onome što mu je zaista važno u tom trenutku, razgovor prestaje. Prestaje tako što savetovani ili nastavlja da priča o trivijalnim stvarima (npr. šta je ko kupio i ko je koga sreo) ili, ako nema snage za to, ubrzo ustaje i odlazi. Ali odlazi sa osećajem da je je pokušao nešto da kaže i podeli, a da nije imao ko da ga čuje, sasluša i podrži. To može da doživi kao  dodatno opterećenje na već postojeću teskobu.

Kada nam se ljudi poveravaju i dele sa nama ono što ih muči, osetljiviji su i ranjiviji nego obično. Rizikovali su da nam pokažu da su nesavršeni i da imaju problem koji nisu uspeli da reše.

Ono što im je najpotrebnije je naše slušanje i razumevanje. Potrebna im je naša podrška.

Promena distribucije moći

Sa savetima treba obazrivo i zbog promene distribucije moći koja se neizostavno javlja između savetodavca i savetovanog. Naime, od trenutka kada otvori usta da bi savetovao, savetodavac ulazi u nadređenu ulogu u odnosu na onoga kome je taj savet upućen. U slučaju kada neko otvoreno zatraži ili pita za savet, ta podela uloga je unapred određena i obe strane su sa njom saglasne, dok u slučaju nezatraženog saveta, promena distribucije moći može da bude neprihvatljiva ili uvredljiva za onog koji dobija savete koje nije tražio. Jer, neverbalna poruka koju savetovani može pritom da primi je da je nedovoljno sposoban da rešava svoje probleme, te da će sada neko sposobniji da mu kaže šta da radi. Upravo ova neverbalna poruka može da bude jedan od razloga za burne reakcije na nezatraženo savetovanje – pobunu protiv primoravanja na podređeni položaj i nametanja sadržaja koji nisu traženi, a vrlo verovatno su i nepotrebni.

„Deljenje“ vs. „davanje“ saveta

Na razliku između traženih i netraženih saveta mogu da upute i glagoli koji ljudi koriste pri izražavanju. Netraženi saveti se obično dele („Eno ga, deli savete“), a traženi daju („Idem kod stručnjaka da mi dà savet“). Pritom, glagol „deli“ nekima može da asocira na lakoću deljenja karata pri komšijskom opuštenom kartanju, a glagol „daje“ da podrazumeva određeno vaganje, procenu i uzimanje u obzir slojevitosti cele situacije i konteksta u kome se dešava problem koji osoba ima. Naime, ni jedan problem se ne dešava izolovano, sam od sebe i ničim izazvan, već je deo jedne celine, proizvod međusebnog delovanja osobe i njene okoline. Zato je i važno sagledavanje celog konteksta.

Preuzimanje odgovornosti

Pored toga što dovode do promene u distribuciji moći, nezatraženi saveti mogu da budu nepromišljeni, neadekvatni i na kraju krajeva štetni. Često imaju više veze sa onim ko ih deli i njegovim potrebama, negoli sa onim kome su upućeni. Ako pođemo od pretpostavke da svako najbolje poznaje sebe, jedno od najlogičnijih pitanja koja se nameću je da li onda neko drugi može da zna šta je najbolje za nas? A tu je i pitanje preuzimanja odgovornosti – ko će da preuzme odgovornost i da snosi posledice ako stvari krenu po zlu nakon što je savetovani prihvatio savet?